kritika objavljena na XXZ
![]()
2019.
režija: Can Evrenol
scenario: Can Evrenol, Kutlay Ucun
Devojčica Perihan (Sevinç) mora da živi po tri pravila. Prvo, svoj ranac mora uvek da nosi sa sobom. Drugo, ne sme da pređe reku. I treće, ako vidi nekoga ko nije njen otac (Yesil), mora da beži koliko je noge nose. Zvuči jezivo, ali u svetu u kojem ona živi, gde je svetski rat dobio nuklearnu dimenziju, nju i njoj sličnu decu progoni organizacija znana kao Korporacija. Razlog tome - njen hendikep: ona zaista nema usta.
Turski reditelj Can Evrenol je trenutno jedno od najsvežijih imena u svetu horor-filma. Slavu je stekao već svojim prvencem Baskin(2015), do balčaka prljavim i krvavim "splatter" filmom u kojem grupa sirovih turskih policajaca upada u napuštenu zgradu, pa u zamku tamo obitavajućeg entiteta, da bi na kraju upali i u vremensku petlju. Njegov drugi film, Housewife (2017), bio je vrhunski primer neo-giallo žanra i funkcionisao je savršeno kao posveta ikoničkom italijanskom autoru Luciju Fulciju, sa sve lošim engleskim na kojem glumci izgovaraju rečenice, pomalo pomerenom sinhronizacijom i sintisajzerskom muzičkom pratnjom, te je funkcionisao kao jedan od retkih uspelih primera filma-košmara u kojem autor sve vreme drži kontrolu čak i kad gledaoca "baca"čas na jednu, čas na drugu stranu.
Sada se, nakon što je prokazao "muške" i "ženske" iskonske strahove u prva dva filma, Evrenol bavi decom, ali je suviše pametan autor da bi išao na lagane šok-poene i decu ubacivao u blender nasilja i brutalnosti. S tim u vezi je Evrenol promenio žanrovsku matricu, a film okrenuo u smeru distopijske avanture sa jasnim junacima i zlikovcima, ali je svejedno zadržao ponešto od svoje horor-poetike: urgentnost, napetost, pa čak i estetiku zahvaljujući retko dobrim, doziranim CGI efektima koji deluju skoro kao pravi protetički rad.
Naravno, Perihan - ovde je i ime unekoliko žanrovska odrednica jer se prevodi kao vilinska princeza - će upasti u nevolje odmah na početku kada njen dom poseti njen rođeni stric (Yilmaz Ak), inače lojalni vojnik Korporacije koji ju je, navodno, skrivao. Sada kada je rat navodno gotov (scenario je tu namerno i efektno neodređen po pitanju toga ko je u ratu učestvovao, ko je pobedio i oko čega se vodio), on želi da preko nje dobije poene kod svojih šefova. Devojčica bez ustiju će morati preko reke, gde će upasti u zamku, odakle će je, pak, spasiti dečak bez očiju koji se predstavlja kao Kapetan (Akbaba) i dovesti je u svoju kliku gusara koju pored njega sačinjavaju debeljko bez nosa Yusuf (Civelek) i Jazavac (Alpdayi) koji nema uši. Njihovi hendikepi će se pokazati ključnima za avanturu, jer "kad se male ruke slože..."
Girl With No Mouth na narativnom i estetskom planu operiše u određenim žanrovskim kanonima što avanturističkog filma o deci na zadatku (Evrenol je posle projekcije istakao uticaj knjige i filma Stand By Me), što postapokaliptičnog filma ceste (Mad Maxkao centralna referenca) i funkcioniše vrlo dobro kao posveta i jednom i drugom. Lagani nedostatak je to što svoje uzore ipak ne dostiže, ali tu nema ničeg kardinalnog, naprotiv. Čini se da je Evrenol itekako svestan svojih ograničenja, kako autorskih, tako i budžetskih, i da je sposoban da to okrene u svoju korist i napravi jasan, solidan i ugodan film kojem čak ni didaktičnost koja se podrazumeva imajući u vidu ciljanu publiku ne može puno naškoditi. Girl With No Mouth je izvrstan primer kako film za nešto veću decu treba da izgleda i kako ga je moguće napraviti i van hollywoodske mašinerije.