Stockholm

2018.

scenario i režija: Robert Budreau

uloge: Ethan Hawke, Noomi Rapace, Mark Strong, Christopher Heyerdahl, Thorbjorn Harr, Bea Santos, Shanti Roney, Mark Rendall, John Ralston

Svi znamo, makar laički, šta je to štokholmski sindrom: to je situacija u kojoj osoba koja je oteta ili uzeta za taoca razvija osećaje za svog otmičara ako on pokaže makar ikakvu humanu notu. Naziv je skovao švedski kriminolog Nils Bejerot, referirajući se na slučaj talačke krize prilikom pljačke Kreditne Banke na trgu Norrmalmstrong u švedskom glavnom gradu. Pozadine fenomena iz domena psihologije su već neko vreme legitimna i poželjna tema u kinematografiji (primera radi The Stanford Prison ExperimentKylea Patricka Alvareza koji se bavio zatvorskim eksperimentom Stanleya Milgrama), pa je red došao i na štokholmski sindrom, odnosno pljačku banke usled koje je isti otkriven. I tako smo dobili Stockholm u režiji Roberta Budreaua, zapaženog zbog svog ranijeg "biopica" o Chetu Bakeru Born to Be Blueu kojem je Ethan Hawke ostvario jednu od svojih najboljih uloga, a imao ih je onoliko u karijeri.

Budreau je opet pozvao Hawkea u svoj film, što se pokazalo kao iznimno dobra odluka imajući u vidu kako američki indie glumac ume da snagom svoje interpretacije podigne nivo čak i najbesmislenijem filmskom materijalu. Ovde je u ulozi simpatičnog pljačkaša banke i svoj lik dočarava bežeći istovremeno od klišea, sentimentalnosti i karikature, što je svojevrstan podvig. Drugi glumački adut je svakako Noomi Rapace, originalna devojka sa tetovažom zmaja iz originalne švedske Millenium trilogije čija je potonja internacionalna karijera obeležena listom dobrim ulogama u lošim filmovima ili filmovima koji su jednostavno loše prošli kod kritike i publike. što ovde nije slučaj jer je blagajnica u njenoj interpretaciji vrlo životan lik. Prisustvo Marka Stronga u ulozi opasnog tipa je uvek dobrodošlo, a ostatak uloga pokrivaju, sasvim solidno, skandinavski i severnoamerički glumci iz ipak nešto nižih ešalona.

Hawke igra Larsa Nystroma, karijernog kriminalca koji je maskiran u filmskog kauboja jednog letnjeg dana 1973. godine uleteo u najveću ekspozituru jedne banke u Švedskoj sa automatskom puškom u torbi. Posle standardnog uvoda, pucanja u plafon, "ruke u vis, ovo je pljačka" i sličnog asortimana, Nystrom je pustio sve taoce osim dve blagajnice, Biance Lind (Rapace) i Klare Mardh (Santos). koje je zadržao dok se ne ispune njegovi zahtevi. Jasno, u pitanju nije bila obična pljačka, novac je tu bio od sekundarnog značaja, čak se Nystrom nije ni potresao kada je Bianca aktivirala alarm i prizvala policiju, već ju je pohvalio. Ne, njegov plan je primarni cilj bio je nešto drugo: da njegovog prijatelja i kolegu Gunnara Sorenssona (Strong) puste iz zatvora, što će šef policije Mattsson (Heyerdahl) ispuniti ubrzo, ali sa svojom agendom i u cilju da se talačka kriza razreši brzo i bez žrtava.

Stvar, međutim, zapinje oko nečeg sasvim drugog: pljačkaši i otmičari po prirodi svog posla žele "i jare i pare", odnosno i novac i slobodu, a taoci su, u njihovim glavama, savršen živi štit. Policija oličena u šefu Mattssonu i njegovim podređenima, pak, želi da se poštuje zakon i red, što je cilj i politike oličene u tadašnjem premijeru Olofu Palmeu (kojeg Shanti Roney igra u atipično komičnom kontekstu). Taoci bi, pak, samo da prežive i da se vrate kući svojim porodicama, a javnost ima prilike da sve to gleda u direktnom televizijskom prenosu.

U principu nam je jasno kako se stvari dalje kreću, čak se može reći da je primenjena tipična "cigla-malter" dramaturška formula. Tako imamo priču između Biance i Larsa koja vuče na romansu, a i reditelj i glumci tu rade dobar posao obuzdavajući se da ne preteraju i odu u pravcu sladunjavog. Primera radi, beg sa otmičarem u zalazak sunca nikada nije opcija o kojoj Bianca mašta jer zaista voli svog smotanog muža (Harr) i dvoje male dece. Sa druge strane, imamo pritisak i mentalne igrice koje inicira šef policije čiji primarni cilj postaje da utera strahopoštovanje i kriminalcima i civilima koji su, čini se, stali na njihovu stranu, toliko da čak zanemaruje dobrobit talaca, što zajedno sa premijerovim držanjem razvija apsurdno-komični potencijal filma. Na koncu nam je epilog kao takav poznat: posle raznih peripetija, Lars je završio u zatvoru, a Bianca je nastavila da ga posećuje, osećajući mešavinu zahvalnosti što se osećala sigurnom u ekstremnoj situaciji zahvaljujući njemu i nekakvu iskricu fantazije o avanturi.

Iz svega viđenog je jasno da Stockholm zapravo nije film o štokholmskom sindromu, njegovim dubinskim mehanizmima, uzrocima i posledicama, pa nas kao takav neće učiniti ne znam kako pametnijima i upućenijima na datu temu. U pitanju je film o "apsurdnim ali istinitim" događajima (kako stoji u uvodnoj tekstualnoj kartici) po kojima je isti dobio ime, dakle film o pljački banke i talačkoj krizi. Budreau nije filmski stvaralac koji je došao niotkuda pa da je nesvestan da su pljačke banki i talačke krize već bile tema filma. Itekako je svestan da u filmskoj istoriji imamo, recimo, LumetovDog Day Afternoon koji, u suštini, priča sličnu priču na sličan način, ali sa više osećaja urgence i socijalnog angažmana. Budreau se trudi koliko može da ton održi pero-lakim, u čemu se povremeno oslanja na visprene, premda površne opservacije o stanju stvari u ondašnjem švedskom i američkom (globalnom) društvu, a da pritom ne zanemari ljudsku dramu koja je prirodna za takvu situaciju i trilersku napetost po uzusima žanra. Dok se sa dramom solidno drži, više zahvaljujući glumačkim instiktima Hawkea i Rapace, a manje vlastitim dramaturškim dostignućima koja retko izlaze iz standardnih okvira, Budreau ipak ne uspeva da uverljivo kreira trilersku atmosferu. Za utehu je da je film i bez toga zabavan i lako pratljiv, premda ne baš angažirajući.

Problematična je donekle i uvodna kartica koja insistira na istini i apsurdu iako nijedno od ta dva nije naročito tačna ocena. Naime, događaji i u filmu i u stvarnom životu teško se mogu nazvati baš apsurdnima, oni su tek malo verovatni i nestandardni, ali, realno gledano, i "posao" pljačke banke i uzimanja talaca je takav: bez jasno definisanih pravila. Takođe, događaji u filmu i u stvarnom životu nisu baš posve jednaki, tako da o istini je teško govoriti, naročito ako uzmemo u obzir da je ista dokumentovana na televiziji i raščlanjena u stručnoj literaturi. Neke intervencije su tu, filmski gledano, smislene (insistiranje na pop-kulturi i referiranje na američke filmove kao što su Bullitt i Butch Cassidy and the Sundance Kid, kao i Bob Dylan kao muzička i literarna referenca), neke nužne (zapravo ponašanje talaca za vreme krize nije smatrano čudnim, već kooperativnim u odnosu na situaciju, nešto čudno je primećeno tek sa odbijanjem svedočenja), neke se mogu smatrati dobrim ukusom (promena imena svih aktera u priči). Nešto drugo tu još i može da prođe, iako nije bilo potrebno (recimo ona nikada do kraja objašnjena veza Larsa sa Amerikom), ali je zato i bilo intervencija koje su posve nepotrebne (uvođenje trećeg taoca koji se, eto tako, našao u zgradi).

Takođe, Budreauov stil se teško može nazvati vrhunski inovativnim, ali se zato iskupljuje promišljenošću. Rad sa glumcima mu je odmeren, izbor saradnika iza kamere pametan. Montaža Richarda Comeauaje glatka i tečna, fotografija Brendana Steacyja u stilu "lažnih 70-ih" sa insistiranjem na prirodno zasićenim tonovima je oku ugodna, a i izbor muzike (folk-rock standardi), kao i originalni "score"Stevea Londona sasvim su odgovarajući. Reditelj se ne snalazi baš sjajno u akcionim scenama, posežući za drmusavom kamerom iz ruke kao lakim i očiglednim rešenjem, ali je zato u svim ostalim segmentima apsolutno na visini zadatka da napravi film koji možda nije epohalan, ali je svakako vredan gledanja.