Unbroken

2014.

režija: Angelina Jolie

scenario: Ethan Coen, Joel Coen, Richard LaGravenese, William Nicholson (prema knjizi Laure Hillenbrand)

uloge: Jack O'Connell, Domhnall Gleeson, Garret Hedlund, Takamasa Ishihara, Finn Wittrock, Jai Courtney

Izgleda da smo mi, Balkanci, svojim amaterskim i diletantskim pristupom stvarima, kako ozbiljnim, tako i potpuno sporednim, ipak zarazili ostatak sveta. Kod nas, recimo, svaki frajer u birtiji je i genijalan političar, ekonomista, fudbalski selektor, pedagog, psiholog, automehaničar, građevinar, proizvođač alkoholnih pića i šta sve ne. Takvi smo po prirodi stvari, versatilni, ili samo volimo da guramo nos tamo gde mu nije mesto i ne priznajemo drugima da su stručni, da nešto mogu napraviti bolje od nas. Takav se pristup proširio Hollywoodom, pa je sada normalno da se glumac (ili zvezda, ima razlike) dohvati filmske režije. Bilo je toga i ranije, u periodu Novog Hollywooda je bilo normalno da se glumci uhvate režije na nekom malom, finansijski nezahtevnom i ličnom projektu. Ono što je danas različito je megalomanija tih projekata, a ime zvezde se koristi kao marketinški “brand”, bilo da je ona zaista režirala film ili se samo igrala reditelja.

Primer tog trenda je Angelina Jolie. Ona je nekada davno bila glumica i igrala je u raznim filmovima, od potpunih opskuriteta do relativno zapaženih. Kao deo hollywoodskog plemstva i rasna lepotica, brzo je napredovala u zvezdu. Njen “celebrity” brak sa Bradom Pittom i pozerski humanitarni rad i aktivizam su preuzeli medijski primat nad njenim glumačkim ostvarenjima, a ni njene uloge nisu bile nešto posebne, pa se Angie odlučila da se pokaže i dokaže kao autor i uhvatila se scenarija i režije. Njen autorski prvenac je bio toliko loš i nelogičan, faličan pre svega iz filmskih razloga (ne bih ulazio u politiku) i u solidnoj meri je ismejan od kritike i publike. Angie se nije predavala, niti tvrdoglavila, već je napravila dobru odluku, za scenario unajmila stručnjake, a režiju nastudirala gledajući kako to rade profesionalci, pa je njen drugi pokušaj, Unbroken, drastično bolji od debija.

Unbrokenje ekranizacija biografije Louisa Zamperinija, olimpijskog atletičara, vojnog pilota i ratnog zarobljenika, sve u svemu zaista interesantnog i poštovanja vrednog čoveka. Čudo je kako se hollywoodske glavešine nisu ranije dosetile da o njemu naprave biografski film, pošto je Zamperini to svakako zaslužio. Universal je otkupio prava na njegovu biografiju koju je napisala Laura Hillenbrand i počeo da razvija scenario sa Richardom LaGraveneseom (The Fisher King, The Horse Whisperer) i Williamom Nicholsonom (Gladiator, Les Miserables, Shadowlands), a Francis Lawrence (nastavci The Hunger Games) je najavljen kao reditelj. Od te saradnje nije bilo ništa, scenario je sačuvan, ali je Angelina Jolie čim je dobila rediteljsku fotelju angažovala braću Coen da isti pregledaju i doteraju. Atipično za njih, scenario je dostra “straight” i linearan, uglavnom bez njihovog tipičnog humora, reklo bi se poprilično tezgaroški.

Louis Zamperini (O'Connell) je pilot na Pacifiku i njegov avion je pogođen i polako otkazuje. On i još dvojica kolega Phil (Gleeson) i Mac (Wittrock) uspevaju da iskoče iz aviona koji se ruši i narednih 47 dana provode u čamcu za spasavanje, uz klasične probleme: glad, žeđ, ajkule i avione koji preleću i pucaju. Uporedo s tim, kroz flashback scene izloženo je Louisovo odrastanje kao problematičnog klinca, a potom kao nadarenog i izdržljivog atletičara dugoprugaša. Nastupio je na Olimpijadi u Berlinu u trci na 5000 metara i osvojio osmo mesto, što je dobar rezultat jer je Louis planirao da popravi vreme i formu do sledeće olimpijade koja je, gle čuda, dodeljena Tokiju. U međuvremenu je izbio rat i Louis je umesto na najveće svetsko takmičenje otišao u pilote... Kada se dvojica od trojice konačnu domognu kopna, shvataju da njihove muke tek počinju jer će pasti u nimalo prijatno zarobljeništvo u japanskom logoru kojim upravlja zloglasni “Ptica” Watanabe (Ishihara). Watanabe će se odmah spraviti na Zamperinija, jer ga nesalomivi američki vojnik nervira u svojoj nepopustljivosti i pakao ga čeka, sve do oslobođenja...

Jasno je da Unbroken, kao miks barem dva-tri filma na dve-tri teme ima pretenzije za nagrade. One su mu u ovom slučaju imakle. Istina, ima tri nominacije za Oscara, za kameru, miks i montažu zvuka, ali i vrlo male šanse. Do nominacija se nisu domogli ni glumci, iako su dojmljivi i prolaze kroz fizičke transformacije, ni muzika Alexandra Desplata, ni, logično, Angelina Jolie, koja možda nema dara za režiju, ali pokazuje spremnost da uči zanat tako što se ugleda na Spielberga i Eastwooda u njihovim najboljim ostvarnjima ratnog žanra. Scene na čamcu za spasavanje su dinamične i atraktivne, iako se dosta oslanjaju na All Is Lost i slične filmove o brodolomcima. U tome joj dosta pomaže fotografija majstora Rogera Deakinsa.

Tek u logoru film dobija solidnog negativca i sukob između njega i protagoniste je relativno napet. Problem je što Phil tu nekako ispada iz priče, a druge kolege iz kampa (predvođene Hedlundom) ne uspevaju da ga zamene. Jack O'Connell kompetentno igra Zamperinija, i pokazuje da je njegova glumačka karijera u usponu i da ga čeka svetla budućnost. Ovo je bila dobra godina za njega, u Starred Up je perfektan, čekam još da ga vidim u '71. Nažalost, nemamo prilike da ga vidimo kao Zamperinija koji se suočava sa PTSP-om nakon povratka iz rata i zarobljeništva, ali to je stvar scenarija i pogrešnih prioriteta.

Scenario je najslabiji deo ovog filma. Naprosto, linearan je, predvidljiv i dosadan. Imali smo puno filmova na tu temu, i većinom su bili bolji. Naravno, nemoguće je ponovo napraviti The Bridge on the Kwai River, ali moguće je barem održati ikakav osećaj tenzije i teskobe, materijal je tu, samo treba pogoditi dinamičke akcente. Coeni, doduše, ubacuju malo humora na početku, na čamcu prilikom lova na ptice i ribe, ali to nije dovoljno da poništi utisak neoriginalnosti i reciklaže.

Bilo kako bilo, Unbroken ostaje sasvim prosečan film koji smo već nekoliko puta odgledali, poslednji put pod nazivom The Railway Man(2013). Unbroken uspeva da bude još konfekcijskiji i monotoniji od toga. Pa ipak, ovo je značajan napredak za Angelinu Jolie, ali pitanje je hoće li ona sa ovim filmom sprati etiketu “razmaženog derišta bez trunke talenta” koju su joj nalepili Sonijevi direktori čija je komunikacija presretnuta i objavljena na internetu. Smatrali mi to nekorektnim ili ne, fakat je da Angie ostaje pre svega “celebrity”, pa tek onda sve ostalo, kao i to da neće tek tako odustati od traženja priznanja za svoj rad. Hoće li u tome uspeti i hoće li joj studijski sistem pomoći ili će je samo hraniti sa ostacima, ostaje da se vidi u budućnosti.