kritika objavljena na XXZ
![]()
2019.
režija: Andrej Korovljev
scenario: Andrej Korovljev, Vesna Biljan
Postoje tri razloga zbog kojih uopšte znamo za Pulu: Arena, Uljanik i KUD Idijoti. Sve ostalo se ili razvodnilo (Atomsko sklonište ili filmski festival otkako je nestalo Jugoslavije kao pogodnog okvira), ili nikada nije bilo puno više od kulturne trivije (Joyceov jednogodišnji boravak tamo u austrougarsko doba koji je irski pisac, valjalo bi primetiti, prezirao i jedva čekao premeštaj makar do Trsta), ili je prosto opskuritet i kuriozitet, pa ma kako kvalitetno to nešto bilo (Franci Blašković i Gori Ussi Winetou). Mate Parlov? Možda, ali beše to neko drugo vreme kada je sport još uvek bio amaterski...
Takva je valjda sudbina malih gradova, da budu vojnički, radnički, turistički... A dodatna otežavajuća okolnost za Pulu je što se po pravilu nalazi na kraju puta (osim ako se možda ne ide na Brione) i što se u nju po pravilu dolazi sa namerom nekako diktiranom "odozgo" ili trbuhom za kruhom, pa bio to Uljanik nekad ili neki štand sada. Opet, to ne znači da Pula nema svoje specifičnosti i čoveka koji će ih u svojim dokumentarcima opevati.
Andrej Korovljev je reditelj i filmski radnik iz Pula i Pula predstavlja inspiraciju za gro njegovog opusa. Može se reći da njegova tri filma predstavljaju nekakvu labavu trilogiju i to upravo o simbolima grada. Kratkometražni video-dokumentarac Una storia Polesana (1998) bavila se sirotinjskim getom smeštenim tik iznad Arene, mestom gde žive mahom socijalni slučajevi, nevidljivim kako turistima, tako i domaćima koji imaju sreće da imaju posao. Godine hrđe (1999) su imale uspešnu festivalsku turneju, a bavile su se mikrokosmosom Uljanika i njegovih radnika, te nerazumevanjem kojem su izloženi u gradu koji se polako ali sigurno okretao turizmu. Nakon 20 godina, pred nama je i treći nezvanični nastavak, Tusta, koji se bavi KUD Idijotima, njihovim pokojnim pevačem Brankom Črncem i specifičnim okolnostima u kojima je sastav egzistirao.
Film je podeljen u tri čina i od klasičnog rock dokumentarca, preko politički i socijalno angažovanog, završava u sferi portretnog i intimnog. U početku se upoznajemo sa fenomenom KUD Idijota - zašto su dugokosi pankeri bili jedino mogući u Puli i kako su najednom, sredinom prema kraju 80-ih, stekli popularnost širom bivše Jugoslavije. Razlog tome je bio što su bili nepatvoreni, što se nisu folirali ni stideli svog radničkog porekla, što su bili organizovani i voljni da potegnu gde god, što se znalo šta ko u grupi radi, ali i zbog energije koje je Tusta imao u ogromnim količinama.
Drugi čin, verovatno najsnažniji i najrezonantniji u okvirima širim od lokalnih i nacionalnih, prati sastav olovnih 90-ih godina kada su efektivno bili pod blokadom državnih medija jer se nisu uklapali u ideološku matricu. Naime, Idijoti su bili levičari, anarhisti, možda čak i iskreni komunisti (premda su se sa dogmatskim komunizmom iz 80-ih pomalo i sprdali), pre svega pacifisti i humanisti i kao takvi nisu bili poželjni u okruženju nacionalista i ratnih huškača. Tu deceniju su proveli u tihom bojkotu od strane medija i izdavačkih kuća, svirajući uglavnom po Istri i Sloveniji i živeći od toga.
Treći deo filma pokriva poslednju fazu sastava, raskol između članova, Tustine privatne brodolome, bolest i smrt, kao i njegovu zaostavštinu muzičku, kulturnu i inu u okvirima pulskim i širim. Tim segmentom dominiraju intervjui sa njemu bliskim osobama, članovima porodice i prijateljima.
Ono što vredi napomenuti je da su prelazi između činova glatki i gotovo bešavni, da viškova koji opterećuju ritam filma (poput redundanse) ima vrlo malo i da film, iako je uglavnom baziran na "talking heads" intervjuima, nijednog jedinog trenutka nije dosadan. Dodajmo tome da Korovljev pritom nije radio sa kvalitetnim arhivskim materijalom (koga inače nema), nego sa amaterskim koncertnim snimcima nabavljenim privatnim kanalima. Na kraju možemo reći da su on i koscenaristkinja i montažerka Vesna Biljan napravili vrlo dobar posao i našli balans između nekoliko tema koje nadilaze okvire klasičnog muzičkog dokumentarca.
Istini za volju, Tustaće svakako najviše značiti onima koji su poštovali i voleli i njega i Idijote i ranije, ali to nije ni do Tuste ni do Korovljeva. Ostaje nam da žalimo za prošlim vremenima kada je Tusta bio moguć ili da ih slavimo zato što su Tusta i Idijoti bili mogući. Mlađe generacije će možda gledajući film skapirati nas koji smo pod svakodnevnim udarima nacionalizma i džiberluka čekali Idijote u Beogradu ili Brejkerse u Zagrebu kao ozebli sunce.
režija: Andrej Korovljev
scenario: Andrej Korovljev, Vesna Biljan
Postoje tri razloga zbog kojih uopšte znamo za Pulu: Arena, Uljanik i KUD Idijoti. Sve ostalo se ili razvodnilo (Atomsko sklonište ili filmski festival otkako je nestalo Jugoslavije kao pogodnog okvira), ili nikada nije bilo puno više od kulturne trivije (Joyceov jednogodišnji boravak tamo u austrougarsko doba koji je irski pisac, valjalo bi primetiti, prezirao i jedva čekao premeštaj makar do Trsta), ili je prosto opskuritet i kuriozitet, pa ma kako kvalitetno to nešto bilo (Franci Blašković i Gori Ussi Winetou). Mate Parlov? Možda, ali beše to neko drugo vreme kada je sport još uvek bio amaterski...
Takva je valjda sudbina malih gradova, da budu vojnički, radnički, turistički... A dodatna otežavajuća okolnost za Pulu je što se po pravilu nalazi na kraju puta (osim ako se možda ne ide na Brione) i što se u nju po pravilu dolazi sa namerom nekako diktiranom "odozgo" ili trbuhom za kruhom, pa bio to Uljanik nekad ili neki štand sada. Opet, to ne znači da Pula nema svoje specifičnosti i čoveka koji će ih u svojim dokumentarcima opevati.
Andrej Korovljev je reditelj i filmski radnik iz Pula i Pula predstavlja inspiraciju za gro njegovog opusa. Može se reći da njegova tri filma predstavljaju nekakvu labavu trilogiju i to upravo o simbolima grada. Kratkometražni video-dokumentarac Una storia Polesana (1998) bavila se sirotinjskim getom smeštenim tik iznad Arene, mestom gde žive mahom socijalni slučajevi, nevidljivim kako turistima, tako i domaćima koji imaju sreće da imaju posao. Godine hrđe (1999) su imale uspešnu festivalsku turneju, a bavile su se mikrokosmosom Uljanika i njegovih radnika, te nerazumevanjem kojem su izloženi u gradu koji se polako ali sigurno okretao turizmu. Nakon 20 godina, pred nama je i treći nezvanični nastavak, Tusta, koji se bavi KUD Idijotima, njihovim pokojnim pevačem Brankom Črncem i specifičnim okolnostima u kojima je sastav egzistirao.
Film je podeljen u tri čina i od klasičnog rock dokumentarca, preko politički i socijalno angažovanog, završava u sferi portretnog i intimnog. U početku se upoznajemo sa fenomenom KUD Idijota - zašto su dugokosi pankeri bili jedino mogući u Puli i kako su najednom, sredinom prema kraju 80-ih, stekli popularnost širom bivše Jugoslavije. Razlog tome je bio što su bili nepatvoreni, što se nisu folirali ni stideli svog radničkog porekla, što su bili organizovani i voljni da potegnu gde god, što se znalo šta ko u grupi radi, ali i zbog energije koje je Tusta imao u ogromnim količinama.
Drugi čin, verovatno najsnažniji i najrezonantniji u okvirima širim od lokalnih i nacionalnih, prati sastav olovnih 90-ih godina kada su efektivno bili pod blokadom državnih medija jer se nisu uklapali u ideološku matricu. Naime, Idijoti su bili levičari, anarhisti, možda čak i iskreni komunisti (premda su se sa dogmatskim komunizmom iz 80-ih pomalo i sprdali), pre svega pacifisti i humanisti i kao takvi nisu bili poželjni u okruženju nacionalista i ratnih huškača. Tu deceniju su proveli u tihom bojkotu od strane medija i izdavačkih kuća, svirajući uglavnom po Istri i Sloveniji i živeći od toga.
Treći deo filma pokriva poslednju fazu sastava, raskol između članova, Tustine privatne brodolome, bolest i smrt, kao i njegovu zaostavštinu muzičku, kulturnu i inu u okvirima pulskim i širim. Tim segmentom dominiraju intervjui sa njemu bliskim osobama, članovima porodice i prijateljima.
Ono što vredi napomenuti je da su prelazi između činova glatki i gotovo bešavni, da viškova koji opterećuju ritam filma (poput redundanse) ima vrlo malo i da film, iako je uglavnom baziran na "talking heads" intervjuima, nijednog jedinog trenutka nije dosadan. Dodajmo tome da Korovljev pritom nije radio sa kvalitetnim arhivskim materijalom (koga inače nema), nego sa amaterskim koncertnim snimcima nabavljenim privatnim kanalima. Na kraju možemo reći da su on i koscenaristkinja i montažerka Vesna Biljan napravili vrlo dobar posao i našli balans između nekoliko tema koje nadilaze okvire klasičnog muzičkog dokumentarca.
Istini za volju, Tustaće svakako najviše značiti onima koji su poštovali i voleli i njega i Idijote i ranije, ali to nije ni do Tuste ni do Korovljeva. Ostaje nam da žalimo za prošlim vremenima kada je Tusta bio moguć ili da ih slavimo zato što su Tusta i Idijoti bili mogući. Mlađe generacije će možda gledajući film skapirati nas koji smo pod svakodnevnim udarima nacionalizma i džiberluka čekali Idijote u Beogradu ili Brejkerse u Zagrebu kao ozebli sunce.