kritika objavljena na XXZ
![]()
![]()
![]()
2020.
scenario i režija: Natalia Meta (prema romanu C.E. Feilinga)
Iako je dodir čulo koje nam najpouzdanije prenosi informacije iz spoljnog sveta, mi se kao vrsta uglavnom oslanjamo na vid. Odmah iza toga na hijerarhiji prioriteta dolazi sluh koji nas ipak malo više vara: često nešto ne čujemo, prečujemo ili pogrešno razumemo i tome pažnju pridajemo tek naknadno, ali nam ipak omogućava da komuniciramo u kodu koji nazivamo jezikom. Nema puno filmova koji se sluhom i glasom bave na jedan temeljan, filozofski način, a posebno u okviru žanrovske kinematografije. Zbog toga je The Intruder, drugi film argentinske sineastkinje Natalije Mete nakon "period piece" krimića Death in Buenos Aires, jedan od onih koji odskaču u ranoj fazi Berlinala gde je i imao svetsku premijeru.
Naša junakinja je Iris (Rivas), glasovna glumica zaposlena na sinhronizacijama koja uglavnom dobija uloge "vrištačica" u horor-filmovima. Projekat na kojem trenutno radi je nekakav azijski "slasher" koji će verovatno završiti u noćnim terminima televizijske rotacije, ali ona u principu ne ganja slavu, već zarađuje za život i živi ga kako najbolje može, što vidimo po tome što sa relativno svežim dečkom Leopoldom (Hendler) odlazi na putovanje u inostranstvo sa zabavom koja uključuje istraživanje podvodnih pećina.
Njih dvoje su daleko od idealnog para, čak se čini da ih ne zanimaju ni izbliza slične stvari. Njegov nastup je sirov, ali samouveren, a na njenom licu se vidi osećaj sramote kad god ovaj otvori usta ili počne da se ponaša. Dodatan faktor pritiska je to što on nije siguran u njihovu vezu i stalno traži direktnu verbalnu potvrdu koju ona možda i ne želi da da. To tako ide sve dok se jedne noći, posle intenzivne svađe, ona ne zaključa u kupatilo, a on pod misterioznim okolnostima ne padne s balkona u bazen i tamo na mestu pogine...
Irisin život odatle kreće nizbrdo. Ne uspeva da se skoncentriše na probama hora, pa je dirigent premešta u mecosoprane koji imaju lakše deonice. Ni na poslu joj ne cvetaju ruže jer njene sinhronizacije dolaze sa nekim šumom nepoznatog i neobjašnjivog porekla. Poseta njene majke Marte (Roth) ne popravlja stvari, ali to i nije neočekivano jer je za pretpostaviti da dve žene imaju komplikovanu predistoriju, posebno jer je Marta više sebičan nego brižan tip. Jedino možda pozitivno je poznanstvo sa štimerom orgulja Albertom (Biscayart) zaposlenim u muzičkoj dvorani u kojoj se održavaju probe hora koji ubrzo postaje njena simpatija.
Stvari se, međutim, ne stišavaju i ne normalizuju, već, naprotiv, idu u još ekstremnijem smeru, pa se čini da Iris, kako vreme prolazi, sve više gubi dodir sa realnošću. Kolege sa posla predlažu neke prilično čudne, para-naučne terapije kod kojih je rizik možda i veći od potencijalnog rezultata, ali je to što joj jedino preostaje. Pitanje svih pitanja koje se tu nameće je koliko je išta od toga realno, a koliko plod njene uobrazilje ili nečeg još mračnijeg.
Ključ u kojem se The Intruder može najpre posmatrati je shizofrenija, odnosno cepanje ličnosti ili, narodski rečeno, "podstanari u glavi", a centralna misterija je ko je od likova prisutnih u ovom izuzetno glatko montiranom i zato još konfuznijem filmu stvaran, a ko nije. Žanrovski okvir neprijatnog psihološkog trilera sa pod-tonovima natprirodnog horora i "giallo" stilizacijom funkcioniše savršeno za ovaj tip priče, a transfer iz pisane forme na ekran je u konačnici inteligentan i funkcionalan.
Dva su izražajna sredstva za kojima Meta prvenstveno poseže. Jedan od njih je izbor glumaca i rad sa njima u smeru da se karte ne otkriju do samog kraja. Erica Rivas, poludela mlada iz jednog od segmenata omnibusa Wild Tales, savršen je izbor za Ines, iako je tu reč o potpuno drugačijem ludilu ili makar percepciji istog: ovde je ona pre neko ko trpi nego neko ko čini. Nahuel Pérez Biscayart, publici najpoznatiji po ulozi u francuskom filmu BPMRobina Campilla kao Alberto zrači nekom misterioznom dobrotom i uravnoteženošću. Za "krađu scena" je, međutim, zadužena česta Almodovarova muza Cecilia Roth kao majka, naročito u scenama u kojima se ponaša kao diva i sebična buržujka.
Drugi bitan faktor u filmu je zvuk. To se ne odnosi samo na dizajn, savršeno pogođene šumove i uvek savršeno odgovarajuću muziku koja bi u filmu nekog klasičnijeg dramskog izraza bila preterana i suviše često prisutna. Zvuk je tu i integralni deo dramaturgije i mehanike priče i prvi signal šta bi se tu moglo zaista dešavati. U svakom slučaju, reč je o hrabrom, originalnom, nesvakidašnjem filmu u filmsko-festivalskim okvirima, a i uopšte. Jednom od onih za koje opaska da pomeraju granice žanra itekako vredi.