A Most Violent Year

2014.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloge: Oscar Isaac, Jessica Chastain, Albert Brooks, David Oyelowo, Alessandro Nivola, Catalina Sandino Moreno, Peter Gerety, Jerry Adler, Eyles Gabel

Aktivno gledajući sasvim prosečne filmove ili one tek dobre, ali ne za padanje u nesvest, nekako sam došao do zaključka da ni Akademija, a ni uvažena gospoda strani novinari koji dodeljuju Globuse vrlo teško mogu prepoznati i ispoštovati dobar film ako im se nekim slučajem ne sruši na glavu. Zvuči neverovatno i arogantno, ali moj utisak je sve više takav, a nisam od onih kritičara koji u nebesa dižu jedne nagrade, a zanemaruju druge. Primer za to je film A Most Violent Year, kao i generalno karijera J.C. Chandora, jednog od temeljitijih i inteligentnijih autora u prvoj filmaškoj ligi danas. Ako ćemo iskreno, svašta je moglo poći po zlu u slučaju A Most Violent Year, u smislu tempiranja premijere, distribucije i marketinga, što malo liči na slučaj Selma, ali to ne objašnjava polomiju prethodna dva Chandorova filma u sezoni nagrada, iako ih je distribuirao eminenti Lionsgate.

Chandor je autor tri filma u poslednje četiri godine. Margin Call (2011) je remek-delo i vrlo uverljiv portret poslednje finansijske krize. All is Lost (2013) je bio eksperimentalan film koji je sve karte bacio na glavnog junaka i glumca Roberta Redforda, često ne baš potpuno verovatan u priči i detaljima, ali i on je možda mogao biti simbolički povezan za realnim svetom: frajer koji se sam otisne finim brodom preko okeana nije ništa drugo do neoprezni bogataš koji misli da će se izvući sa svakim rizičnim i nepromišljenim potezom i to predstaviti kao svoju hrabrost. A Most Violent Year je, opet, na svoj način film o kapitalizmu, sa pozicije liberala starog kova koji se bazira na tezi da je pošteni biznis na stalnom udaru nelojalne konkurencije, te da je blizu nemogućeg. U generalno konzervativnim (ili tek salonski liberlanim) krugovima poput Akademije, takav stav može zvučati skoro blasfemično, a ako ne to onda barem previše politički profilirano.

Dakle, drugi razlog zašto se ovaj film nije našao na listi nominacija je Chandorov lik i delo. Treći razlog je isto vezan za politiku, ovog puta internu i, hajdemo reći, anti-retro estetsku dogmu nekakvog moderniteta i inovativnosti po svaku cenu koja u poslednje vreme vlada tim akademskim krugovima. A Most Violent Year je upadljivo retro film, i vizuelno i narativno, sa reliktima prošlih vremena kao što je punokrvni filmski heroj, čovek sa vrlinama i manama, ali svejedno onaj za koje navijamo jer je okružen gorima od sebe.

Ovde je to Abel Morales (Isaac), vlasnik brzorastućeg biznisa koji se bavi trgovinom naftnih derivata za kućne potrebe. Naslov filma se odnosi na 1981. godinu kada je u New Yorku zabeleženo najviše ubistava i nasilnih zločina uopšte. Bilo je to vreme kada su Brooklynom i Queensom suvereno vladali mafijaši, kada je metro bio iscrtan grafitima i kada su oružane pljačke bile svakodnevna pojava. Abelove cisterne su česta meta, ali ne znamo da li ih napadaju organizovane kriminalne strukture ili bande očajnika. Pored toga, on je pod istragom zbog finansijskih malverzacija od strane ambicioznog tužioca (Oyelowo) i trenutno je na poslovnoj prekretnici: položio je masnu kaparu za investiciju u skladište na obali reke i ima mesec dana da vlasnika isplati u potpunosti, a nema novca da ide do kraja.

Ono što sledi su scene razgovora, dogovora i pregovora u zamračenim sobama. Zaposlenike obučava kako da se ponašaju u prodaji. Sa šefom sindikata (Gerety) pregovara oko eventualnog naoružavanja vozača. Jedan od vozača (Gabel) ima tendenciju da upada u nevolje i njegove odluke mogu ozbiljno uzdrmati celo poslovno carstvo. Pored toga, tu je i veoma sposoban advokat – savetnik (genijalni Albert Brooks), prijateljski nastrojen mafijaš (Nivola), ali pre svega Moralesova veoma neobična žena Anna (Chastain).

Ona je tek lik za sebe, gangsterova kćerka koja je očito kuvala kafu i hvatala beleške na sastancima, pa zna kako se postupa u datim situacijama i često je spremna da ide dalje i da se uprlja više od svog muža. Opet, ona je ograničena patrijarhalnom kulturom, pa može pomagati više iz senke, savetima. Štos je u tome što je Abel pošten, gnuša se nasilja i oružja i u svom poslu želi ostati potpuno čist. Nije on neki naivac, sjajno zna kako stvari funkcionišu, voli grubu igru i dobru borbu, ali jednostavno nije sklon tome da se bavi kriminalom.

U Abelu ćete bez problema prepoznati Michaela Corleonea, onog koji je razvio sposobnosti kao u drugom delu Godfather trilogije, ali je očuvao ideale i poštenje iz prvog dela. Coppolina trilogija izbija pre svega vizuelno kroz ceo film, od frizure glavnog lika, preko njegovog stila oblačenja, pa do zatamnjenih enterijera u žuto-smeđe-zelenim nijansama i jednog mafijaško-poslovnjačkog kodeksa i meta-jezika kojim likovi govore. Prepoznaće se tu uticaj Mameta kroz kriptične, ali izuzetno britke i inteligentne dijaloge, Lumeta kroz celu priču i portret New Yorka, donekle i De Palme iz Carlito's Way faze, kroz umor i potrošenost glavnog lika. I pored brojnih uticaja i posveta, Chandor nije nekakav postmoderni DJ koji ih samo preslaguje, nego kompletan autor koji stvara jedno sasvim originalno delo.

Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, Oscar Isaac je glavnu ulogu odigrao apsolutno savršeno. U svojim poslovnim kontaktima, on je hladan, racionalan i odlučan, spreman da se domisli onoga što je najbolje. Na privatnom nivou, od detalja poput pogleda prema svojoj ženi, pa do promena u tonu, on je strastven barem koliko i ona i spreman da brani svoju poziciju. Jessica Chastain mu sjajno sekundira u scenama u kući, kao i van nje i uspešno ostvaruje jednu od svojih najboljih uloga (još je nisam video lošu). Ovde je stvarno fantastična i prava je i jedina glumica za takav lik. Njih dvoje su kolege sa studija i imali su svaki za sebe dugu karijeru u indie filmovima pre nego što su se probili u “prvu ligu”. Ovo im je prva zajednička saradnja, ali se po količini njihove hemije u zajedničkim scenama to ne vidi. I epizodisti, veći ili manji, su odlični i svako od nih ima scenu ili dve (a neki i više) da naprave karakteran portret. Svi odreda uspevaju, jedino ćemo jedne pamtiti više nego druge.

Ako ste se ponadali da je A Most Violent Year savršen film, reći ću vam odmah da nije. Ima tu koncepcijskih nedoumica i iznuđenih rešenja, i pored fenomenalne glume, scenarija, montaže i kamere. Problem je to stalno gibanje između drame i trilera koje češće prevagne na stranu drame. S tim u vezi, sledeći problem je tempo priče koji je ponekad toliko usporen razgovorima, razgovorima i razgovorima da je sasvim moguće da će gledalac izgubiti interes za pojedinostima. Moguće je priznati dojam da neće sve te pojedinosti biti važne za kasniji tok filma, iako neke možda i hoće, pa ovako zatrpani ne možemo tek tako odvojiti. Treći problem je realističan portret rastuće kompanije u problemima, što nije naročito filmična tema, a posebno kada reditelj iz nekog razloga ne želi potencirati osećaj vremenske stiske i urgentnosti koji je sam sebi omogućio u scenariju.

I pored tih nekoliko mana, A Most Violent Year je bolji film od većine onih u Oscar konkurenciji. Ovo je zahtevniji film, za filmofile kojima klasici sada već umirućeg žanra krimi-drame i mafijaškog filma znače nešto. Posebno će u njemu uživati pasionirani ljubitelji Novog Hollywooda i kinematografije 70-ih. Ovo je film kojeg treba ispratiti, kojem se treba vraćati i koji će vas za to nagraditi.