kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
![]()
Izgleda da je Terens Malik promenio metodologiju rada iz korena. Između filmova više ne pravi pauze duge od pet (razmak između njegovog prvog ostvarenja „Badlands“ i drugog „Days of Heaven“) do 20 godina (period koji je protekao između njegovog drugog i trećeg filma „The Thin Red Line“). Od drame „The Tree of Life“ (2011), izbacuje novi film na godinu ili dve, a ti naslovi temama, kvalitetom, pa i autorovom posvećenošću, mnogo variraju. Toliko, da se zapitamo što ga tera na toliku hiperprodukciju i zašto baš sada mora da ispriča svaku priču koju je držao u sebi.
Uglavnom su to ljubavne priče, poput ostvarenja „To the Wonder“ (2012) i „Song to Song“ (2017), kojima dominiraju autobiografski motivi pomešani sa Malikovim potpisnim autorskim pristupom, naracijom u šapatima umesto dijaloga, upotrebom klasične ali i popularne muzike, efektnom fotografijom oskarovca Emanuela Lubeckog i raskrojenim narativom koji je pun religijske, new age i ezoterične simbolike.
Ponajbolji film u toj fazi jeste „Knight of Cups“ (2015), verovatno zbog univerzalne premise da se svako u nekom periodu života traži kroz druge osobe, potencijalne ljubavne partnere, a ne kroz sopstvenu suštinu. Takođe, kroz dva dokumentarca „Voyage of Time“ podnaslovljena „Life's Journey“ i „IMAX Experience“, američki autor počastio nas je impresivnim vizualima i pojačanom naracijom u elipsama, ali makar se njegov osnovni cilj ispitivanja tehnoloških dostignuća savremene kinematografije može smatrati jasnim i ispravnim.
U suštini, teško da je bilo što moglo da nas pripremi na Malikov poslednji film kojim se, makar na prvi pogled, vraća preokupacijama iz prethodne faze karijere. „A Hidden Life“, koji smo ulovili na Vienalu, jeste priča (uslovno rečeno) o austrijskom hrišćanskom pacifisti i antifašisti Francu Jegeršteteru koji se pozivao na prigovor savesti, odbio da se zakune na vernost Adolfu Hitleru i zbog toga skončao pod oštricom giljotine u zatvoru. Tema je, dakle, istorijska, a pristup univerzalno humanistički, nalik onom koji je Malik primenio u jednom od prethodnih filmova „The New World“ (2005).
Obilje impresivnih pejzaža ulovljenih kroz objektiv Jerga Vidmera (fotografija možda i liči na nešto što bi Lubecki radio, ali odaje ga manjak lens flare egzibicija) i poetska naracija (doduše prizemljenija i vremenski ograničenija) jesu i dalje tu, ali je efekat koji malikovski stil postiže drugačiji i iskreniji. Čini se da je „A Hidden Life“ njegov najrealističniji i stoga najpitkiji film u novom milenijumu.
Za to ima više razloga. Jasna i univerzalna priča o čoveku koji odbija da bude deo mašinerije zla, ma kako ga to dovodilo u neprilike sa okolinom svakako je jedan od faktora. Drugi razlog je pohvala čvrstini uverenja, nalik na žitija svetaca i stradalnika. Ovde funkcioniše mnogo bolje nego u „The Silence“ (2016), filmu Malikovog vršnjaka Martina Skorsezea.
Treći faktor je dojam autentičnosti. Iako se dijalozi (a i monolozi) odvijaju na engleskom, jezik je prirodno akcentovan od originalno germanofone glumačke postave koju čine Avgust Dil, Valeri Pakner, Franc Rogovski, Jirgen Proknov, multilingvalni Matias Šenaerts, te dva nedavno preminula glumca Bruno Ganc i Mihael Nikvist. Jasno je da oni igraju role na stranom jeziku, ali Malikov tekst je naprosto takav da to ne predstavlja neki naročiti faktor. Glumci jednostavno izgovaraju najdublje misli, bez primalnih reakcija.
„A Hidden Life“ je izuzetno efektan film, čak do te mere da se trajanje od skoro tri sata gotovo ne oseća. Ne oseća se čak ni paradoks da je protok vremena nestabilan, a da većina filmskog vremena otpada na repeticije ne samo prizora, već i ideja, pre svega junakovog samopreispitivanja i preispitivanja od drugih likova na temu čini li on svojim nečinjenjem, odnosno odbijanjem da čini zlo i svesnom žrtvom, ikakvu razliku.
To, naravno, ne znači da skraćivanje repeticija ili produbljivanje istorijskog, filozofskog ili teološkog konteksta ovde ne bi bilo delotvorno. Ali, sama snaga teme, apsolutna uverenost autora i njegovo nesumnjivo majstorstvo čine svoje. Isto se može reći i za kontekst najvećeg austrijskog filmskog festivala koji svakako dodaje na ugođaju.
Uglavnom su to ljubavne priče, poput ostvarenja „To the Wonder“ (2012) i „Song to Song“ (2017), kojima dominiraju autobiografski motivi pomešani sa Malikovim potpisnim autorskim pristupom, naracijom u šapatima umesto dijaloga, upotrebom klasične ali i popularne muzike, efektnom fotografijom oskarovca Emanuela Lubeckog i raskrojenim narativom koji je pun religijske, new age i ezoterične simbolike.
Ponajbolji film u toj fazi jeste „Knight of Cups“ (2015), verovatno zbog univerzalne premise da se svako u nekom periodu života traži kroz druge osobe, potencijalne ljubavne partnere, a ne kroz sopstvenu suštinu. Takođe, kroz dva dokumentarca „Voyage of Time“ podnaslovljena „Life's Journey“ i „IMAX Experience“, američki autor počastio nas je impresivnim vizualima i pojačanom naracijom u elipsama, ali makar se njegov osnovni cilj ispitivanja tehnoloških dostignuća savremene kinematografije može smatrati jasnim i ispravnim.
U suštini, teško da je bilo što moglo da nas pripremi na Malikov poslednji film kojim se, makar na prvi pogled, vraća preokupacijama iz prethodne faze karijere. „A Hidden Life“, koji smo ulovili na Vienalu, jeste priča (uslovno rečeno) o austrijskom hrišćanskom pacifisti i antifašisti Francu Jegeršteteru koji se pozivao na prigovor savesti, odbio da se zakune na vernost Adolfu Hitleru i zbog toga skončao pod oštricom giljotine u zatvoru. Tema je, dakle, istorijska, a pristup univerzalno humanistički, nalik onom koji je Malik primenio u jednom od prethodnih filmova „The New World“ (2005).
Obilje impresivnih pejzaža ulovljenih kroz objektiv Jerga Vidmera (fotografija možda i liči na nešto što bi Lubecki radio, ali odaje ga manjak lens flare egzibicija) i poetska naracija (doduše prizemljenija i vremenski ograničenija) jesu i dalje tu, ali je efekat koji malikovski stil postiže drugačiji i iskreniji. Čini se da je „A Hidden Life“ njegov najrealističniji i stoga najpitkiji film u novom milenijumu.
Za to ima više razloga. Jasna i univerzalna priča o čoveku koji odbija da bude deo mašinerije zla, ma kako ga to dovodilo u neprilike sa okolinom svakako je jedan od faktora. Drugi razlog je pohvala čvrstini uverenja, nalik na žitija svetaca i stradalnika. Ovde funkcioniše mnogo bolje nego u „The Silence“ (2016), filmu Malikovog vršnjaka Martina Skorsezea.
Treći faktor je dojam autentičnosti. Iako se dijalozi (a i monolozi) odvijaju na engleskom, jezik je prirodno akcentovan od originalno germanofone glumačke postave koju čine Avgust Dil, Valeri Pakner, Franc Rogovski, Jirgen Proknov, multilingvalni Matias Šenaerts, te dva nedavno preminula glumca Bruno Ganc i Mihael Nikvist. Jasno je da oni igraju role na stranom jeziku, ali Malikov tekst je naprosto takav da to ne predstavlja neki naročiti faktor. Glumci jednostavno izgovaraju najdublje misli, bez primalnih reakcija.
„A Hidden Life“ je izuzetno efektan film, čak do te mere da se trajanje od skoro tri sata gotovo ne oseća. Ne oseća se čak ni paradoks da je protok vremena nestabilan, a da većina filmskog vremena otpada na repeticije ne samo prizora, već i ideja, pre svega junakovog samopreispitivanja i preispitivanja od drugih likova na temu čini li on svojim nečinjenjem, odnosno odbijanjem da čini zlo i svesnom žrtvom, ikakvu razliku.
To, naravno, ne znači da skraćivanje repeticija ili produbljivanje istorijskog, filozofskog ili teološkog konteksta ovde ne bi bilo delotvorno. Ali, sama snaga teme, apsolutna uverenost autora i njegovo nesumnjivo majstorstvo čine svoje. Isto se može reći i za kontekst najvećeg austrijskog filmskog festivala koji svakako dodaje na ugođaju.