kritika objavljena na XXZ
![]()
![]()
![]()
2019.
scenario i režija: Hlynur Palmason
uloge: Ingvar Eggert Sigurdsson, Ída Mekkín Hlynsdóttir, Hilmir Snaer Gudnason, Sara Dögg Ásgeirsdóttir, Björn Ingi Hilmarsson, Elma Stefania Agustsdottir, Haraldur Stefansson
Koliko zaista volimo neku osobu, a koliko zapravo samo svoju viziju te osobe? Koliko je moguće nekoga istinski voleti? Makar istinski poznavati? Šta se dešava kada nam se objektivna istina i čista faktografija postave u kontru, kada moramo da se suočimo s njima? Šta ako se to dogodi kada nam se život već raspada, a na okupu ga drže tek neke navike, potrebe i rituali? Koliko ludilo može uzeti maha? Sve to, i još dosta toga što se verovatno nikada niste sami upitali, pašće vam na pamet gledajući islandski film A White, White Day po scenariju i u režiji Hlynura Palmasona.
Velike promene u životu potresaju Ingimundura (Sigurdsson), šefa policije u malom i po svemu sudeći zabačenom islandskom selu. Na prinudnom je odmoru već duže vreme i ima obavezu odlazaka kod psihoterapeuta otkako mu je žena poginula u saobraćajnoj nesreći prikazanoj u jednom dugom kadru na početku filma. Smisao života mu je, čini se, podizanje kuće van grada (islandske kuće su nešto posebno u svojoj ogoljenoj funkcionalnosti) i briga o unuci osnovnoškolskog uzrasta i imena Salki (Hlynsdóttir), delom zato što to želi, a delom i zato što njegova kći (Agustsdottir) na tome insistira i ubija više muva jednim udarcem. U teoriji, ona dobija više vremena za sebe i mlađe dete, devojčica ima ispravan uzor u životu, a Ingimundur ima obavezu koja mu skreće misli sa stvari koje vode direktno u depresiju.
Problem, međutim, nastaje kada on dođe u posed zaboravljenih stvari koje su pripadale njegovoj pokojnoj supruzi, a među tim stvarima je i video-kaseta kao dokaz bračne prevare sa jednim od meštana sa kojim je, gle čuda, Ingimundur igrao fudbal u svojstvu rekreacije. Sad, nije Ingimunur čovek nekih tvrdih, nehumanih moralnih principa, ali on sam nikada nije prevario svoju suprugu i bio je ubeđen da je i on njoj dovoljan. Sa svojim policijskim i detektivskim znanjem (što možda deluje smešno i neuverljivo za zemlju sa skoro nultom stopom kriminala), on kreće u konstrukciju krimi-priče i kreće na put osvete čoveku koji verovatno nije ni za šta kriv, osim za rušenje njegove iluzije o skladnom životu.
Ono što prvo upada u oči u filmu je njegova rigidna formalnost, dominiraju statični, simetrični kadrovi od kojih su velika većina njih situacione prirode i često se ponavljaju jedna za drugom iste ili tek varirane kompozicije u drugačijem svetlu. Radnje gotovo da i nema do sredine ili čak i malo iza, a u ekspoziciji je komponenta komfornog buržoaskog života predložena, ali i podigrana. U principu, gledamo starijeg, ali ne baš starog čoveka i udovca koji izgurava dan za danom uz pomoć svoje unuke. Sam trilerski zaplet, sa sve svojom opravdanom psihološkom potkom, bio bi, pak, idealan za neki kratkometražni film koji u ovom formatu ipak deluje pomalo i na silu razvučen.
Formalizam se mogao očitati i Palmasonovom prvencu Winter Brothers koji je u njoj ipak bio interesantniji film i po pitanju forme (radikalniji eksperimenti) i u pitanju sadržaja i tretmana istog, ispitujući izolaciju i grupnu dinamiku na putu za ludilo. U tom smislu je A White, White Day konvencionalniji festivalski film čiji se potencijal za adekvatni žanrovski tretman događaja otvara tek prekasno. Čak je i format konvencionalniji, iako opet analogan, umesto stešnjene 16mm zrnaste slike, sada imamo granulaciju, ali i toplinu 35mm filma koji čini da najrazličitije igre svetla budu uhvaćene prilično verodostojno i tako da ostave utisak.
Glumac Ingvar Eggert Sigurdsson je neko od koga u konačnici zavisi čitav film i on je zapravo razlog koji tek korektni, ali ne baš uspeli eksperiment u pričanju priče diže na nivo sasvim solidnog filma. Njegov portret sredovečnog, odnosno već i starijeg udovca sa svojim anksiozama je zaista nešto posebno, bez karikaturalnosti, bez sentimentalnosti, bez foliranja. Sigurdsson je inače glumac koji zna biti viđen i u internacionalnom kontekstu, ali njegove najbolje uloge su vezane za islandsku kinematografiju i filmove poput Of Horses and Men i Sparrows. Njegova sposobnost finog glumačkog podešavanja i doziranja kada je reč o različitim emocijama je izvrsna, kao i sposobnost igranja sa drugim glumcima, ovde naročito sa vrlo mladom Ídom Mekkín Hlynsdóttir.
Opet, čak i više nego Winter Brothers, A White, White Dayje film autora koji očito ima priču i ideju kako da je ispriča, ali mu fali razrade, prilagodbe, fleksibilnosti. Bljeskova genijalnosti kod Palmasona ima, ali oni su tek bljeskovi, pa onda pogrešne odluke još i više istupaju. Ovo će biti jedan od onih poslovičnih "ranih radova", koji možda ne ispunjavaju sva očekivanja ali najavljuju dolazak majstora. Hoće li Palmason to postati već sa svojim narednim filmom, nekada kasnije ili neće nikada, ostaje da se vidi. I ta provera će biti uzbudljiva.