kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
Čim su objavljene prve kritike filma „Synonyms“, ostvarenje Nadava Lapida postalo je jedan od takmičarskih favorita Berlinala. Na kraju je krunisano i glavnom festivalskom nagradom, Zlatnim medvedom i priznanjem kritike FIPRESCI. Iako to možda deluje kao redak primer konsenzusa žirija različitog profila, izraelsko-francuski film svakako ne spada u kategoriju univerzalno privlačnih, već je bliži kontroverznim naslovima koji oštro dele gledaoce.
Činjenica da je još jedan film iz Francuske, Ozonov „By the Grace of God“, dobio Gran pri žirija pokrenula je lavinu glasina o „francuskoj vezi“ i protekciji kod predsednice žirija, glumice Žilijet Binoš.
Sve to dešava se u trenutku kada je ovogodišnje izdanje Berlinala pogodio skandal velikih razmera. Nakon honkonško-kineskog naslova „Better World“iz programa Genaration, povučen je i takmičarski film „One Second“ kineskog veterana „pete generacije“ Žanga Jimoua, uz neuverljivo objašnjenje o zastoju u postprodukciji. To je u rang favorita po principu kompenzacije i političke izjave propeliralo i tročasovnu društveno-kritičnu dramu „So Long, My Son“ Vanga Siaošuaija koja je na kraju nagrađena sa dva Srebrna medveda za dvoje glavnih glumaca.
O filmu „Synonyms“ teško je izraziti koherentno mišljenje jer ovo i nije naročito koherentno ostvarenje i to, čini se, sa jasnom režiserskomnamerom. Reč je o filmu u kom su perspektiva režisera i problematičnog protagoniste skoro pa podudarne i čija radnja, premda izložena hronološki, nije posložena nužno logično. Ta vrsta kontraintuitivnosti može se uzeti kao plus ili kao minus, a može se i samo konstatovati kao nešto na čemu režiser insistira iz nekog sebi znanog razloga.
Berlinski pobednik počinje svojevrsnim standardom stranca u Parizu koji ne poznaje nikoga, a znanje jezika mu je školsko više nego životno. Prva varijacija na tu tipsku temu je rani obrt u kom glavni lik Joav, u interpretaciji fantastičnog debitanta Toma Mersijea, ostaje bez svega što je imao: kofera i odeće na sebi. Tek ga sutra ujutro skoro nasmrt smrznutog pronalazi buržoasko-umetnički par iz komšiluka, pisac u pokušaju Emil (Kventin Dolmer) i oboistkinja Karolin (Luiz Ševijot).
Oni ga oblače, pomažu mu da se snađe, daju mu novac i slušaju njegove priče, ali i to dolazi sa cenom. Počinju da se otimaju za njegovu naklonost i uvlače ga u neprijatni ljubavni trougao. I to je takođe još jedan standard. Ta priča u maniru filma „The Dreamers“ Bernarda Bertolučija čini jedinu konstantu u daljem prosedeu.
S druge strane, ostatak radnje koja prati Joavov pokušaj uklapanja u Pariz i stvaranje novog identiteta, izdeljen je u nekoliko međusobno nepovezanih, često bizarnih vinjetica upitne proverljivosti.
Tako imamo, primera radi, malo čime motivisanu scenu plesa u klubu u koji je Joav ušao ne bi li se „ogrebao“ za pecivo; epizodu sa tučom dva izraelska veterana od kojih jedan provocira nasilje pod egidom borbe protiv antisemitizma; Joavov kratak period rada na mestu čuvara u izraelskoj ambasadi i kasnije poziranje čoveku za kog nije jasno da li umetnik ili perverznjak, da bi sve kulminiralo u integracijskoj školi jezika i kulture pevanjem „Marseljeze“.
Jasno, Joava nešto muči. Zbog toga više ne želi da pripada Izraelu koji mu se gadi, ali takav kakav je ne može da pripadne ni Francuskoj. Svi njegovi pokušaji integracije i asimilacije osuđeni su na neuspeh i bivaju praćeni nemotivisanim ispadima besa. Biti stranac u stranoj zemlji nije lako, makar na početku, a pritom patiti od posttraumatskog stresa izazvanog ratom, taj osećaj neugode i nepripadanja sužava i koncentriše do nivoa sopstvene kože.
Sasvim je moguće da je Joav Lapidov alterego, budući da je izraelski režiser početkom milenijuma živeo u Francuskoj i da je tom periodu prethodilo služenje vojnog roka u Izraelu. To bi bilo logično objašenje za bliskost dveju perspektiva, nekoherentnost, ritmičku „neparnost“ i osećaj magnovenja između stvarnog i fiktivnog.
Lapid tu pokazuje režisersko umeće sa nekoliko sjajnih subjektivnih kadrova koji odstupaju od standarda pseudo-verističke drmusave kamere iz ruke i uz nekoliko dosetki. Ali, problem je u tome što film suviše liči na sopstvenog protagonistu.
Čim su objavljene prve kritike filma „Synonyms“, ostvarenje Nadava Lapida postalo je jedan od takmičarskih favorita Berlinala. Na kraju je krunisano i glavnom festivalskom nagradom, Zlatnim medvedom i priznanjem kritike FIPRESCI. Iako to možda deluje kao redak primer konsenzusa žirija različitog profila, izraelsko-francuski film svakako ne spada u kategoriju univerzalno privlačnih, već je bliži kontroverznim naslovima koji oštro dele gledaoce.
Činjenica da je još jedan film iz Francuske, Ozonov „By the Grace of God“, dobio Gran pri žirija pokrenula je lavinu glasina o „francuskoj vezi“ i protekciji kod predsednice žirija, glumice Žilijet Binoš.
Sve to dešava se u trenutku kada je ovogodišnje izdanje Berlinala pogodio skandal velikih razmera. Nakon honkonško-kineskog naslova „Better World“iz programa Genaration, povučen je i takmičarski film „One Second“ kineskog veterana „pete generacije“ Žanga Jimoua, uz neuverljivo objašnjenje o zastoju u postprodukciji. To je u rang favorita po principu kompenzacije i političke izjave propeliralo i tročasovnu društveno-kritičnu dramu „So Long, My Son“ Vanga Siaošuaija koja je na kraju nagrađena sa dva Srebrna medveda za dvoje glavnih glumaca.
O filmu „Synonyms“ teško je izraziti koherentno mišljenje jer ovo i nije naročito koherentno ostvarenje i to, čini se, sa jasnom režiserskomnamerom. Reč je o filmu u kom su perspektiva režisera i problematičnog protagoniste skoro pa podudarne i čija radnja, premda izložena hronološki, nije posložena nužno logično. Ta vrsta kontraintuitivnosti može se uzeti kao plus ili kao minus, a može se i samo konstatovati kao nešto na čemu režiser insistira iz nekog sebi znanog razloga.
Berlinski pobednik počinje svojevrsnim standardom stranca u Parizu koji ne poznaje nikoga, a znanje jezika mu je školsko više nego životno. Prva varijacija na tu tipsku temu je rani obrt u kom glavni lik Joav, u interpretaciji fantastičnog debitanta Toma Mersijea, ostaje bez svega što je imao: kofera i odeće na sebi. Tek ga sutra ujutro skoro nasmrt smrznutog pronalazi buržoasko-umetnički par iz komšiluka, pisac u pokušaju Emil (Kventin Dolmer) i oboistkinja Karolin (Luiz Ševijot).
Oni ga oblače, pomažu mu da se snađe, daju mu novac i slušaju njegove priče, ali i to dolazi sa cenom. Počinju da se otimaju za njegovu naklonost i uvlače ga u neprijatni ljubavni trougao. I to je takođe još jedan standard. Ta priča u maniru filma „The Dreamers“ Bernarda Bertolučija čini jedinu konstantu u daljem prosedeu.
S druge strane, ostatak radnje koja prati Joavov pokušaj uklapanja u Pariz i stvaranje novog identiteta, izdeljen je u nekoliko međusobno nepovezanih, često bizarnih vinjetica upitne proverljivosti.
Tako imamo, primera radi, malo čime motivisanu scenu plesa u klubu u koji je Joav ušao ne bi li se „ogrebao“ za pecivo; epizodu sa tučom dva izraelska veterana od kojih jedan provocira nasilje pod egidom borbe protiv antisemitizma; Joavov kratak period rada na mestu čuvara u izraelskoj ambasadi i kasnije poziranje čoveku za kog nije jasno da li umetnik ili perverznjak, da bi sve kulminiralo u integracijskoj školi jezika i kulture pevanjem „Marseljeze“.
Jasno, Joava nešto muči. Zbog toga više ne želi da pripada Izraelu koji mu se gadi, ali takav kakav je ne može da pripadne ni Francuskoj. Svi njegovi pokušaji integracije i asimilacije osuđeni su na neuspeh i bivaju praćeni nemotivisanim ispadima besa. Biti stranac u stranoj zemlji nije lako, makar na početku, a pritom patiti od posttraumatskog stresa izazvanog ratom, taj osećaj neugode i nepripadanja sužava i koncentriše do nivoa sopstvene kože.
Sasvim je moguće da je Joav Lapidov alterego, budući da je izraelski režiser početkom milenijuma živeo u Francuskoj i da je tom periodu prethodilo služenje vojnog roka u Izraelu. To bi bilo logično objašenje za bliskost dveju perspektiva, nekoherentnost, ritmičku „neparnost“ i osećaj magnovenja između stvarnog i fiktivnog.
Lapid tu pokazuje režisersko umeće sa nekoliko sjajnih subjektivnih kadrova koji odstupaju od standarda pseudo-verističke drmusave kamere iz ruke i uz nekoliko dosetki. Ali, problem je u tome što film suviše liči na sopstvenog protagonistu.