kritika objavljena na XXZ
![]()
![]()
![]()
2019.
režija: Roman Polanski
scenario: Roman Polanski, Richard Harris (prema Harrisovoj knjizi)
uloge: Jean Dujardin, Louis Garrel, Emmanuelle Seigner, Melvil Poupaud, Mathieu Amalric
Afera Dreyfus koja je potresla Francusku u poslednjoj deceniji XIX veka prva je (ili makar jedna od prvih) te vrste, a naročito na tu temu (galopirajući antisemitizam u Evropi) koja je medijski odjeknula poput bombe. U tome je veliku ulogu ulogu imao pisac Emile Zola, i sam stranog porekla (italijanskog) i verovatno zbog toga često u prilici da iskusi onovremenu francusku netoleranciju, aroganciju i šikaniranje.
Za one koji u aferu nisu upućeni, evo i kraćeg rezimea. Artiljerijski kapetan u francuskoj vojsci Albert Dreyfus lažno je optužen i na osnovu klimavih dokaza na doživotnu robiju u progonstvu (Đavolje Ostrvo, isto ono iz Papillona) za špijunažu u korist Nemačke. Dreyfus je bio Jevrejin i sa istoka Francuske, iz grada koji je često menjao gospodare u nemačko-francuskim okršajima, pa se činio kao idealan kandidat za žrtvu. Kada se ispostavilo da je krivo osuđen zbog toga što su informacije nastavile da cure i nakon njegovog proterivanja, francuske vojne i civilne vlasti su učinile sve u svojoj moći da to zataškaju, makar po cenu da Dreyfusa žrtvuju. Kada je istina konačno isplivala na videlo nakon nekoliko sudskih procesa, Dreyfus je aboliran, ali ne i kompenziran za svoje patnje.
Roman Polanski je aferu pretočio u film, istorijsku doku-dramu koja se dosta oslanja na faktografiju pod naslovom J'accuse, što je bio i naslov i lajtmotiv Zolinog pisma objavljenog u listu Aurora. Ono što je zanimljivo, junaci ove filmske priče nisu ni Zola ni Dreyfus (mada se potonji pojavljuje kao epizodni lik kojeg igra Louis Garrel), već čovek koji je zbog svoje profesionalne etike i sa pozicije šefa vojne obaveštajne službe istrajao da se slučaj do kraja ispita i istraži, te da se nevin čovek izbavi iz zatvora.
Njegovo ime je Georges Picquart, igra ga Jean Dujardin, i on je čovek sa svojim nedostacima. Antisemita je, doduše ne vatreni, po ubeđenju i ne smeta mu što je Dreyfus čije mu ime zvuči poznato sa vojne akademije bude osuđen i degradiran, a da on zbog toga bude nagrađen mestom šefa vojne obaveštajne službe. Na privatnom planu mu moral nije ništa čvršći, njegova ljubavnica (Seigner) je udata žena. Ali je zato u profesionalnom smislu ispravan i jednom kada otkrije da je celo zataškavanje za cilj zapravo imalo da se prikriju svinjarije bivšeg šefa, ne odustaje od toga da nevinog čoveka oslobodi, a pravog krivca, nekog oficira Esterhazyja uhvati i osudi, pa makar po cenu šikaniranja i ponižavajućih prekomandi po kazni...
Epilog priče je poznat, ne samo zbog Zole i onovremene štampe, već i kao važan deo istorijske građe na temu antisemitizma. I to predstavlja pravi izazov za Polanskog. Jedan od pravih majstora misterije i napetosti mora iste da održi iako znamo šta će se dogoditi i u tom smislu, postavka cele priče iz ugla manje poznate, a jednako važne ličnosti Picquarta je dobra odluka. Međutim, ravan ton i neuspeh da se na pojedinim momentima (recimo ona lomača sa Zolinim knjigama ili masovke antisemitskih nereda) napetost dodatno pojača uveliko škode filmu.
Drugi problem skriva se u vrlo školskoj režiji koja se zasniva na plan-kontraplan kadriranju scena u kojima dominira eksplikacijski dijalog, pa i pored raskošne scenografije i kostima, film deluje skoro televizijski, odnosno kao nešto idealno za gledanje u nedelju posle ručka. Treći bi svakako mogao da bude i "casting", naročito kada je reč o glavnim, odnosno velikim ulogama. Jean Dujardin nije glumac fantastičnih mogućnosti (blago rečeno) i naprosto je suviše dosadan da bi izneo ceo film na svojim plećima, Louis Garrel ne može ni u kojem slučaju kanalizirati kompleksnost Dreyfusa i nezemaljsku težinu njegove sudbine, a Emmanuelle Seigner nije više toliko izazovna da bi, van nekog meta-konteksta (kao baš kod svog muža, Polanskog, u Venus in Fur) mogla biti fatalna zavodnica, niti dovoljno talentovana za uloge sa više integriteta od toga. Spas donekle donose Mathieu Amalric u ulozi sudskog veštaka, grafologa i zagriženog antisemite i Melvil Poupaudkao advokat Labori, te još nekoliko prominentnih glumaca u manjim ulogama.
Međutim, pravi problem filma su njegove implikacije. Polanski koristi Zolu i Dreyfusa kao metaforu za to što je on bio proganjan od strane medija. Naravno, tu ne misli na progon koji je doživeo i jedva preživeo kao dete - holokaust, već na nešto za šta je po svoj prilici bio kriv i opravdano sudski i medijski gonjen - zavođenje, odnosno silovanje maloletnice. Polanski itekako ima prava na svoje mišljenje, ne samo kao zaslužni filmski autor i umetnik, nego i kao ljudsko biće, nije se ni ranije stideo da ga iskoristi, čak ni da svoju ličnu tragediju ironizuje do maksimuma.
Međutim, pravo pitanje je vidi li on ovde sebe kao Zolu, Dreyfusa ili obojicu, koliko je šta od toga umesno, a koliko pametno. Jer kako kaže pravnička poslovica, advokat koji sam sebe brani ima budalu za klijenta.