Hold the Dark

2018.

režija: Jeremy Saulnier

scenario: Macon Blair (prema romanu Williama Gillardija)

uloge: Jeffrey Wright, Riley Keough, Alexander Skarsgard, James Badge Dale, Julian Black Antelope, Tantoo Cardinal, Macon Blair

Netflix je fenomen koji već obeležava filmsku umetnost XXI veka i na kojem se već lome koplja poslovnih i kulturnih politika, pa filmove iz njegove produkcije neki festivali rado uvrste u svoj program (Cuaronov film Roma u Netflix produkciji je, recimo, upravo pobedio u Veneciji), a drugi ga blokiraju, kao što je to slučaj sa Cannesom. Svako ima prava na svoju poslovnu politiku (Netflix recimo zahteva apsolutna distribucijska prava), ali i na filozofiju (jedan od preduslova za pojavljivanje u Cannesu je osigurana kino-distribucija u Francuskoj). “Žrtvom” u tom slučaju mogu postati samo filmski autori (sa jedne strane, Netflix daje više nego pristojne budžete i, za sada, potpunu autorsku slobodu, ali zatvara poneka festivalska vrata), kino-prikazivači (koji Netflixove filmove izbegavaju jer bi na njima imali samo štetu zbog promenjenih navika većinske publike) i publika (koja bioskopske filmove ne može videti na velikom platnu). Poslednji primer u još nezavršenoj Netflix sagi je film Hold the Dark Jeremyja Saulniera koji je maknut s programa u Cannesu (gde su rediteljevi prethodni filmovi imali svoje premijere – u tom smislu filmski festivali posluju na način analogan sportskim klubovima), pa je premijeru imao u Torontu da bi odmah nakon nje ušao u globalnu internet distribuciju preko Netflixa.

Saulnier je inače reditelj sa renomeom i jedan od najistaknutijih predstavnika oplemenjenog, artističkog žanrovskog pristupa, te jedan od retkih koji su sposobni sa skoro jednakim žarom ispričati priču koja se prati bez daha i ostaviti trajni utisak na gledaoca. Saulnier kao reditelj takođe vrlo dobro zna koliko se treba naslanjati na velikane filmske istorije (kroz njegove filmove se ocrtava aura Sama Peckinpaha), kao i to da je to moguće, čak i uputno, činiti stalnim inoviranjem žanra. Nakon crnohumornog DIY horor-trilera Murder Party koji je dostigao kultni status u određenim krugovima, Saulnier je doživeo internacionalni proboj sa Blue Ruin, izrazito slojevitim “backwoods noirom” koji kroz priču o osveti takođe preispituje koliko sveprisutnost oružja doprinosi nasilju u Americi. Njegov treći film, i prvi na kojem nije imao i funkciju direktora fotografije, Green Room, iako ni izbliza impozantan kao prethodnik, vrlo je uspeo filmski uradak u smislu briljantno jednostavne premise o šansama za preživljavanje punk sastava pod opsadom od strane neonacista u zabitom baru usred šume, te njene direktne, iskrene, taktički i stilski doterane realizacije. Sa Hold the Dark se više vraća na kurs Blue Ruina, uz daleko veći budžet, pa i ambicije, ali u konačnici film ipak ne dobacuje do remek-dela.

Pejzaž koji Saulnier slika uz pomoć direktora fotografije Magnusa Nordenhofa Jonka opet je divlji, s one strane onoga što podrazumevamo pod civilizacijom, ali u tome još beskompromisniji. Mesto radnje je sever Aljaske, godina je 2014, ali ako motorne sanke zamenimo pasjim zapregama i izbacimo hidro-avione i džipove, film možemo zamislit kao neo-western smešten u svet romana Jacka Londona u kojem se ukrštaju motivi osvete, antičke tragedije, refleksije o prirodi i ljudskoj prirodi, brutalno nasilje, putovanje u metaforičko srce tame i nikad do kraja jasne perspektive anti-junaka upletenih u koloplet događaja.

Penzionisani prirodnjak, lovac i autor nekoliko knjiga o vukovima Russell Core (Wright) pozvan je u selo duboko u arktičkom krugu od strane lokalne žiteljke Medore Slone (Keough) da ulovi vuka koji je, navodno, odvukao i raskomadao njenog sina dok je njen muž Vernon (Skarsgard) odsutan kao vojnik u Iraku. Medora je sama po sebi čudna osoba koja odbija koncept civilizacije (kaže da ne shvata sunce, pesak i kupaće kostime, te da je jedino toplo što priznaje termalni izvor na nekoliko sati hoda od njene kolibe), ali se ponaša čudno čak i za standarde western udovice (što bi mogla biti u tipologiji likova) i majke koja je upravo izgubila sina jedinca. Russell će ubrzo otkriti pravi razlog za to, imajući u vidu da je dečak zapravo stradao od ljudske ruke, a ne od vučjih čeljusti, ali problemi nastaju kada se Vernon vrati iz vojske, odbijajući koncept institucionalne pravde koju nudi lokalni šerif (Badge Dale), već insistirajući na svojeručnoj osveti koja za sobom ostavlja krvavi trag.

Otkrivati dalji tok radnje bi bio “spoiler”, ali nekoliko stvari tu valja napomenuti. Prva je da Saulnier sa lakoćom klizi kroz žanrove, od “backwoods noira” i neo-westerna, preko filma preživljavanja do ekstremno nasilnog trilera, socijalne i psihološke drame, bez suvišnog detalja ili informacije, ostavljajući nas u nekakvom bunilu i čvrsto nas vezujući za ekran. Druga je vrhunska kontrola vizuala, kao i glumaca kojima su dodeljene noseće uloge. Televizijski veteran Wright (serija Westworld) nosi tamu u sebi i dovoljno je uverljiv kao čovek koji poznaje patnju i zlo, ali ne u toj meri u kojoj mu se sad to isto baca u lice. Riley Keough je i ranije igrala beskompromisno mračne likove (American Honey), ali ovde u sebi nosi tugu i tamu koja se retko viđa na filmu. Alexander Skarsgard ima kilometražu hladnih, surovih negativaca, ali ovde je vrlo efektno utišan i, ako je to moguće, još više preteći.

Treći detalj je veština sa kojom Saulnier vešto prepliće motive iz scenarija ne bi li izgradio pojedine scene. Uzmimo za primer jednu scenu mitraljeske pucnjave koja kao da je preuzeta direktno iz Wild Bunch i prebačena iz peščane pustinje u ledenu. Ona dolazi kao kulminacija socijalnih motiva u priči koji su jedno vešto ispitivanje dolaska belog čoveka i civilizacije sa retkim benefitima, ali zato svim mogućim gadostima, u okruženje u kojem je priroda na svoj način diktirala uslove života. Resentiman je svakako prisutan i okinuće kad god se za to ukaže prilika, pa nam je jasno zašto Cheeon (Black Antelope) želi otići s praskom. 

Nakon te i takve scene smeštene na sredinu filma, teško je održati dinamiku do kraja, čak ni uz ritmičke intervencije poput “flashback” scena (koje Saulnier koristi krajnje umereno i ukusno), pa to ne uspeva ni autoru Saulnierovog kalibra, iako memorabilnih nasilnih scena ima i dalje, doduše u nešto nižem registru. Drugi set problema leži u upitnom kvalitetu izvornog materijala (u principu, reč o pulp romanu) i neujednačenoj adaptaciji koju potpisuje Saulnierov “kućni glumac” Macon Blair koji u poslednje vreme pokušava da se prebaci na pisanje scenarija, pa i režiju, sa čime je zabeležio i određene uspehe (scenario i režija za prošlogodišnjeg pobednika Sundance Festivala I Don’t Feel at Home in This World Anymore, scenario za solidni Small Crimes). Naime, ni jedan ni Blair ni Saulnier nisu odoleli novim trendovima komercijalnog pola art-žanr scene u Americi, Blair da u tekst ubacuje “istine veće od života”, a Saulnier da navodi glumce da ih izgovaraju šapatom u filmu gde je dijalog prilično utišan i mrmljav.

U konačnici, Hold the Dark možda nije baš onakav ep kakav je Saulnier zamislio, a možda mu takav izraz baš i ne leži, ali je svejedno vrlo dobar film. Dobra vest je da Saulnier verovatno u karijeri neće snimiti loš film jer njegovom rediteljskom talentu i sposobnosti nema premca. Loša je, pak, to da isto tako verovatno nikada više neće dostići genijalnost Blue Ruin.