Crazy Rich Asians

2018.

režija: Jon M. Chu

scenario: Peter Chiarelli, Adele Lim (prema romanu Kevina Kwana)

uloge: Constance Wu, Henry Golding, Michelle Yeoh, Gemma Chan, Lisa Lu, Awkwafina, Ken Jeong, Chris Pang, Jimmy O. Yang, Nico Santos, Pierre Png

Iako ne krijem svoje mišljenje da nagrade poput Oscara, Zlatnih Globusa, PGA i SAG puno više govore o onima koji ih dodeljuju nego o nagrađenima, ove godine internetski komentatori filma prosto udaviše sa osipanjem drvlja i kamenja po bauku političke korektnosti. Politička korektnost sama po sebi je sklizak teren i lako ju je pljuvati dok jednom baš vama ne zatreba, a nikog više ne bude da vas njome odbrani, ali ovde je to u velikoj meri promašena priča jer se prosto ne radi o tome. Da, sva ta udruženja imaju konstantnu potrebu da pošalju neku društvenu ili političku poruku (to, uostalom, čine i pojedini filmski festivali), ali svrha tih nagrada je da filmska industrija pre svega malo tapše sama sebi što zbog dobro obavljenog posla, što zbog ispravnosti svog najčešće površnog stava, što zbog navodne važnosti istog.

Elem, okomiše se uglavnom sredovečni, uglavnom beli i uglavnom muškarci iz dubina istočnoevropske provincije da za krunski dokaz o teroru političke korektnosti uzmu romantičnu komediju Crazy Rich Asians i njene nominacije, zamislite samo, za dostignuća na polju komedije. Jer film je u najboljem slučaju okej, ali nije ništa posebno, kažu umereniji među njima. O tome šta je kome dobar film neki drugi put (nekima je dovoljno da ih film zabavi, neki traže stilsku i estetsku izvrsnost, neki fluidnost u pričanju priče, a neki važnost filma u savremenom globalnom kontekstu), ali tumačiti kretanja filmske industrije preko aktivnosti manjinskih, gay i feminističkih grupa za pritisak je u najmanju ruku neozbiljno, a možda na nesvesnoj ravni slika i prilika latentnog rasizma, šovinizma i homofobije.

Iako bi po svom zapletu izgledao kao svaka druga romantična komedija u kojoj cura otkriva da je njen dečko zapravo (pre)bogati naslednik, pa odlazi da se upozna sa njegovom brojnom familijom koja je ne prihvata da bi ih na kraju šarmirala ili nadvisila svojom pameću i svojim poštenjem, Crazy Rich Asians je zapravo jako važan film. I to iz razloga zato što je to studijski, hollywoodski film o, u zapadnjačkom kontekstu, izuzetno brojnoj manjini koja je u takvim filmovima prikazivana u određenom kodu koji se može nazvati usputno rasističkim, punim predrasuda i stereotipa, ponekih pozitivnih (Azijati su vredni, uredni i ambiciozni), ali uglavnom negativnih (nedruštveni su, skloni izolaciji i čudaštvu) ili ničim potkrepljenih tendencija u predstavljanju (hiper-seksualizirane žene nasuprot skoro pa aseksualnim muškarcima). Drugi razlozi su to što je u pitanju adaptacija popularnog romana azijsko-američkog autora i što film kao malo koji do sada okuplja zvezdanu postavu glumaca azijskog porekla. U konačnici i to što je film dobar (u skladu sa pravilima svog žanra) i, ako baš hoćete, i zabavan usled humornih intervencija i obilja “luxury porna” za one koji to vole.

Zanimljivo je i to da naša varijacija na temu Pepeljuge nije sirotica i sluškinja, već etablirana univerzitetska profesorka ekonomije doduše skromnih, imigrantskih korena, ali savršeno integrisana u newyorški “melting pot”. Ona se zove Rachel Chu i igra je američka, uglavnom televizijska glumica Constance Wu. Njenog princa, naslednika kinesko-singapurske imperije nekretnina Nicka Younga, pak, igra malezijski televizijski voditelj u svojoj prvoj filmskoj ulozi Henry Golding. To da je on uopšte bogat ona saznaje tek na letu u Singapur gde će on biti kum na venčanju svog najboljeg prijatelja, a ona njegova zvanična partnerka, u trenutku kada ih premeste u prvu klasu, a razmere njegovog bogatstva tek od svoje singapurske prijateljice i bivše cimerke za vreme studija Peik Lin Goh (Awkwafina, inače muzička zvezda koja je pažnju na sebe skrenula pamtljivom ulogom u Ocean’s 8). Valja primetiti da je takav sled događaja malo neverovatan u vreme Googla, što je pocrtano time da se trač o njihovoj vezi širi brzinom svetlosti, ali film se kreće nekom drugom logikom zacrtanom još u predratno, zlatno doba Hollywooda (na šta nas podseća i filmska muzika kada nije prekinuta kineskim obradama pop-standarda), pa mu to ne smemeo uzeti za zlo.

Ono što dalje sledi je klasična intriga u koju je uključena njegova familija, naročito konzervativna majka Eleanor (Yeoh) i široki krug prijatelja, kao i saznanje da sličnost etničkog porekla ne znači ništa kada dođe do klasnih razlika i, još i više, usvojenih nacionalnih identiteta. Jer za Nickovu familiju Rachel nije samo sirotica, nego i strankinja, Amerikanka, što podrazumeva i drugačiju kulturu, pa i sklop ličnosti u smislu prioriteta gde se zapadnjački individualizam hvata ukoštac sa istočnjačkom lojalnošću familiji i naročito porodičnoj poslovnoj imperiji. Tu dolazimo do nezanemarive sociološke komponente (iako je u filmu primetno odsustvo singapurskog uglavnom malajskog proleterijata, mada doduše u jednoj sceni vidimo indijsko obezbeđenje u svojstvu posluge) koja je u filmu kao i u romanu, izvedena iskreno i nimalo sentimentalno, dok je sve zapakovano u prepoznatljivu žanrovsku formu.

Kao romantična komedija, pak, Crazy Rich Asians funkcioniše jednako kako bi funkcionisao i film smešten u češće korišteni belački, anglosaksonski i protestantski milje, sa scenama raskošnih zabava, komičnim intervencijama (kao kada otac Peik Lin kojeg igra komičar Ken Jeong podseti svoju mlađu decu da pojedu večeru jer “ima gladne dece u Americi”) i “turističkim” panoramama Singapura i Indonezije gde se singapurska elita odmara. Hemija između dvoje glavnih glumaca je izvrsna, a tapiserija sporednih likova je bogata, naročito u njihovim eskapadama (prednjače Awkwafina kao Peik Lin i Jimmy O. Yang kao predstavnik singapurske “zlatne mladeži” Bernard Tai), dok su pod-zapleti koji se otvaraju različitog kvaliteta, a među njima je najznačajniji onaj koji se tiče Nickove sestre Astrid (Chan) i njenog nevernog i nesigurnog muža Michaela (Png) koji, kao i Rachel, dolazi iz različitog socijalnog miljea.

Režiran od strane iskusnog rutinera Jona M. Chua (nastavci Step Up i Now You See Me filmova), Crazy Rich Asiansje vešto upakovan i slojevit film čija je funkcija u jednakoj meri zabava kao i reprezentacija (zamislite, “oni” rade i žele uglavnom isto što i “mi”), uz određenu dozu informativnosti za one koji ne znaju puno o Singapuru ili su propustili da primete ekonomski napredak na jugoistoku Azije. I to je sasvim dovoljno da film po svakom parametru smatramo dobrim, a u okvirima hollywoodskog studijskog sistema čak i omanjom revolucijom za koju je bilo već krajnje vreme.