kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na Portalu Analitika.
![]()
Nema sumnje da je Sarajevo film festival, koji je ove godine proslavio 25. rođendan, po formatu i statusu najveća i najznačajnija smotra sedme umetnosti u regiji, naročito kada je reč o igranoj formi. Kao takav predstavlja fokalnu tačku bosanskohercegovačke filmske industrije, ne samo kad je reč o promociji, već i o produkciji i edukaciji.
Jubilarno izdanje otvoreno je filmom „Sin“ u režiji Ines Tanović, koji je snimljen u koprodukciji sa Srbijom, Crnom Gorom (Cut-Up), Hrvatskom, Slovenijom i Rumunijom.
Ines Tanović se ranijim kratkometražnim radovima profilisala kao novi glas u bosanskohercegovačkoj kinematografiji koji ne govori isključivo o ratu i njegovim posledicama, već i o običnom životu na koji je uticao, ali koji opet ide nekim svojim tokom. Tako nešto pokušala je da izvede u dugometražnom prvencu „Naša svakodnevna priča“ (2015), koji je takođe premijerno prikazan u Sarajevu uz ovacije publike i sekundiranje kritike.
Ovo ostvarenje reklamirano je kao film koji ne govori o ratu, već o svakodnevnom životu urbanih srednjoklasnih Sarajlija u vihoru tranzicije. Ipak, pokazalo se da se Tanović ovde suviše oslanjala na ratne traume i u suštini tipske tačke zapleta regionalne kinematografije (sindrom „izgubljene generacije“, tranziciona nepravda, fizička bolest osobe koja drži familiju na okupu, porodična disfunkcionalnost), pa se ono svakodnevno iz naslova može čitati i kao tipsko.
Da se razumemo, film ni u kojem slučaju nije bio loš. No, da je pomerao granice kao što je obećavao - nije. U istom ili sličnom svetu egzistira i njena nova urbana drama „Sin“.
Poveznice su još upadljivije kada se uzme u obzir i to da ova dva filma dele i dobar deo glumačke postave (Emir Hadžihafizbegović, Jasna Ornela Bery, Uliks Fehmiu) u drugačije imenovanim, ali sličnim ulogama. Zapravo, možemo reći da se radi o neoficijelnom nastavku „Naše svakodnevne priče“, možda delu nekakvog ciklusa o životnim problemima običnih ljudi u savremenom Sarajevu.
U „Sinu“ su pak u fokusu problemi dece s roditeljima i roditelja s decom. Bračni par Senad i Jasna, koje igraju i u privatnom životu upareni glumci Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović, ima dva sina tinejdžera. Arman (vrlo dobri Dino Bajrović) je pred velikom, a Dado (talentovani Hamza Ajdinović) pred malom maturom. Mlađi imitira i emulira buntovnički stav starijeg brata prema roditeljima, institucijama i svetu oko sebe. Stoga će Arman dati sve od sebe da Dado ne krene njegovim stopama baraberije i sitnog kriminala.
Caka je, međutim, u tome da je Arman usvojen, a da je Dado Senadov i Jasnin biološki sin. On je svestan toga da njih dvojica nisu jednaki, niti će ikada biti. Nesigurnost u porodičnu ljubav manifestuje agresivnim i autodestruktivnim ponašanjem (problemi u školi, kretanje u sumnjivom društvu, konzumacija alkohola). Majka ga teško može uveriti da ga voli, a otac i ne pokušava, već se trudi da mu nametne disciplinu, tako da problemi eskaliraju. U emocionalnom procepu se posebno nalazi Dado kojem je stariji brat idol...
Iako koherentniji, odnosno manje rasplinut što se tiče likova i njihovih individualnih i zajedničkih priča, „Sin“ je od prethodnika nasledio vrlo labavu „slice of life“ strukturu u kojoj su, doduše, prisutni gradacija i eskalacija, ali su tačke ulaza i izlaza arbitrarno postavljene.
Motivacija likova takođe nije jača strana filma. Svodi se na nekoliko tipičnih background natuknica uz minimalan razvoj karaktera, a komunikacija se odvija kroz ponekad rigidne i uveliko tipske dijaloge. Iz priloženog se sa određenom sigurnošću može tvrditi da Tanović baš i ne oseća tinejdžerski milje i buntovništvo koje se za tu starosnu grupu podrazumeva, već prilazi temi iz pozicije odraslog: roditelja ili nekog drugog društvenog autoriteta.
Film je režijski sličan „Našoj svakodnevnoj priči“, ali Tanović ovog puta nastupa sa malo više sigurnosti. To se očitava i u odlučnijim rezovima, ali i u preciznim idejama o tome šta tačno želi od glumaca koji su ujedno i slamka spasa filma.
Osim dvojice momaka i nekoliko njihovih vršnjaka koji su uspeli da sačuvaju ležernost, pohvale zaslužuju i Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović koji uverljivo prenose dinamiku bračnog para na veliko platno. Isto važi i za Emira Hadžihafizbegovića za malu ulogu dede jer je retkost da se fizička bolest i slabost ne tretiraju karikaturalno.
Kada se crta podvuče, možemo reći da se radi o koraku napred u stvaralaštvu Ines Tanović. Ne velikom, doduše, ali svejedno.
Nema sumnje da je Sarajevo film festival, koji je ove godine proslavio 25. rođendan, po formatu i statusu najveća i najznačajnija smotra sedme umetnosti u regiji, naročito kada je reč o igranoj formi. Kao takav predstavlja fokalnu tačku bosanskohercegovačke filmske industrije, ne samo kad je reč o promociji, već i o produkciji i edukaciji.
Jubilarno izdanje otvoreno je filmom „Sin“ u režiji Ines Tanović, koji je snimljen u koprodukciji sa Srbijom, Crnom Gorom (Cut-Up), Hrvatskom, Slovenijom i Rumunijom.
Ines Tanović se ranijim kratkometražnim radovima profilisala kao novi glas u bosanskohercegovačkoj kinematografiji koji ne govori isključivo o ratu i njegovim posledicama, već i o običnom životu na koji je uticao, ali koji opet ide nekim svojim tokom. Tako nešto pokušala je da izvede u dugometražnom prvencu „Naša svakodnevna priča“ (2015), koji je takođe premijerno prikazan u Sarajevu uz ovacije publike i sekundiranje kritike.
Ovo ostvarenje reklamirano je kao film koji ne govori o ratu, već o svakodnevnom životu urbanih srednjoklasnih Sarajlija u vihoru tranzicije. Ipak, pokazalo se da se Tanović ovde suviše oslanjala na ratne traume i u suštini tipske tačke zapleta regionalne kinematografije (sindrom „izgubljene generacije“, tranziciona nepravda, fizička bolest osobe koja drži familiju na okupu, porodična disfunkcionalnost), pa se ono svakodnevno iz naslova može čitati i kao tipsko.
Da se razumemo, film ni u kojem slučaju nije bio loš. No, da je pomerao granice kao što je obećavao - nije. U istom ili sličnom svetu egzistira i njena nova urbana drama „Sin“.
Poveznice su još upadljivije kada se uzme u obzir i to da ova dva filma dele i dobar deo glumačke postave (Emir Hadžihafizbegović, Jasna Ornela Bery, Uliks Fehmiu) u drugačije imenovanim, ali sličnim ulogama. Zapravo, možemo reći da se radi o neoficijelnom nastavku „Naše svakodnevne priče“, možda delu nekakvog ciklusa o životnim problemima običnih ljudi u savremenom Sarajevu.
U „Sinu“ su pak u fokusu problemi dece s roditeljima i roditelja s decom. Bračni par Senad i Jasna, koje igraju i u privatnom životu upareni glumci Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović, ima dva sina tinejdžera. Arman (vrlo dobri Dino Bajrović) je pred velikom, a Dado (talentovani Hamza Ajdinović) pred malom maturom. Mlađi imitira i emulira buntovnički stav starijeg brata prema roditeljima, institucijama i svetu oko sebe. Stoga će Arman dati sve od sebe da Dado ne krene njegovim stopama baraberije i sitnog kriminala.
Caka je, međutim, u tome da je Arman usvojen, a da je Dado Senadov i Jasnin biološki sin. On je svestan toga da njih dvojica nisu jednaki, niti će ikada biti. Nesigurnost u porodičnu ljubav manifestuje agresivnim i autodestruktivnim ponašanjem (problemi u školi, kretanje u sumnjivom društvu, konzumacija alkohola). Majka ga teško može uveriti da ga voli, a otac i ne pokušava, već se trudi da mu nametne disciplinu, tako da problemi eskaliraju. U emocionalnom procepu se posebno nalazi Dado kojem je stariji brat idol...
Iako koherentniji, odnosno manje rasplinut što se tiče likova i njihovih individualnih i zajedničkih priča, „Sin“ je od prethodnika nasledio vrlo labavu „slice of life“ strukturu u kojoj su, doduše, prisutni gradacija i eskalacija, ali su tačke ulaza i izlaza arbitrarno postavljene.
Motivacija likova takođe nije jača strana filma. Svodi se na nekoliko tipičnih background natuknica uz minimalan razvoj karaktera, a komunikacija se odvija kroz ponekad rigidne i uveliko tipske dijaloge. Iz priloženog se sa određenom sigurnošću može tvrditi da Tanović baš i ne oseća tinejdžerski milje i buntovništvo koje se za tu starosnu grupu podrazumeva, već prilazi temi iz pozicije odraslog: roditelja ili nekog drugog društvenog autoriteta.
Film je režijski sličan „Našoj svakodnevnoj priči“, ali Tanović ovog puta nastupa sa malo više sigurnosti. To se očitava i u odlučnijim rezovima, ali i u preciznim idejama o tome šta tačno želi od glumaca koji su ujedno i slamka spasa filma.
Osim dvojice momaka i nekoliko njihovih vršnjaka koji su uspeli da sačuvaju ležernost, pohvale zaslužuju i Uliks Fehmiu i Snežana Bogdanović koji uverljivo prenose dinamiku bračnog para na veliko platno. Isto važi i za Emira Hadžihafizbegovića za malu ulogu dede jer je retkost da se fizička bolest i slabost ne tretiraju karikaturalno.
Kada se crta podvuče, možemo reći da se radi o koraku napred u stvaralaštvu Ines Tanović. Ne velikom, doduše, ali svejedno.