Under the Wire

Posao ratnog dopisnika se često posmatra jednostrano i pojednostavljeno, bilo da se na njih gleda sa divljenjem kao na poslednju liniju odbrane čovečnosti, bilo da ih se gleda s visoka i lepe im se etikete "ovisnika o ratu" ili im se učitavaju mesijanski kompleksi. Svega toga ima, bilo je i biće u budućnosti dok je ratova i ratovanja, a dopisnici su ljudi kao i svi drugi, različiti, sa svojim vrlinama i manama, ali takođe sa neponovljivim iskustvom koje ih je oblikovalo drugačije nego neke "obične" ljude. U svojoj generaciji možda je i najdublji trag ostavila dopisnica lista Sunday Times i raznih britanskih i američkih servisa Marie Colvin, tragično nastradala u Homsu u Siriji 2012. godine, pri početku (još uvek nezavršenog) rata. Pamtićemo je po britkom jeziku u javljanjima u televizijski program i još britkijem peru u pisanim člancima, po povezu na oku koji je "zaradila" na zadatku na Šri Lanki i po rešenosti da bude uvek tamo gde je gusto. Oni koji su je poznavali mogli bi reći da je bila i ćudljiva, teška za saradnju, sa izraženom auto-destruktivnom crtom.

U blokirani Homs se, zajedno sa svojim snimateljem i autorom memoara na osnovu kojih je "Under the Wire"snimljen, Paulom Conroyem, ušunjala ilegalno kako bi probila medijsku blokadu i izveštavala o zločinima koje zvanična sirijska vojska pod komandom Bashara Al-Assada čini nad pobunjenim civilnim stanovništvom, o fizičkoj blokadi i nemilosrdnom granatiranju. Tamo je otkrila improvizovanu bolnicu / sklonište zvano "podrum udovica" gde su se sklanjali i imrpvizovanim sredstvima lečili nemoćni civili i još neke druge strašne priče koje su zapanjile čak i nju koja je prošla Čečeniju, Libiju, Istočni Timor i Bliski Istok, pa je sirijski rat nazvala najužasnijim koji je u svojoj karijeri videla. Poginula je devet dana nakon svog dolaska kada je vojni projektil pogodio improvizovani medijski centar, verovatno namerno ciljajući baš tu zgradu i baš te ljude, zapadne novinare i njihove lokalne asistente, koji su se u tom trenutku nalazili tamo.

To se sve događa između polovine i dve trećine filma, pa onda dolazi do promene perspektive i tona, glavni narator Paul Conroy postaje i centralni lik, a kao glavna tema se nameće njegova borba za preživljavanje. U tom trenutku se menja i stil koji je do tada bio na liniji "news" dokumentarca, preglednog narativa, potpognut intervjuima sa svedocima, pa čak i (doduše minimalnim) dramskim rekonstrukcijama. On postaje hektičan, zasnovan uglavnom na "found footage" materijalu distinktivno amarerskog porekla i varijabilnog kvaliteta. Sa time se menja i ton filma, od fingirano uravnoteženog do trilerski napetog, iako nam je ishod u principu poznat jer u suprotnom ne bi bilo filma.

Možemo se koristiti krazličitim odbrambenim mehanizmima pozivajući se na ideologiju koja diktira izbor strane u nekom sukobu, pa čak i cinizmom kako bismo osporili "Under the Wire"kao jedan pristrasni dokumentarac (što svakako jeste, kao što je to uostalom i novinarstvo kao profesija) ili kao još jednu novinarsko-reportersku eskapadu u kojoj upravo ta struka dobija na značaju. Oba ta argumenta su duboko pogrešna. Upravo novinari i reporteri poput Marie Colvin posuđuju svoj glas koji ipak jače odzvanja ljudima koje nevolja pogađa direktno i bez medijske pažnje njihovu smrt niko ne bi video niti bi u nju verovao. Van ideoloških matrica, reditelju Christopheru Martinu je uspelo da od materijala koji je imao na raspolaganju koji je mogao biti ili profesionalno kvalitetan ili senzacionalno-atraktivan, ali nikako oba istovremeno, napravi jedan više nego solidan dokumentarac koji pokazuje i distancu i aktuelnost tamo gde treba. Under the Wire možda ostane ispod radara i u senci igrane verzije istih događaja pod nazivom "A Private War" sa Rosamund Pike u ulozi Marie Colvin, ali to nikako ne znači da ga treba zaobići.