After the Wedding

2019.

scenario i režija: Ben Freundlich (prema originalnom scenariju Susanne Bier i Andersa Thomasa Jensena)

uloge: Michelle Williams, Julianne Moore, Billy Crudup, Abby Quinn, Alex Essola, Susan Blackweel, Vir Pachisia

Za razliku od njene internacionalne filmske karijere (na engleskom jeziku) koja nikako da krene (na televiziji joj sasvim dobro ide), danski opus filmašice Susanne Bier pokazao se vrlo blagorodnim u smislu inspiracije za američke "remake" verzije filmova koji uvek dolaze sa titlovima, a često i u sasvim nespektakularnom art-pakovanju. Prvo se Jim Sheridan dohvatio njenog filma Brothers, prebacujući temu porodične tragedije usled učešća u ratu u američki kontekst, a sada je i autor nezavisnih romantičnih drama Ben Freundlich rešio da ponudi svoje, američko i newyorško čitanje za Oscara nominovanog klasika After the Wedding.

Freundlich će sa svojom verzijom svakako profitirati od zvučne i izuzetno sposobne glumačke postave (predvodi je njegova supruga Julianne Moore), ali to možda neće biti dovoljno da se zamaskiraju arome centralnog koncepta svodljivog na izraz "i bogati plaču". Susanne Bier se od toga "branila" delimičnim stilskim maskiranjem svog filma u stil Dogme 95, ali taj pristup u američkom filmu, čak ni onom sasvim nezavisnom i marginalnom, ne može proći. Stoga je Freundlich odlučio da promeni polove centralnog trija likova, pritom potencijalno otvarajući polje za raspravu o rodnim ulogama u modernom svetu.

Radnja filma počinje u Indiji gde Isabel Andersen (Williams) vodi sirotište kojem ponestaje sredstava za brigu o svojim štićenicima. Ona i ostatak osoblja očekuju izdašnu donaciju od uspešne američke korporacije i njene direktorke, a za to Isabel mora da lično otputuje za New York, upozna se s njom i uveri je da baš njeno sirotište (od hiljade drugih institucija sličnog tipa) zaslužuje tu donaciju. Put je za nju posebno težak jer za sobom mora ostaviti momčića po imenu Jai (Pachisia) kojeg doživljava kao svog sina i kojem je ona jedina majčinska figura.

Sastanak sa čvrstom i uspešnom poslovnom ženom Theresom Young (Moore) ne prolazi po planu, pa Isabel mora ostati i preko vikenda za koji je Theresa zakazala udaju svoje kćeri Grace (Quinn). Theresa će je u znak izvinjenja pozvati na svadbu na koju će Isabel otići nemajući šta drugo da radi. Na svadbi je čeka šok: sa Theresinim mužem, uspešnim umetnikom Oscarom (Crudup) ima zajedničku pred-istoriju, a Grace je (SPOILER) njena kći koje se ona odrekla i dala je na usvajanje. Ne samo da će kćerka uspostaviti kontakt sa svojom biološkom majkom, već tu tajne i planovi "stečene" majke ne staju...

Ono što je u danskom originalu bilo temeljnije maskirano, u Freundlichovoj verziji je očitije: zaplet deluje kao materijal za sapunsku operu, što je inače svet u kojem bi se Susanne Bier savršeno snašla kao autorica čiji likovi egzistiraju u najvišem mogućem emocionalnom registru. To će, naravno, uzeti svoj danak pre svega na socijalnoj komponenti filma - indijski likovi su svedeni na pasivne primatelje pomoći belih spasitelja, dok se ostatak radnje filma odvija u bogataškom, nepristojno luksuznom okruženju, a da Freundlich po tom pitanju čak ni ne nudi nekakav komentar.

Srećom, glumci su dovoljno raspoloženi da svojim likovima udahnu dovoljno života i kreiraju uverljivi balans ljudskih vrlina i nedostataka, pa je tako Theresa u interpretacije Julianne Moore dobronamerna, ali arogantna usled nestrpljenja, Billy Crudup kanalizira frustraciju muškarca koji se nije sasvim ostvario, pa je prinuđen da živi po pravilima koja mu nameću drugi, u ovom slučaju žene, a Michelle Williams kao Isabel uverljivo igra dobročiniteljku čija savest možda nije najčistija i koja to maskira pravedničkom rezignacijom prema bogatašima, a ni Grace u interpretaciji Abby Quinn nije tipična razmažena bogatašica, već osoba od krvi i mesa koja pokazuje znakove nesigurnosti.

Freundlich, međutim, uspeva da sa svojim buržoaskim likovima uhvati nekakav balans i da kroz njih ispostavi nekoliko bitnih tema koje se u ovakvim pričama ne podrazumevaju nužno, kao i da proturi nekoliko britkih opservacija o tom miljeu. Neke od tih tema, poput balansiranja poslovnog i privatnog života u slučaju žene koja funkcioniše kao komandant i na poslu i kod kuće i bogataške potrebe da uređuju ne samo svoj život, nego i živote svih oko sebe ostaju tek zanimljive natuknice iako bi se oko njih dalo složiti jedan dobar film. Sa druge strane, opservacije o tome kako čak i njihove šale nisu nimalo spontane deluje krajnje iskreno.

Mesto gde on propušta priliku da se od originala odvoji na ispravan i pamtljiv način je upravo onaj glavni štos u njegovom scenariju: zamena polova glavnog trojca likova u odnosu na original. Taj pristup je nudio mogućnost da se prozbori koja reč o razlikama između očinstva i materinstva kada je reč o odnosima sa decom, ali Freundlich kao da samo pokušava pojačati ionako pojačane emocije šokom da majka ostavlja dete na usvajanje, a da je otac taj koji se tu predomišlja, uz patetičnu (ili neuspelo parodičnu) repliku u kojoj Oscar objašnjava Grace kako je dobila ime. Na kraju krajeva, After the Wedding je film koji deluje kao da je naslonjen na neke stare i prevaziđene trendove od kojih se teško odvaja, iako ima časne namere.