itika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
Nije čak ni problem što je „Mr. Jones“, novi film čuvene poljske autorke Anješke Holand, prikazan u takmičarskoj konkurenciji Berlinala, u konačnici sasvim prosečan, koliko je frustrirajuća činjenica da i naslovni protagonista i autorka zaslužuju bolje, što je u njenom slučaju belodano jasno u blic-momentima u kojima demonstrira inspiraciju i erudiciju. Problem je što je ovaj obećavajući film kao celina tek prosek njegovih sastavnih delova.
Centralna trećina mogla bi samostalno stajati kao izvanredan srednjemetražni art-horor, ali je okružena uvodom i epilogom koji retko prelaze nivo raskošnije produciranog televizijskog specijala na istorijsku temu ispričanog u eks-katedra maniru kroz koji se provlači logična, ali ne nužno potkrepljena teza da su upravo tragično nastradali novinar Geret Džons i njegov ekspoze o propasti sovjetske privrede i smišljenom genocidu („Gladomor“) u Ukrajini presudno uticali na Džordža Orvela da napusti staljinistički kurs i napiše „Životinjsku farmu“.
Krenimo redom. London, 1933. godina. Džonsa (Džejms Norton u ulozi koja bi ga mogla lansirati u prvu glumačku ligu) upoznajemo kao savetnika britanskog premijera Lojda Džordža i čoveka spremnog da iznese hrabru tezu poput one da je neizbežan rat sa nacističkom Nemačkom.
Džons ima dobre razloge za takvu tvrdnju, dalje od njegovih uverenja koja naginju socijalizmu i komunizmu. On je, naime, prvi intervjuisao Adolfa Hitlera, usred izborne kampanje, u njegovom avionu. Nakon otpusta s premijerovom preporukom, Džons zadaje sebi zadatak da intervjuiše i Staljina, a njegov kolega mu se javlja iz Moskve sa idejom za priču koja nije „za preko telefona“.
Džons tamo odlazi samo da bi se momentalno razočarao. Njegov kolega je ubijen pod „misterioznim“ okolnostima, a SSSR nije socijalistički raj kako pišu novinari-propagandisti poput dobitnika Pulicerove nagrade i dopisnika Njujork tajmsa Voltera Durantija (Piter Sarsgard), već birokratska i policijska diktatura. Ideju o intervjuu koji ionako ne može da dobije menja za onu da istraži govorkanja o gladi u Ukrajini oslanjajući se na Durantijevu asistentkinju Adu (Vanesa Kirbi) i njene kontakte sa ruskim režimom koji mu odobrava da poseti jednu fabriku. Džons vešto pobegne čuvaru, promeni voz i završi tamo gde je hteo: u ukrajinskoj ravnici pod snegom, okružen gladnim, nemoćnim ljudima i osirotelom decom koja pevaju jezive pesmice o gladi i preživljavaju jedući leševe...
Upravo je to onaj horor deo koji je različit od prolongirane istorijske lekcije koja mu je prethodila. Da radi nešto sasvim novo, Holand demonstrira još u scenama u vozu u kojima citira velikog majstora Ezenštajna i njegove montažne tehnike.
Ukrajinski pasaž je i distinktivno drugačijeg vizuelnog identiteta, umesto enterijera u zagasitim bojama pod doziranim osvetljenjem (najuspelije u sceni orgije kod Durantija sa heroinom i prostitutkama) imamo eksterijer ispranog, gotovo monohromatskog dojma, sa belim snegom i gotovo crnim stablima drveća i drvenim kućama nasuprot sivom nebu. Jasno, reč je o Džonsovom silasku u pakao i izuzetno uspelom segmentu filma.
Nažalost, sve se vraća na staro jednom kada se novinar izvuče iz SSSR-a i vrati se kući gde će biti osporavan od kolega i spasti na posao u lokalnim novinama i pokušaje da se odatle vrati u „prvu ligu“. Kartica na završetku filma nam otkriva njegovu tragičnu sudbinu: uoči 33. rođendana otet je na zadatku u Mongoliji i pogubljen po nalogu ruske agenture.
A Orvel? I on je tu, u nekoliko oblika: odlomci iz „Životinjske farme“ čitaju se kao naracija, a njega vidimo u „flash-forwardima“ kako kuca na pisaćoj mašini, kao i u trenutku kad se upoznaje sa Džonsom. Vidimo ga kao nesigurnog, rastresenog čoveka u interpretaciji Džozefa Mola.
Da je scenario debitantkinje, novinarke Andree Čalupe bio kompaktnije napisan bez potrebe da se ulazi u preterano elaborirane digresije (premda, trebalo bi je razumeti, ona je i sama ukrajinskog porekla, a njeni roditelji rođeni su u kampovima za raseljene osobe iz SSSR-a, što se kao preokupacija vidi i u njenom novinarskom radu), i da se u montaži možda malo hrabrije rezalo, film bi verovatno bio bolji i kompaktniji. Ovako, sa 144 minuta trajanja, svakako je preglomazan i opterećuje ono što bi moralo da bude centralna tema: otkriće Gladomora. Opet, bilo bi nesmotreno i bezobrazno otpisati ga kao loš.
Nije čak ni problem što je „Mr. Jones“, novi film čuvene poljske autorke Anješke Holand, prikazan u takmičarskoj konkurenciji Berlinala, u konačnici sasvim prosečan, koliko je frustrirajuća činjenica da i naslovni protagonista i autorka zaslužuju bolje, što je u njenom slučaju belodano jasno u blic-momentima u kojima demonstrira inspiraciju i erudiciju. Problem je što je ovaj obećavajući film kao celina tek prosek njegovih sastavnih delova.
Centralna trećina mogla bi samostalno stajati kao izvanredan srednjemetražni art-horor, ali je okružena uvodom i epilogom koji retko prelaze nivo raskošnije produciranog televizijskog specijala na istorijsku temu ispričanog u eks-katedra maniru kroz koji se provlači logična, ali ne nužno potkrepljena teza da su upravo tragično nastradali novinar Geret Džons i njegov ekspoze o propasti sovjetske privrede i smišljenom genocidu („Gladomor“) u Ukrajini presudno uticali na Džordža Orvela da napusti staljinistički kurs i napiše „Životinjsku farmu“.
Krenimo redom. London, 1933. godina. Džonsa (Džejms Norton u ulozi koja bi ga mogla lansirati u prvu glumačku ligu) upoznajemo kao savetnika britanskog premijera Lojda Džordža i čoveka spremnog da iznese hrabru tezu poput one da je neizbežan rat sa nacističkom Nemačkom.
Džons ima dobre razloge za takvu tvrdnju, dalje od njegovih uverenja koja naginju socijalizmu i komunizmu. On je, naime, prvi intervjuisao Adolfa Hitlera, usred izborne kampanje, u njegovom avionu. Nakon otpusta s premijerovom preporukom, Džons zadaje sebi zadatak da intervjuiše i Staljina, a njegov kolega mu se javlja iz Moskve sa idejom za priču koja nije „za preko telefona“.
Džons tamo odlazi samo da bi se momentalno razočarao. Njegov kolega je ubijen pod „misterioznim“ okolnostima, a SSSR nije socijalistički raj kako pišu novinari-propagandisti poput dobitnika Pulicerove nagrade i dopisnika Njujork tajmsa Voltera Durantija (Piter Sarsgard), već birokratska i policijska diktatura. Ideju o intervjuu koji ionako ne može da dobije menja za onu da istraži govorkanja o gladi u Ukrajini oslanjajući se na Durantijevu asistentkinju Adu (Vanesa Kirbi) i njene kontakte sa ruskim režimom koji mu odobrava da poseti jednu fabriku. Džons vešto pobegne čuvaru, promeni voz i završi tamo gde je hteo: u ukrajinskoj ravnici pod snegom, okružen gladnim, nemoćnim ljudima i osirotelom decom koja pevaju jezive pesmice o gladi i preživljavaju jedući leševe...
Upravo je to onaj horor deo koji je različit od prolongirane istorijske lekcije koja mu je prethodila. Da radi nešto sasvim novo, Holand demonstrira još u scenama u vozu u kojima citira velikog majstora Ezenštajna i njegove montažne tehnike.
Ukrajinski pasaž je i distinktivno drugačijeg vizuelnog identiteta, umesto enterijera u zagasitim bojama pod doziranim osvetljenjem (najuspelije u sceni orgije kod Durantija sa heroinom i prostitutkama) imamo eksterijer ispranog, gotovo monohromatskog dojma, sa belim snegom i gotovo crnim stablima drveća i drvenim kućama nasuprot sivom nebu. Jasno, reč je o Džonsovom silasku u pakao i izuzetno uspelom segmentu filma.
Nažalost, sve se vraća na staro jednom kada se novinar izvuče iz SSSR-a i vrati se kući gde će biti osporavan od kolega i spasti na posao u lokalnim novinama i pokušaje da se odatle vrati u „prvu ligu“. Kartica na završetku filma nam otkriva njegovu tragičnu sudbinu: uoči 33. rođendana otet je na zadatku u Mongoliji i pogubljen po nalogu ruske agenture.
A Orvel? I on je tu, u nekoliko oblika: odlomci iz „Životinjske farme“ čitaju se kao naracija, a njega vidimo u „flash-forwardima“ kako kuca na pisaćoj mašini, kao i u trenutku kad se upoznaje sa Džonsom. Vidimo ga kao nesigurnog, rastresenog čoveka u interpretaciji Džozefa Mola.
Da je scenario debitantkinje, novinarke Andree Čalupe bio kompaktnije napisan bez potrebe da se ulazi u preterano elaborirane digresije (premda, trebalo bi je razumeti, ona je i sama ukrajinskog porekla, a njeni roditelji rođeni su u kampovima za raseljene osobe iz SSSR-a, što se kao preokupacija vidi i u njenom novinarskom radu), i da se u montaži možda malo hrabrije rezalo, film bi verovatno bio bolji i kompaktniji. Ovako, sa 144 minuta trajanja, svakako je preglomazan i opterećuje ono što bi moralo da bude centralna tema: otkriće Gladomora. Opet, bilo bi nesmotreno i bezobrazno otpisati ga kao loš.