kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
Ovogodišnje izdanje Venecijanskog filmskog festivala, za razliku od prethodnih, nije baš tako bogato naslovima iz prvog holivudskog ešalona, onima koji će se visoko kotirati na uručenju narednih Oskara. Jedan od naslova sa takvim ambicijama je svakako „Ad Astra“, film nastao u koprodukciji Holivuda i finansijera iz Kine i Brazila, sa budžetom koji premašujeviše od 80 miliona dolara, te zvezdanom postavom ispred i iza kamere.
Bred Pit! Tomi Li Džouns! Liv Tajler! Donald Saterlend! U režiserskoj fotelji Džejms Grej („Little Odessa“, „Two Lovers“, „The Lost City of Z“). Direktor fotografije Hojt Van Hojtema („Interstellar“, „Her“, „Dunkirk“). Produkcijske kompanije Regency i 20th Century Fox.Ali, kako to ponekad biva, ambicije su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo...
Ako nešto važi za Greja, onda je to da ne kalkuliše i ne dozvoljava drugome da mu kroji kapu. „Ad Astra“ je tu presedan sasvim sigurno po prvom, a vrlo moguće i po drugom pitanju. Deluje kao truli kompromis i film koji režiser nesavršenog, zamalo pa remekdela „The Lost City of Z“ pravi u nameri da se svidi „običnoj“ publici koju ipak potcenjuje i za koju smatra da joj neke sasvim bazične stvari poput zapleta treba ponavljati i ucepljivati u glavu do iznemoglosti.
![]()
Drugi veliki krimen filma i Greja kao njegovog kompletnog autora jeste derivativnost. Osnova priče je Konradov roman „Srce tame“, filmski realizovan kao Kopolino neupitno remekdelo „Apocalypse Now“ o kojem se govori i posle 40 godina, s tim da je radnja premeštena u svemir i na „kućni front“ odnosa sina koji traži i oca koji se skriva, što jeste i jedna od poenti Nolanovog „Interstellara“.
„Ad Astra“ pozajmljujeili bolje rečeno kompilira od drugih filmova i neke pojedinačne detalje. Jurnjava roverima po Mesecu kao da je inspirisana „Mad Maxom“, uvodna katastrofa na svemirskoj stanici koja služi kao pokretač radnje pomalo asocira na Kuaronov „Gravity“, dok su automatske psihološke evaluacije „dignute“ iz novog „Blade Runnera“...
Možemo se složiti da malo „krađe“ nije na odmet, naročito ako je znalački izvedena, pa se onda može računati i kao nekakva ironizacija ili posveta originalu. Ali, šta raditi kada u filmu nema skoro nijedne originalne misli i vizije i kada je svrha tih „pozajmljenih“ elemenata da propeliraju prilično linearnu priču od jedne tačke do sledeće?
![]()
Problem je, dakle, u scenariju koji zapravo ne razvija likove (a i kad ih razvija, bolje da to ne čini), već ih uglavnom drži u zadatim okvirima. Od toga profitira jedino prvopotpisani glumac Bred Pit, i to samo donekle, dok je kamera prikovana za njega, pa je prinuđen da se služi mikroglumom više nego ikada do sada.
No, pravi poblemi nastaju kada Pit ili bilo ko od njegovih kolega i koleginica otvori usta. Dijalozi su užasni i služe skoro isključivo da objasne ono što svakom iole pažljivom gledaocu mora biti jasno. Opet, ni to nije najveći problem, jer tu je njegovo veličanstvo narator (ujedno i protagonistaRoj kojeg igra Pit) za kojeg su Grej i koscenarista mu Itan Gros pripremili orgiju pesničko-proznih pseudorefleksivnih litanija.
![]()
Ostatak glumaca ne dobija priliku da prodiše. Donald Saterlend maknut je relativno rano, Rut Nega je tu manje-više za jednokratnu upotrebu, lik Tomija Li Džounsa kao da nikada nije oživeo jer je prisutniji na lažnim starim snimcima nego u glavnom toku filma, a Liv Tajler postoji samo na imaginarnom nivou (još jedna pozajmica, ovog puta iz „Solarisa“, literarnog i oba filmska) i na snimcima. Cinici bi rekli da ona ovde igra ulogu karijere - ulogu daleke uspomene.
Sa pozitivne strane, film sasvim dobro izgleda u smislu dizajna, vizuelnih i specijalnih efekata. Nekoliko akcionih scena je krajnje uzbudljivo (podivljali laboratorijski majmuni su jedan od vrhunaca, kao i pomenuta jurnjava roverima sa svemirskim razbojnicima), a nekoliko detalja i opaski graniče se sa genijalnima, poput cene za ćebe i jastuk na komercijalnom letu i dizajna kosmodroma na Mesecu koji podseća na generički aerodrom sa sve „Subway“ sendvičarom.
Nažalost, Grej nije dovoljno radio na njima, baš kao što nije razradio ni fiziku, kosmologiju, pa ni politiku svog sveta. Ako je jedan sasvim nepotreban film kao što je to „Ad Astra“ vrhunac američke ponude u ovom trenutku, onda se moramo dobro zabrinuti za nju.
Ovogodišnje izdanje Venecijanskog filmskog festivala, za razliku od prethodnih, nije baš tako bogato naslovima iz prvog holivudskog ešalona, onima koji će se visoko kotirati na uručenju narednih Oskara. Jedan od naslova sa takvim ambicijama je svakako „Ad Astra“, film nastao u koprodukciji Holivuda i finansijera iz Kine i Brazila, sa budžetom koji premašujeviše od 80 miliona dolara, te zvezdanom postavom ispred i iza kamere.
Bred Pit! Tomi Li Džouns! Liv Tajler! Donald Saterlend! U režiserskoj fotelji Džejms Grej („Little Odessa“, „Two Lovers“, „The Lost City of Z“). Direktor fotografije Hojt Van Hojtema („Interstellar“, „Her“, „Dunkirk“). Produkcijske kompanije Regency i 20th Century Fox.Ali, kako to ponekad biva, ambicije su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo...
Ako nešto važi za Greja, onda je to da ne kalkuliše i ne dozvoljava drugome da mu kroji kapu. „Ad Astra“ je tu presedan sasvim sigurno po prvom, a vrlo moguće i po drugom pitanju. Deluje kao truli kompromis i film koji režiser nesavršenog, zamalo pa remekdela „The Lost City of Z“ pravi u nameri da se svidi „običnoj“ publici koju ipak potcenjuje i za koju smatra da joj neke sasvim bazične stvari poput zapleta treba ponavljati i ucepljivati u glavu do iznemoglosti.
Drugi veliki krimen filma i Greja kao njegovog kompletnog autora jeste derivativnost. Osnova priče je Konradov roman „Srce tame“, filmski realizovan kao Kopolino neupitno remekdelo „Apocalypse Now“ o kojem se govori i posle 40 godina, s tim da je radnja premeštena u svemir i na „kućni front“ odnosa sina koji traži i oca koji se skriva, što jeste i jedna od poenti Nolanovog „Interstellara“.
„Ad Astra“ pozajmljujeili bolje rečeno kompilira od drugih filmova i neke pojedinačne detalje. Jurnjava roverima po Mesecu kao da je inspirisana „Mad Maxom“, uvodna katastrofa na svemirskoj stanici koja služi kao pokretač radnje pomalo asocira na Kuaronov „Gravity“, dok su automatske psihološke evaluacije „dignute“ iz novog „Blade Runnera“...
Možemo se složiti da malo „krađe“ nije na odmet, naročito ako je znalački izvedena, pa se onda može računati i kao nekakva ironizacija ili posveta originalu. Ali, šta raditi kada u filmu nema skoro nijedne originalne misli i vizije i kada je svrha tih „pozajmljenih“ elemenata da propeliraju prilično linearnu priču od jedne tačke do sledeće?
Problem je, dakle, u scenariju koji zapravo ne razvija likove (a i kad ih razvija, bolje da to ne čini), već ih uglavnom drži u zadatim okvirima. Od toga profitira jedino prvopotpisani glumac Bred Pit, i to samo donekle, dok je kamera prikovana za njega, pa je prinuđen da se služi mikroglumom više nego ikada do sada.
No, pravi poblemi nastaju kada Pit ili bilo ko od njegovih kolega i koleginica otvori usta. Dijalozi su užasni i služe skoro isključivo da objasne ono što svakom iole pažljivom gledaocu mora biti jasno. Opet, ni to nije najveći problem, jer tu je njegovo veličanstvo narator (ujedno i protagonistaRoj kojeg igra Pit) za kojeg su Grej i koscenarista mu Itan Gros pripremili orgiju pesničko-proznih pseudorefleksivnih litanija.
Sa pozitivne strane, film sasvim dobro izgleda u smislu dizajna, vizuelnih i specijalnih efekata. Nekoliko akcionih scena je krajnje uzbudljivo (podivljali laboratorijski majmuni su jedan od vrhunaca, kao i pomenuta jurnjava roverima sa svemirskim razbojnicima), a nekoliko detalja i opaski graniče se sa genijalnima, poput cene za ćebe i jastuk na komercijalnom letu i dizajna kosmodroma na Mesecu koji podseća na generički aerodrom sa sve „Subway“ sendvičarom.
Nažalost, Grej nije dovoljno radio na njima, baš kao što nije razradio ni fiziku, kosmologiju, pa ni politiku svog sveta. Ako je jedan sasvim nepotreban film kao što je to „Ad Astra“ vrhunac američke ponude u ovom trenutku, onda se moramo dobro zabrinuti za nju.