The Ballad of Buster Scruggs

2018.

scenario i režija: Joel Coen, Ethan Coen

uloge: Tim Blake Nelson, Clancy Brown, James Franco, Stephen Root, Liam Neeson, Harry Melling, Tom Waits, Sam Dillon, Zoe Kazan, Bill Heck, Grainger Hines, Jefferson Mays, Jonjo O’Neill, Brendan Gleeson, Saul Rubinek, Tyne Daly, Chelcie Ross

Iako imaju skoro neograničeni kredit kod kritike i dobrog dela publike, sa vrlo dobrim razlogom imajući u vidu legendarne filmove, a bilo ih je onoliko, da ne nabrajam, teško je reći da je braći Coen karijera u poslednje vreme tekla mirnim i uređenim tokovima. Inside Llewyn Davis obilovao je, čak i za njihove standarde mračnim tonovima rezignacije bez odgovarajuće humorne protiv-teže, a snimljen je skrpljenim sredstvima u internacionalnoj koprodukciji, dok je Hail Caesar najavljen kao postmoderna mjuzikl-farsa o takozvanom zlatnom dobu Hollywoda bio toliko narativno labav, kvalitativno neujednačen i nekoherentan da se moglo pomisliti da su braća potrošila svoje kreativne sokove. Činilo se da su se u međuvremenu izdržavali producentskim poslom za televiziju (serija Fargo) i scenarističkim “tezgama” ili čak i “valjanjem restlova” za druge (Angelina Jolie - Unbroken, George Clooney - Suburbicon, Steven Spielberg – The Bridge of Spies), pa da bi sledeći logični korak bio prelazak u manje lukrativne, ali zato i manje stresne potpuno televizijske i “streaming” vode.

Prema nekim teorijama, The Ballad of Buster Scruggs je tako nekako i započeo, kao mini-serija za televizijsko odeljenje kompanije Annapurna Pictures, pa se u priču kasnije uključio i Netflix, da bi na koncu bilo odlučeno da to bude jedan celovečernji film u formi antologije kratkih priča, iliti kako se to nekada zvalo – omnibus. Coeni su sami po sebi dovoljno veliko ime da se film bez problema može uvrstiti na veliki festival poput Venecije, gde je i dobio nagradu za scenario, ali Netflixov model poslovanja ne obećava jaku bioskopsku distribuciju (što je šteta, jer film dobro izgleda, a western kao žanr zahteva veliko platno), već će zaradu tražiti na kućnim formatima po meri savremenog (i otuđenog) čoveka. Triput pogađajte kolike su mu šanse za redovnu distribuciju u našim krajevima…

 

Negirajući “televizijsko” poreklo projekta Coeni su se pozivali na staru, dobru praksu omnibusa čije priče po pravilu režiraju različiti reditelji, zaboravivši pritom da je rezultat u principu neujednačen film i po poetici i po kvalitetu, te da taj disparitet raste sa težinom koju rediteljska imena sa sobom nose. Možda je najeklatantniji primer toga New York Stories koji je okupio Francisa Forda Coppolu, Woodyja Allena i Martina Scorsesea koji su, redom, snimili po jedan užasan, korektan i dobar film. Srećom, u izvedbi The Ballad of Buster Scruggs više liči na jedan savremeniji i bolji primer, argentinski Wild Tales Damiána Szifrona, i to ne samo po spoljnim faktorima da umesto tri priče imamo šest nešto kraćih, već i da se vide iste ruke u scenariju i režiji, pa i nekakva tematska bliskost. Coeni odlaze i korak dalje, praveći okvirnu strukturu za tako nešto, sa rukom koja okreće stranice knjige – antologije kratkih priča sa “granice” kako Amerikanci inače tepaju svetu kauboja. Konačno, na neki način Coeni rade i anti-tezu Szifronovom filmu koji se bavi “coenovski” uvrnutim svakodnevnim životom baveći se smrću i to pre svega njenim ciničnim i apsurdnim aspektima.

U tom smislu će nas zavarati prva priča, ona naslovna, koja služi i kao neka vrsta poveznice sa prethodnim filmom braće i kao mjuzikl i kao naklon westernima iz klasičnog perioda. Ona počinje sa pesmom naslovnog raspevanog kauboja (Nelson) koju peva jašući baš kroz Dolinu Spomenika (gde je rado snimao John Ford). Ispostavlja se da je naš Buster, belom šeširu i veselom nastupu uprkos, revolveraš koji nema mnogo poverenja u ljudsku vrstu, a ni skrupula da potegne pištolj. Nakon što u skoro pa “slapstick” duelu pobedi siledžiju koji se spremao da ga na ne-fer način opelješi na kartama, pa onda i porazi i ponizi njegovog brata, Bustera sustiže neizbežna sudbina u vidu mlađeg i agilnijeg lovca na odmetničku slavu…

 

Sličnog tona je i sledeća priča koja prati pljačkaša (Franco) u pokušaju da opljačka banku na osami između tri okruga. Nakon što pljačka pođe po zlu jer je blagajnik (Root) prevejan, pljačkaš će izbeći vešala pukim slučajem, e da bi na istima završio jednako slučajno, ovog puta ni kriv ni dužan.

Surovost života na granici se najbolje vidi na primeru treće priče Meal Ticket koja prati putujućeg impresarija (Neeson) i njegovu “atrakciju”, glumca bez ruku i nogu (Melling) koji sa žarom recituje Shelleya, izvodi Shakespearea, citira Bibliju i Lincolnog govor na Gettysburgu publici koja bi bila spremna da im udeli koji cent za hranu. Kako je zima sve oštrija, publike je sve manje i ona je sve manje darežljiva, dvojac je u sve većem problemu, naročito kada impresario otkrije da im glavna konkurencija kokoška koja zna da računa. Pogađate li koja je od dve tačke jeftinija za održavanje?

Na sličnom tragu ispitivanja nemorala je i četvrta priča, All Gold Canyon koja prati starog kopača zlata (Waits) koji je, čini se, konačno uspeo da pronađe velike naslage na idiličnom proplanku pored rečice, samo da bi ga u zasedi sačekao mladi pljačkaš (Dillon). Najveća snaga priče nije čak ni Waitsova gluma koja je odlična (polu-dementni, izmučeni likovi se sjajno uklapaju u njegovu javnu personu), koliko fotografija Bruna Delbonnela (sa Coenima je prvi put radio na Inside Llewyn Davis) za koju se čak ni ne da naslutiti da je digitalna (ovo je Coenima prvi potpuno digitalno snimljeni film) i okvir puste, neometane prirode kojima nas autori podsećaju da čovekov uticaj na prirodu može biti poguban, najpre po njega samog.

 

Peta priča, ujedno i najduža, centrirana je oko loše sreće koja prati protagonistkinju Alice (Kazan) na njenom putu preko celog kontinenta karavanom prema Oregonu. Ona je krenula za svojim bratom (Mays) kojeg tamo navodno čeka poslovna prilika, a nju bogata udaja u formi istog čoveka. Brat je, međutim, čovek čvrstih uverenja koja nemaju nužno veze sa stvarnošću i već osvedočeno neuspešan u biznisu, a pritom i vrlo rano umre na putu, ostavljajući svoju sestru u problemu i dugovima. Sreća u nesreći može biti to što profesionalni pratitelj karavana William (Heck) možda želi da se konačno skrasi u Oregonu, a njih dvoje bi po zakonu dobili veliku parcelu na kojoj bi mogli da podignu farmu. Međutim, sam put do tamo je pun nepredviđenih opasnosti, a devojka inače naviknuta da bude vođena kroz život (ma koliko joj loše bilo) možda na to neće biti spremna…

Poslednja, šesta priča pod naslovom The Mortal Remains vizuelno podseća na otvaranje Tarantinovog poslednjeg filma The Hateful Eight jer je zapravo jedna poduža scena locirana na unutrašnjost kočije koja ide na odredište na kojem većina putnika još nije bila. To nepoznato polako postaje sve veći problem s obzirom da su dvojica putnika Englez i Irac (O’Neill, Gleeson) lovci na ucene koji govore u morbidnim šiframa o oduzimanju života i prelasku na drugu stranu, a ostali putnici, kockar Francuz (Rubinek) koji citira Sartrea na temu insularnosti čovekove prirode i ograničenosti njegove spoznaje (naravno, u pitanju je postmodernistička intervencija), surovi traper (Ross) i dosadna religiozna žena (Daly) počinju da razmišljaju o smrti u ovoj alegoriji u stilu Edgara Allana Poea.

Dotičući western kao žanr iz raznih uglova, od naklona klasičnom, preko krvavo-revizionističkog do postmoderno-savremenog, braća Coen se više bave mračnom stranom mitologije nego što imaju pretenzija da slikaju onovremenu realnost. Nju, pak, hvataju kroz svoj uobičajeni filter crnog humora, apsurda i osude na mučenje i snalaženje do besmislene smrti. The Ballad of Buster Scruggs nije njihov najbolji, niti najsmešniji, niti najozbiljniji film, pa čak i nije najmračniji, te se može tvrditi da hodaju po dobro poznatom terenu i da demonstriraju svoj dobro poznati, veselo-nihilistički, duhovito ciničan stav o smislu života. Ipak, ovo je punokrvni “coenovski” film, a struktura omnibusa mu savršeno odgovara, imajući u vidu da su braći možda popustili koncentracija i strpljenje u poslednje vreme, pa im kraće forme bolje leže i maskiraju sitne nedorađenosti i neurednosti.