kritika objavljena na portalu dokumentarni.net
![]()
Nije teško pretpostaviti šta ljude privlači ekstremizmu i radikalizmu. Osoba, najčešće mlada, poseduje želju za pripadanjem, pažnjom i osećajem da čini razliku. Ključna razlika odnosi se na koketiranje s ekstremizmom, odakle se čovek čupa odrastanjem; odnosno ekstremizma kao tvrde vere te načina života i ponašanja. Kako bi pobegao iz potonjeg, pojedincu neretko treba vanjska ruka spasa. Dokumentarne i igrane filmove slične tematike gledali smo u nebrojeno varijanti, ali ono što “Exit” (2018) izdvaja od njih biografija je njegove norveške autorice Karen Winther, bivše nacistkinje koja se ovim dokumentarcem suočava sa svojom prošlošću, tražeći oprost sama za sebe i sama od sebe.
Winther ovo nije prvi film na istu temu: prethodni “The Betrayal” iz 2011. godine tematizira njenu konverziju od militantne levičarke u jednako zagriženu desničarku, odnosno izdaju koju je počinila prema svojim bivšim kolegama i prijateljima. Razloge i opravdanja za svoje postupke pronašla je u vlastitom lošem odgoju, koji ju je gurao prema haosu i nasilju kojima je kao takvima bila fascinirana. Toga se, u manjoj meri, dotiče i u “Exitu”, otvorivši film sa scenom iz “Christiane F.” (1981) nemačkog reditelja Ulricha Edela i komentarom o partijanju i fiksanju u Berlinu kao njenom prvom životnom snu.
Winther je, dakle, u mladoj dobi privlačilo devijantno ponašanje, stoga je uzročna ideologija ovde manje bitna dokle god je nasilje maksimizirano a strah minimiziran. U njenom slučaju čak ni konverzija i nagli otklon od ekstremne levice prema ekstremnoj desnici nije toliko čudan, jer se pre svega radilo o nasumičnom nasilju i naklapanju negoli punokvrnoj revoluciji; pre ili kasnije čovek se mora suočiti s posledicama svog delovanja i u tome Karen nije jedinstvena. “Exit” možda počinje kao sasvim lična priča, ali se brzo uključuju i drugi akteri koji potvrđuju da nije sama u svojoj odluci povratka na pravi put, jednako kao što nije usamljena u strahu od nasilja i odmazde.
Autorica je u svom filmu zapravo sporedan lik, gotovo sidekick. Prvo je tu Ingo, nekadašnji Führer Berlina koji je svoja iskustva napuštanja pokreta dokumentovao u knjizi i od tada živi u skrivanju. Zatim upoznajemo Manuela zvanog Pištolj, koji je napustio pokret suočivši se s kontradikcijama tek nakon dolaska u zatvor, pa je sad na meti svojih bivših kamerada. U Americi je Angela, takođe bivša nacistkinja, a sada gorljiva aktivistkinja koja formira mrežu za pomoć drugim ženama koje napuštaju ekstremističke organizacije. Nju je u tom pravcu pokrenulo suočavanje s posledicama bombaškog napada u Oklahoma Cityju, delo terorista njoj bliskih stajališta. S leve strane u filmu se pojavljuju bivši danski militantni antifašista Soren koji u jednom trenutku shvaća da se u igri nalazi uglavnom zbog nasilja kao takvog, dok antifašizam postaje samo ideološko opravdanje; i David, francuski dvostruki konvertit koji je prvo prigrlio Islam, pa džihad, da bi na kraju teškom mukom u zatvoru oboje napustio.
Iako etički upitan zbog autoričine sklonosti ka apologiji vlastitih izbora, relativizacije i pokušaja izjednačavanja različitih ekstremizama čija je mehanika funkcionisanja možda ista, ali razmere i posledice nisu, “Exit” je neobično važan dokumentarac kao svedočanstvo o napuštanju opasne ideologije i prakse iz vlastitog iskustva. Kao takav je na IceDocs došao nakon ekstenzivne festivalske turneje (CPH:DOX, DOC NYC, DOK Leipzig, DokuFest, IDFA…) uz nekoliko manjih nagrada. S druge strane, jedan od najvećih problema dokumentarca norveške autorice, tretman je Manuelovog lika – stav je da on, samo zato što se odrekao nacizma, zaslužuje drugu šansu bez obzira na nasilje kojem je bio sklon i za kojim povremeno ponovo poseže (doduše, ovog puta ne prema ženama, deci i trudnicama), pa je pitanje koliko se zapravo promenio.
Čisto filmski, “Exit” dobacuje do nivoa solidnog, montaža van šablona koja obiluje naglim rezovima i odsustvom sinhronizacije između viđenog i izgovorenog je osvežavajuća, upotreba arhivskog materijala dodaje na verodostojnosti, dok su pokušaji poetizacije situacionim kadrovima koji često ostaju van konteksta češće neuspeli nego uspeli. Karen Winther, iako raspolaže znanjem i tehnikom, trenutno je ipak autorica od jedne jedine teme. Doduše, izuzetno važne.
Winther ovo nije prvi film na istu temu: prethodni “The Betrayal” iz 2011. godine tematizira njenu konverziju od militantne levičarke u jednako zagriženu desničarku, odnosno izdaju koju je počinila prema svojim bivšim kolegama i prijateljima. Razloge i opravdanja za svoje postupke pronašla je u vlastitom lošem odgoju, koji ju je gurao prema haosu i nasilju kojima je kao takvima bila fascinirana. Toga se, u manjoj meri, dotiče i u “Exitu”, otvorivši film sa scenom iz “Christiane F.” (1981) nemačkog reditelja Ulricha Edela i komentarom o partijanju i fiksanju u Berlinu kao njenom prvom životnom snu.
Winther je, dakle, u mladoj dobi privlačilo devijantno ponašanje, stoga je uzročna ideologija ovde manje bitna dokle god je nasilje maksimizirano a strah minimiziran. U njenom slučaju čak ni konverzija i nagli otklon od ekstremne levice prema ekstremnoj desnici nije toliko čudan, jer se pre svega radilo o nasumičnom nasilju i naklapanju negoli punokvrnoj revoluciji; pre ili kasnije čovek se mora suočiti s posledicama svog delovanja i u tome Karen nije jedinstvena. “Exit” možda počinje kao sasvim lična priča, ali se brzo uključuju i drugi akteri koji potvrđuju da nije sama u svojoj odluci povratka na pravi put, jednako kao što nije usamljena u strahu od nasilja i odmazde.
Autorica je u svom filmu zapravo sporedan lik, gotovo sidekick. Prvo je tu Ingo, nekadašnji Führer Berlina koji je svoja iskustva napuštanja pokreta dokumentovao u knjizi i od tada živi u skrivanju. Zatim upoznajemo Manuela zvanog Pištolj, koji je napustio pokret suočivši se s kontradikcijama tek nakon dolaska u zatvor, pa je sad na meti svojih bivših kamerada. U Americi je Angela, takođe bivša nacistkinja, a sada gorljiva aktivistkinja koja formira mrežu za pomoć drugim ženama koje napuštaju ekstremističke organizacije. Nju je u tom pravcu pokrenulo suočavanje s posledicama bombaškog napada u Oklahoma Cityju, delo terorista njoj bliskih stajališta. S leve strane u filmu se pojavljuju bivši danski militantni antifašista Soren koji u jednom trenutku shvaća da se u igri nalazi uglavnom zbog nasilja kao takvog, dok antifašizam postaje samo ideološko opravdanje; i David, francuski dvostruki konvertit koji je prvo prigrlio Islam, pa džihad, da bi na kraju teškom mukom u zatvoru oboje napustio.
Iako etički upitan zbog autoričine sklonosti ka apologiji vlastitih izbora, relativizacije i pokušaja izjednačavanja različitih ekstremizama čija je mehanika funkcionisanja možda ista, ali razmere i posledice nisu, “Exit” je neobično važan dokumentarac kao svedočanstvo o napuštanju opasne ideologije i prakse iz vlastitog iskustva. Kao takav je na IceDocs došao nakon ekstenzivne festivalske turneje (CPH:DOX, DOC NYC, DOK Leipzig, DokuFest, IDFA…) uz nekoliko manjih nagrada. S druge strane, jedan od najvećih problema dokumentarca norveške autorice, tretman je Manuelovog lika – stav je da on, samo zato što se odrekao nacizma, zaslužuje drugu šansu bez obzira na nasilje kojem je bio sklon i za kojim povremeno ponovo poseže (doduše, ovog puta ne prema ženama, deci i trudnicama), pa je pitanje koliko se zapravo promenio.
Čisto filmski, “Exit” dobacuje do nivoa solidnog, montaža van šablona koja obiluje naglim rezovima i odsustvom sinhronizacije između viđenog i izgovorenog je osvežavajuća, upotreba arhivskog materijala dodaje na verodostojnosti, dok su pokušaji poetizacije situacionim kadrovima koji često ostaju van konteksta češće neuspeli nego uspeli. Karen Winther, iako raspolaže znanjem i tehnikom, trenutno je ipak autorica od jedne jedine teme. Doduše, izuzetno važne.