kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i portalu Analitika
![]()
Jedini makar delimično crnogorski predstavnik na ovogodišnjem izdanju festivala u Karlovim Varima bio je film „Mamonga“. Reč je o dugometražnom igranom prvencu Stefana Maleševića, beogradskog režisera sa sarajevskom diplomom i to, ni manje ni više, nego u klasi Bele Tara.
Nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova i dugometražnog dokumentarca „Gora“ (2016) Malešević je predstavio asimetrični triptih koji ostaje prilično tajnovit u smislu toga koliko su i kako priče povezane.
„Mamonga“ je snimljena u srpsko-crnogorsko-bosanskohercegovačkoj koprodukciji na lokacijama u sve tri zemlje u kojima se odvija radnja ovih priča o porodičnoj disfunkcionalnosti, ponekad nepodnošljivom pritisku društva, nedostatku iskrene komunikacije i - kamionima. Film je prikazan u festivalskoj „East of West“ konkurenciji namenjenoj uglavnom mladim i nadolazećim autorima iz Istočne Evrope.
U prvoj priči komunikacija je čak formalno moguća, ali do nje ne dolazi jer pojedini likovi uglavnom sami govore, a retko slušaju druge. Priča prati dvoje skoro pa očajnih ljudi.
Jovana (Marta Bjelica) je zaposlena u pekari i pomaže ocu na farmi sa ovcama, a jedini užitak su joj izlasci sa najboljom prijateljicom Milicom. Marko (Dražen Pavlović) je, pak, deo familije Denić koja polako, ali sigurno razvija špeditersku imperiju.
Otac ga gura u biznis, iako bi on verovatnije radije studirao ili se bavio elektronikom. Prilikom jednog izlaska Jovanu će napasti i silovati Markov drug i kolega, a on će tome svedočiti nemoćan da uradi išta da ga zaustavi...
![]()
Prva priča završava se Markovim prvom samostalnom kamionskom turom, a druga počinje kamionom. Nakon nesreće u planinama, povređena devojka azijskog porekla (Nabi Tang) pokušava da nađe pomoć u nepoznatom kraju. U obližnjem selu žive samo tri muškarca, Mitar (Momo Pićurić), Bogdan (Dejan Ivanić) i mladi sveštenik (ponovo Pavlović) koji se zakleo na ćutanje, pa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li je to Marko iz prethodne priče.
Uprkos grubim spoljašnostima i međusobnim prepucavanjima, sva trojica imaju najbolje namere prema devojci, ali jezik (u slučaju sveštenika i tišina) predstavlja nepremostiv problem što priču propelira od lirski apstraktnog do apsurdno komičnog i nazad.
U trećoj, najkraćoj priči imamo mladu majku (Bjelica), koja bi mogla biti Jovana iz prve pripovesti i njenog sina Luku (izuzetno dopadljivi Vuk Janošević) koji slabo čuje i ne govori. Ona se muči sa nekoliko poslova i živi sa detetom na ivici bede u minimalno opremljenom stanu.
Skupe terapeutske seanse su im retko priuštive, ali je Luka dobar dečak koji u životu i igri uživa koliko može. S druge strane, kao i mnogi dečaci u tim godinama, fasciniran je kamionima, što miriše na nevolju.
Projekat je imao zanimljivu razvojnu istoriju. Prva priča u produženom obliku bila je zamišljena kao samostalni film, dok su druga i treća napisane kasnije i, prema rečima režisera, inspirisane nagađanjima o tome šta se moglo dogoditi likovima u prošlosti i budućnosti.
![]()
Malešević tu demonstrira zavidnu versatilnost time što priče raspliće u različitim ključevima, od teške, sporovozne socijalne i psihološke drame, preko lirski apstraktne drame sa momentima apsurdne komedije, do socijalne drame koja deluje bajkovito zato što je ispričana iz dečje perspektive.
Radeći prema scenariju koji je napisao sa još troje saradnika, Malešević vrlo vešto upotrebljava širok dijapazon izražajnih sredstava ne bi li uspostavio određeno raspoloženje, pritom ostajući dosledan i gradeći unikatni stil. On se uglavnom oslanja na duže, po pravilu statične i vrsno komponovane kadrove sa relativne distance snimljene kamerom Bogdana Babovića i meditativnu montažu koju režiser potpisuje sa Jelenom Maksimović.
Ugođaj je zbog toga ponekad opservaciono-dokumentarni (u prve dve priče, u trećoj se menja rakurs i dodaje više topline), a autor crpi dosta drame i od neoklasičnog soundtracka Džejmsa Stoktona.
„Mamonga“ nije film bez nedostataka. Ponekad je ne bi bilo teško gurnuti u isti koš sa ostatkom istočnoevropskih „misery porn“ festivalskih nastavaka, ali Malešević pronalazi načine da ispričane priče ponovo interpretira na neki novi i autentičan način. Sve u svemu, posebno s obzirom na to da govorimo o dugometražnom igranom prvencu, „Mamongu“ (tajnu naslova otkrićete gledajući film) možemo smatrati vrlo dobrim radom.
Jedini makar delimično crnogorski predstavnik na ovogodišnjem izdanju festivala u Karlovim Varima bio je film „Mamonga“. Reč je o dugometražnom igranom prvencu Stefana Maleševića, beogradskog režisera sa sarajevskom diplomom i to, ni manje ni više, nego u klasi Bele Tara.
Nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova i dugometražnog dokumentarca „Gora“ (2016) Malešević je predstavio asimetrični triptih koji ostaje prilično tajnovit u smislu toga koliko su i kako priče povezane.
„Mamonga“ je snimljena u srpsko-crnogorsko-bosanskohercegovačkoj koprodukciji na lokacijama u sve tri zemlje u kojima se odvija radnja ovih priča o porodičnoj disfunkcionalnosti, ponekad nepodnošljivom pritisku društva, nedostatku iskrene komunikacije i - kamionima. Film je prikazan u festivalskoj „East of West“ konkurenciji namenjenoj uglavnom mladim i nadolazećim autorima iz Istočne Evrope.
U prvoj priči komunikacija je čak formalno moguća, ali do nje ne dolazi jer pojedini likovi uglavnom sami govore, a retko slušaju druge. Priča prati dvoje skoro pa očajnih ljudi.
Jovana (Marta Bjelica) je zaposlena u pekari i pomaže ocu na farmi sa ovcama, a jedini užitak su joj izlasci sa najboljom prijateljicom Milicom. Marko (Dražen Pavlović) je, pak, deo familije Denić koja polako, ali sigurno razvija špeditersku imperiju.
Otac ga gura u biznis, iako bi on verovatnije radije studirao ili se bavio elektronikom. Prilikom jednog izlaska Jovanu će napasti i silovati Markov drug i kolega, a on će tome svedočiti nemoćan da uradi išta da ga zaustavi...
Prva priča završava se Markovim prvom samostalnom kamionskom turom, a druga počinje kamionom. Nakon nesreće u planinama, povređena devojka azijskog porekla (Nabi Tang) pokušava da nađe pomoć u nepoznatom kraju. U obližnjem selu žive samo tri muškarca, Mitar (Momo Pićurić), Bogdan (Dejan Ivanić) i mladi sveštenik (ponovo Pavlović) koji se zakleo na ćutanje, pa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li je to Marko iz prethodne priče.
Uprkos grubim spoljašnostima i međusobnim prepucavanjima, sva trojica imaju najbolje namere prema devojci, ali jezik (u slučaju sveštenika i tišina) predstavlja nepremostiv problem što priču propelira od lirski apstraktnog do apsurdno komičnog i nazad.
U trećoj, najkraćoj priči imamo mladu majku (Bjelica), koja bi mogla biti Jovana iz prve pripovesti i njenog sina Luku (izuzetno dopadljivi Vuk Janošević) koji slabo čuje i ne govori. Ona se muči sa nekoliko poslova i živi sa detetom na ivici bede u minimalno opremljenom stanu.
Skupe terapeutske seanse su im retko priuštive, ali je Luka dobar dečak koji u životu i igri uživa koliko može. S druge strane, kao i mnogi dečaci u tim godinama, fasciniran je kamionima, što miriše na nevolju.
Projekat je imao zanimljivu razvojnu istoriju. Prva priča u produženom obliku bila je zamišljena kao samostalni film, dok su druga i treća napisane kasnije i, prema rečima režisera, inspirisane nagađanjima o tome šta se moglo dogoditi likovima u prošlosti i budućnosti.
Radeći prema scenariju koji je napisao sa još troje saradnika, Malešević vrlo vešto upotrebljava širok dijapazon izražajnih sredstava ne bi li uspostavio određeno raspoloženje, pritom ostajući dosledan i gradeći unikatni stil. On se uglavnom oslanja na duže, po pravilu statične i vrsno komponovane kadrove sa relativne distance snimljene kamerom Bogdana Babovića i meditativnu montažu koju režiser potpisuje sa Jelenom Maksimović.
Ugođaj je zbog toga ponekad opservaciono-dokumentarni (u prve dve priče, u trećoj se menja rakurs i dodaje više topline), a autor crpi dosta drame i od neoklasičnog soundtracka Džejmsa Stoktona.
„Mamonga“ nije film bez nedostataka. Ponekad je ne bi bilo teško gurnuti u isti koš sa ostatkom istočnoevropskih „misery porn“ festivalskih nastavaka, ali Malešević pronalazi načine da ispričane priče ponovo interpretira na neki novi i autentičan način. Sve u svemu, posebno s obzirom na to da govorimo o dugometražnom igranom prvencu, „Mamongu“ (tajnu naslova otkrićete gledajući film) možemo smatrati vrlo dobrim radom.