kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika
![]()
Novi film Vinka Brešana „Koja je ovo država!“ najavljen je sa pompom - ekstenzivnom marketinškom kampanjom, konferencijom za štampu u rezidenciji palog tajkuna Ivice Todorića i glamuroznom zagrebačkom premijerom sa zvanicama iz kulturnog i političkog života - kako i priliči jednom od najiščekivanijih hrvatskih ostvarenja ove decenije.
Imajući u vidu Brešanovu reputaciju hitmejkera koji je dugometražnim prvencem „Kako je počeo rat na mom otoku“ (1996) privukao u bioskope više od 350.000 gledalaca, a poslednjim filmom „Svećenikova djeca“ (2013) prebacio magičnu granicu od 100.000 - fama o najavljenoj komediji apsurda u čijem je fokusu hrvatska država više je nego očekivana.
Dodajmo tome odlaganje premijere iz ponekad bizarnih razloga (ukradena oprema na setu, režiserova nezgoda koja ga je „poslala“ u gips pre početka snimanja), i eto formule za film o kom se priča mnogo pre nego što se vidi.
Brešanov apsurdno-satirični film se pre može smatrati važnim nego dobrim. Za početak, tu je kompleksna struktura sa tri isprepletene priče koje se odvijaju na dva (i po) nivoa, između jave i sna.
![]()
General Mikić (Nikša Butijer) pati od posttraumatskog sindroma dobijenog u ratu i kontemplira o samoubistvu razočaran stanjem u državi za koju se borio. Ministar policije Kelava (Krešimir Mikić) se, prilikom polaganja kamena temeljca za novo zatvorsko krilo, iz nepoznatih razloga dobrovoljno zatvara u memorijalnu ćeliju posvećenu bivšim političkim zatvorenicima.
Grupa penzionera u fantomkama i dresovima hrvatske fudbalske reprezentacije, predvođena Karlom (Lazar Ristovski), reši da u novogodišnjoj noći iskopa i otme kovčeg sa posmrtnim ostacima Franje Tuđmana iz samo njima jasnih namera. Ne bih otkrivao zbog čega, ali recimo da sve to na kraju ima smisla.
Situaciju pokušava da reši vlada predvođena premijerom (Sebastjan Kavaca), u koordinaciji sa predsednikom države (poljski glumac Danijel Olbriski izabran zbog frapantne fizičke sličnosti Josipu Brozu Titu kom glas pozajmljuje Ljubomir Kerekeš). Sve to rezultira spletom neverovatnih događaja i poveznica između likova sa vrlo jasnom poentom da takvu državu ljudi nisu imali na umu kada su za nju ratovali.
Iako se film reklamira kao komedija, on to primarno nije. Svakako nije urnebesnog tipa, iako se i u scenariju Mate Matišića i u Brešanovoj režiji osećaju humorni momenti (grom koji pogađa biskupa, smeteni upravnik zatvora i šef stražara, Tuđmanov kovčeg koji prvo ispada iz kombija u pokretu, potom se vozi tramvajem, da bi na koncu putešestvija završio u dnevnoj sobi prekriven zastavom, zatim njegovo sahranjivanje na pravoslavnom groblju negde na Baniji). Doduše, nisu ni potencirani dovoljno da bi izazvali smeh.
![]()
Ima tu i finije ironije. Recimo, parafraza Kovačevića i Šijana na temu grobova, sahrana, zakopavanja i otkopavanja; činjenice da premijer izgleda kao Boris Tadić, a ponaša se poput Zorana Milanovića; pa i vica da je bivši predsednik Sportskog društva Partizan dva puta zamenjen sa običnim grobarom. Nego, ima i nepotrebnih distrakcija poput kovčega sa Slobodanom Miloševićem koji u priču naglo ulazi i još brže izlazi.
Zapravo, autori kao da su mozaičkim postupkom i targetiranjem disfunkcionalne države u mislima imali braću Koen i njihov „Burn After Reading“ (2008), s tim da im je za tako nešto nedostajalo hrabrosti da se ide do kraja i operativnih ideja kako bi se to učinilo. Rezultat je na kraju satira koja se čini odveć blagom i na kraju previše didaktičnom da bi u potpunosti uspela.
Ali, možda nije ni do Matišića, ni do Brešana koji je do sada uvek imao „nos“ da pogodi trenutak kada će film izaći i kakve će reakcije izazvati (i „Otok“ i „Djeca“ i „Maršal“ su imali savršeno tempirane premijere).
Međutim, čak ni Brešan nije mogao da pogodi u kom će apsurdnom smeru krenuti kompletno hrvatsko društvo u kom bizarne afere izbijaju gotovo na dnevnom nivou. Brešanova filmska „Država“ ne može da dostigne apsurd one stvarne.
Novi film Vinka Brešana „Koja je ovo država!“ najavljen je sa pompom - ekstenzivnom marketinškom kampanjom, konferencijom za štampu u rezidenciji palog tajkuna Ivice Todorića i glamuroznom zagrebačkom premijerom sa zvanicama iz kulturnog i političkog života - kako i priliči jednom od najiščekivanijih hrvatskih ostvarenja ove decenije.
Imajući u vidu Brešanovu reputaciju hitmejkera koji je dugometražnim prvencem „Kako je počeo rat na mom otoku“ (1996) privukao u bioskope više od 350.000 gledalaca, a poslednjim filmom „Svećenikova djeca“ (2013) prebacio magičnu granicu od 100.000 - fama o najavljenoj komediji apsurda u čijem je fokusu hrvatska država više je nego očekivana.
Dodajmo tome odlaganje premijere iz ponekad bizarnih razloga (ukradena oprema na setu, režiserova nezgoda koja ga je „poslala“ u gips pre početka snimanja), i eto formule za film o kom se priča mnogo pre nego što se vidi.
Brešanov apsurdno-satirični film se pre može smatrati važnim nego dobrim. Za početak, tu je kompleksna struktura sa tri isprepletene priče koje se odvijaju na dva (i po) nivoa, između jave i sna.
Grupa penzionera u fantomkama i dresovima hrvatske fudbalske reprezentacije, predvođena Karlom (Lazar Ristovski), reši da u novogodišnjoj noći iskopa i otme kovčeg sa posmrtnim ostacima Franje Tuđmana iz samo njima jasnih namera. Ne bih otkrivao zbog čega, ali recimo da sve to na kraju ima smisla.
Situaciju pokušava da reši vlada predvođena premijerom (Sebastjan Kavaca), u koordinaciji sa predsednikom države (poljski glumac Danijel Olbriski izabran zbog frapantne fizičke sličnosti Josipu Brozu Titu kom glas pozajmljuje Ljubomir Kerekeš). Sve to rezultira spletom neverovatnih događaja i poveznica između likova sa vrlo jasnom poentom da takvu državu ljudi nisu imali na umu kada su za nju ratovali.
Iako se film reklamira kao komedija, on to primarno nije. Svakako nije urnebesnog tipa, iako se i u scenariju Mate Matišića i u Brešanovoj režiji osećaju humorni momenti (grom koji pogađa biskupa, smeteni upravnik zatvora i šef stražara, Tuđmanov kovčeg koji prvo ispada iz kombija u pokretu, potom se vozi tramvajem, da bi na koncu putešestvija završio u dnevnoj sobi prekriven zastavom, zatim njegovo sahranjivanje na pravoslavnom groblju negde na Baniji). Doduše, nisu ni potencirani dovoljno da bi izazvali smeh.
Zapravo, autori kao da su mozaičkim postupkom i targetiranjem disfunkcionalne države u mislima imali braću Koen i njihov „Burn After Reading“ (2008), s tim da im je za tako nešto nedostajalo hrabrosti da se ide do kraja i operativnih ideja kako bi se to učinilo. Rezultat je na kraju satira koja se čini odveć blagom i na kraju previše didaktičnom da bi u potpunosti uspela.
Ali, možda nije ni do Matišića, ni do Brešana koji je do sada uvek imao „nos“ da pogodi trenutak kada će film izaći i kakve će reakcije izazvati (i „Otok“ i „Djeca“ i „Maršal“ su imali savršeno tempirane premijere).
Međutim, čak ni Brešan nije mogao da pogodi u kom će apsurdnom smeru krenuti kompletno hrvatsko društvo u kom bizarne afere izbijaju gotovo na dnevnom nivou. Brešanova filmska „Država“ ne može da dostigne apsurd one stvarne.