The Wife

2017.

režija: Björn L. Runge

scenario: Jane Anderson (prema romanu Meg Wolitzer)

uloge: Glenn Close, Jonathan Pryce, Max Irons, Christian Slater, Annie Starke, Harry Lloyd, Elizabeth McGovern

Svaki filmski kritičar se nađe u problemu kada treba presuditi filmu koji sam po sebi nije sjajan, ali ga pokreću vrhunske uloge zanatskom režijom sjajno inkorporirane u pomalo šablonski scenario koji se i čini kao da je konstruisan oko nekoliko “mesnatih” dijaloških replika ili čak monologa. Dodajmo na to i opciju da je tema kojom se film bavi izuzetno važna u ovom trenutku, ali da je njen tretman etički problematičan i po osnovu senzacionalizma i po osnovu navođenja na krivi trag i eto nama posla sa The Wife.

The Wife bi mogao poslužiti kao stereotip filma za sezonu nagrada. U pitanju je klasičarska ekranizacija književnog dela u žanrovskom ključu ozbiljne drame koja svojom vizuelnošću ne iritira i ne oduševljava i kojoj je namena prenošenje nekakve važne poruke. Tema, položaj žene u kući i u društvu, aktuelna je uvek, a posebno od početka #MeToo i #TimesUp pokreta, a čak je i strategija kojoj su pribegli producenti iz Amerike, Velike Britanije i Švedske da ne “pucaju” na sve nagrade nego da se fokusiraju na jednu (glavna ženska uloga) pametna i daje rezultate: do sada više puta nominovana Glenn Close slovi za prvog favorita i po kvalitetu ostvarenja i zbog osećaja dužnosti i zbog nešto blaže konkurencije. Tako da je misterija pomeranja termina filma sa pretprošle na prošlu godinu rešena.

 

Iako je reč o drami, početak deluje gotovo komično. Stariji bračni par pokušava da spava, ali i cenjeni pisac Joe Castelman (Pryce) i njegova žena Joan (Close) očekuju važan telefonski poziv. Iz Stockholma. Poziv stiže i oni malo nespretno, a malo i po već nekakvom uvežbanom dogovoru hvataju svaki svoju telefonsku slušalicu, on u spavaćoj sobi, ona u njegovom kabinetu (vreme radnje je period pre mobilnih telefona), i kada se završi oni kao mala deca ispoljavaju radost zajedno skačući po krevetu. “Dobili smo Nobelovu nagradu!”

Njihova bračna dinamika plod je decenijskih navika i prepoznatljivih društvenih normi koje se danas, četvrt veka od vremena radnje filma, polako menjaju. On je pisac sjajnog i rafiniranog talenta koji je stekao slavu, ali i ego koji uz to povremeno ide, a ona je supruga koja njegove potrebe stavlja ispred svojih. Njihov brak je naoko skladan i zaokružena sa dvoje dece, kćerkom koja upravo zasniva svoju porodicu i sinom (Max Irons), takođe piscem koji je osuđen da živi u očevoj senci. Joeova neverstva i flertovi se spominju u prepirkama, ali nikada javno, ali će ga Joan prilično direktno i javno opomenuti da ne bude okrutan prema sinu.

Ono što je zamišljeno kao njegov trenutak trijumfa uskoro će se pretvoriti u transformativno i oslobađajuće iskustvo za nju usled njene tinjajuće rezigniranosti položajem “žene slavnog pisca” i pripadajućim protokolarnim dužnostima. Pokretač toga je u neku ruku i novinar i njegov potencijalni biograf Nathaniel Bone (Slater) koji pokušava da se nametne Joeu, a usput zavodi Joan i ubacuje bube u uho njihovom sinu. Nathaniela nije teško otpisati kao ljigavog, ali u jednom ključnom trenutku upravo on uspeva da poentira s nečim (što je i poenta filma koju nije zdravo otkriti) i učini da brižljivo građene fasade savršenog života počnu da padaju.

Ponekad su za takve stvari dovoljne sitnice, poput jedne neuslišene želje, ali problemi su dublji i gotovo sistemski, što nam scenaristkinja Jane Anderson i reditelj Björn L. Runge otkrivaju u pažljivo doziranim i tempiranim flashback sekvencama. Tu imamo prilike da vidimo studentkinju i talentovanu spisateljicu Joan (Annie Starke koja s jako dobrim razlogom liči na mladu Glenn Close – kćerka joj je) i njenog profesora, pisca u blokadi Joea (Lloyd), tada oženjenog. Scene njihove romanse i ranog zajedničkog života u pozadinskim detaljima poput gostovanja retke uspešne spisateljice (McGovern) govore puno ne samo o korenima njihove dinamike, već i o nameštenoj igri života gde sve ključne pozicije drže muškarci i gde se literatura odobrava prema zahtevima tržišta i statističkim kategorijama, pa su žene poželjne u trivijalnoj literaturi, ali ih se ne pušta ni blizu ozbiljne, pa većina njih kao Joan završi žrtvujući svoje ambicije.

Izbor glumaca je vrhunski. Glenn Close i Jonathan Pryce briljiraju svako za sebe, ali su zajedno ubitačna kombinacija i u tim scenama svađe niskog, a ponekad i visokog intenziteta sve pršti od hemije. Njegova gluma u principu gađa i pogađa slične tonove autorskog naduvenog ega uz poneko “spuštanje lopte”, a njena je primer postojane i postepene transformacije u smeru konačnog preuzimanja kontrole. Izbor glumaca za njihove mlađe verzije takođe je za svaku pohvalu. Problem, međutim, nastaje u scenariju koji čak ni za Maxa Ironsa i Christiana Slatera, a kamo li za druge epizodiste, ne ostavlja prostora likovima da se razviju, a glumcima da pokažu šta znaju.

Problem je i sa prilično nategnutim, čak neuverljivim, otkrićem na kraju koji likovima takođe oduzima integritet, ali to je valjda žrtva koje jedno programsko delo sa porukom mora podneti. Stvar je u tome da su i Jane Anderson i Björn L. Runge pre svega rutineri koji su prve korake načinili na televiziji (iako on, recimo, u kolekciji trofeja ima i Srebrnog Medveda iz Berlina s početka ovog veka), pa se ne usuđuju da u dovoljnoj meri prerade ili isprave izvorno delo. Time zapravo podrivaju i legitimitet (svakako ispravne) poruke koju prenose ako istu imaju namere preneti mislećem gledaocu, a ne “ukucati” u glavu nekom đačetu. The Wife je, ma kako važan i društveno relevantan bio, u konačnici tak jedva dobar film. Ali, za utehu, barem je Glenn Close fantastična.