The Death and Life of John F. Donovan

2018.

režija: Xavier Dolan

scenario: Xavier Dolan, Jacob Tierney

uloge: Jacob Tremblay, Kit Harington, Natalie Portman, Susan Sarandon, Emily Hampshire, Kathy Bates, Thandie Newton, Ben Schnetzer

Xavier Dolan je za 30 godina svog života posigao mnogo više nego što su mnogi stvaraoci za dvostruko ili trostruko duži period na Zemlji. Autor je osam dugometražnih filmova, uglavnom je sam pisao svoje scenarije, a dosta često je u svojim filmovima i igrao. Igrao je i u tuđim. Istini za volju, Dolan dolazi iz glumačke familije, pa su mu vrata od samog početka karijere bila otvorenija nego što bi bila nekom ko dolazi iz potpune anonimnosti, ali su i očekivanja od njega bila veća, posebno posle impozantnog prvenca I Killed My Mother.

U svojih prvih pet filmova, Dolan je demonstrirao rast i sposobnost učenja, i, posebno zanimljivo, relativno širok dijapazon tema uparen sa njihovom konzistentnošću iz filma u film. On je queer autor koji inspiraciju često crpi iz autobiografskih crtica, bavi se pitanjima vlastite seksualne orijentacije i posledica koje zbog nje mora snositi u heteronormativnom društvu, bavi se odnosom pojedinca - mladog muškarca sa familijom, a naročito s majkom, njegovi junaci su često tragični ili makar pate zbog svoje neshvaćenosti. U svakom slučaju, Dolan je filmaš od ideje i beskompromisne realizacije, pa bila ona pun pogodak ili promašaj, on iza toga čvrsto stoji.

Njegov najbolji film je Mommy, peti po redu, a posle njega odlučuje da podigne ulog. Prvo u It's Only the End of the World radi sa vrhunskim frankofonim glumcima i ekranizuje relativno poznatu dramu, a ne svoj originalni scenario, doduše radnju prebacuje iz Francuske u svoj rodni Kvebek čime podvlači identifikaciju sa izvornim materijalom. U svom sedmom, pretposlednjem filmu The Death and Life of John F. Donovan opet sarađuje sa zvezdanim glumcima, ali mu je ovo debi na engleskom jeziku dosta zahtevne strukture i na često obrađivanu temu odnosa slave i privatnog života. Dok čekamo njegov povratak u domaću sredinu i na maternji jezik, Matthias and Maxine, ostaje nam da procenimo domete njegovog prethodnog iskoraka.

Radnja filma, strukturiranog kao serija flashback momenata uokvirenih intervjuom koji glumac i pisac Rupert Turner (Schnetzer) daje očito zalutaloj dežurnoj novinarki (Newton) povodom svoje knjige u kojoj je objavio svoju korespodenciju koju je u detinjstvu održavao sa naslovnim junakom (Harington), zapravo počinje sa scenom u kojoj Donovana, inače uspešnog glumca koji je tek prekoračio prag zvezdane slave, pronalaze mrtvog. Razlog - prekomerna doza opijata usled depresije. Drugi uvodni flashback postavlja situaciju između Ruperta u osnovnoškolskoj dobi (Tremblay, mladi glumac otkriven u filmu Room) i njegove neurotične majke Sam (Portman) u trenutku njihovog preseljenja iz New Yorka u predgrađe Londona.

Razlog selidbe je ostavljen namerno zamućen, jasno je samo da je Rupert dete-glumac i možemo pretpostaviti da majka, i sama ne baš uspešna glumica, želi da mu u novoj sredini priušti "normalno" odrastanje. Rupert se, međutim, ne snalazi u svom okruženju i često je na meti siledžija u razredu, a jedinu utehu u životu mu predstavlja televizijska serija sa Johnom u glavnoj ulozi. Jednog dana reši da napiše pismo svom idolu s malog ekrana, a ovaj mu, na njegovo iznenašenje, odgovori. Korespodencija između njih dvojice će itekako uticati na dalji tok njihovih života, iako se, saznajemo, nikada nisu lično upoznali.

Njih dvojica imaju više toga zajedničkog nego što se može pretpostaviti. Obojica su glumci, Donovan baš i ne svojom voljom, a Turner još uvek ne profesionalan, sa više volje nego potvrde. John je gay, ali to skriva jer se boji da se javno deklariše, štiteći elaborirani javni imidž, što ga ždere iznutra. Rupertova seksualna orijentacija nije još određena, ali se zbog svoje nežne građe i anti-mačo afiniteta (gluma, literatura) nalazi na meti svojih homofobnih školskih drugova. Konačno, i na jednog i na drugog su presudno uticale njihove dominantne majke koje ih ili nisu razumele kao Johnova koju Susan Sarandon igra u svom tipičnom stilu, ili sa njima jednostavno nisu imale dovoljno nerava i strpljenja, kao što je to slučaj sa Rupertovom.

Da, priča o beskrupuloznoj industriji zabave koja propisuje imidž i pripadajuće ponašanje kao po meri sašiveni kostim ima dubinu i predstavlja novinu u Dolanovom opusu (premda je upitno koliko je njegovo iskustvo analogno tome - on nije morao da se skriva), što je takođe slučaj sa odnosom relativne anonimnosti, slave ili neprihvatanja od strane okoline i usamljenosti kao posledicom, za šta Dolanu nemamo razloga da ne verujemo. Queer momenti i pitanje odnosa sa majkom (odnosno majkama i majčinskim figurama, a tu su još i novinarka koja se bavi "važnijim stvarima" od problema "Prvog Sveta", Rupertova nastavnica engleskog koja ima razumevanja, ali ne i moći da mu pomogne i Johnova agentica koju igra Kathy Bates, nažalost protraćena) možemo smatrati tipičnim Dolanovim temama, s time da je prva esencijalna za film, a druga se može smatrati viškom i to etički problematičnim. Jednostavno, Dolanov odnos sa majkama u filmu se može čitati i kao više nego lagano mizogin, posebno iz pozicije privilegovanog "čuda od deteta" koju on zauzima.

Režijski, on ostaje na kursu na kojem je bio i sa svojim prethodnim filmom: obilje krupnih kadrova, najčešće kratkih koji se smenjuju brzim rezovima, uz akcenat na mikro-glumu za koju glumci možda nisu uvek spremni. Osim toga, akcenat je na vizuelnoj komponenti, širokoj paleti boja koje upotrebljava njegov direktor fotografije André Turpin i u kojoj do izražaja dolaze scenografija i kostim. Dolan, međutim, upada u probleme svojom konstantnom potrebom da upotrebnom popularne muzike sa sve tekstom komentariše i dodatno objašnjava ono što vidimo i što nam je samo po sebi jasno. To jeste deo njegovog stila, ali sada je već isuviše etabliran i iskusan reditelj da bi radio takve klinačke i početničke greške.

Glavni problem filma se, međutim, skriva u scenariju. Nije problem samo strukturalni, kao ni to što film prema kraju pada u tempu, jer se još i dobro drži s obzirom da je ova verzija nastala oštrim skraćivanjem integralne, četvoročasovne verzije i da je isečeni materijal ostavio traga u vidu rupa. Centralni problem su dijalozi, odnosno monolozi koje glumci moraju da izdeklamuju jedni drugima, a da se pritom ne stiče utisak da se međusobno slušaju. Utisak je jednostavno suviše drven, pa onda film koji pretenduje da bude emocionalno iskustvo čini pomalo manipulativnim. Problem verovatno nije jezik koji mu nije maternji, već sklonost ka teatralnosti.

Dolan, međutim, ne posustaje i to je još jedan od kvaliteta koje treba uzeti u obzir, pa je, čak i kad podbaci, što sa The Death and Life of John F. Donovan više jeste nego što nije slučaj, ovaj kvebeški mladi čovek neko čije filmove treba pogledati i ispratiti. Jer energije, volje i znanja ima i svakako da se sa tek 30 godina nije "ispucao". Ali ulozi sa svakim narednim filmom postaju sve veći, a talenat i ideja više nisu dovoljni.