On Chesil Beach

2017

režija: Dominic Cooke

scenario: Ian McEwan (prema svom istoimenom romanu)

uloge: Billy Howle, Saoirse Ronan, Anne-Marie Duff, Adrian Scarborough, Emily Watson, Samuel West

Verovatno znate onaj bajati vic kada se baba žali da je greškom gledala porno-film, a kada je pitaju zašto nije prekinula sa gledanjem kada je shvatila šta je to u stvari, ona odgovara: “Pa da vidim hoće li se venčati na kraju”. Vic po svojoj definiciji služi za izvlačenje jeftinog smeha na očigledan način, ali u ovom slučaju govori i jednu duboku i važnu životnu istinu – u rasponu dve generacije su se seksualne prakse, društveni kanoni i stil života promenili do neprepoznatljivosti i tu nije reč samo o dostupnosti pornografije kao lošeg edukativnog materijala.

On Chesil Beach, i kao roman i kao filmska adaptacija, govori o jednom vremenu koje je bliže babi iz vica nego meni, ali je tok radnje potpuno suprotan porno-filmu iz istog vica. Dvoje ljudi koje pratimo su već venčani na početku, a tokom prve polovine filma (glavnina radnje je svedena na jedan dan na početku njihovog medenog meseca na naslovnoj plaži na južnoj engleskoj obali) ostaje nam da se pitamo hoće li oni konačno konzumirati taj svoj brak i kada, odnosno kako će to učiniti.

Godina je 1962, stari obrasci su neodrživi i srušiće se svakog trenutka, rokenrol se uvozi iz Amerike, seksualna revolucija se valja iza ugla, ali je za Florence (Ronan) i Edwarda (Howle) možda već prekasno. Oni su oboje mladi, obrazovani (on je istoričar, ona akademska violinistkinja), uglađeni i seksualno neobavešteni jer nisu imali od koga biti u puritanskom društvu u kojem se o tako nečemu nije razgovaralo. On deluje pomalo smotano da bi osvajao cure, a takođe i suviše fino da bi na njih nespretno navaljivao. Ona je, sa druge strane, pomalo uštogljena i stegnuta, što se vidi i po njihovoj verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji.

U nekom paralelnom univerzumu, ovo je mogla biti i komedija. Na pamet mi padaju najmanje tri ključa – woodyallenovski pseudo-intelektualizam, montypythonovski čisti apsurdizam, pa čak i hollywoodska nepristojna komedija temeljena na transferu neprijatnosti. Uostalom, ponašanje dvojice konobara koji im serviraju večeru pri početku filma je naslućivalo tako nešto. Ovo, na sreću ili nažalost, nije takav film jer svojoj temi i svojim likovima pristupa ozbiljno. Lako je smejati se smotanosti sa sigurne distance, čak se i krajnje legitimno pitati kako su ljudi poput ovog para “zaljuljali” ono što se podrazumeva pod “swinging sixties”, ali njih dvoje dolaze sa primetnim i ne tako jednostavno rešivim bagažom, što ćemo videti u obilju “flashback” scena. Ovaj postupak nije uvek najbolje rešenje, ali donekle efektno razbija monotoniju hotelske sobe.

Tako saznajemo da oni imaju različito klasno poreklo što je u ondašnjoj Britaniji ipak značilo nekakvu prepreku. Njeni su bogatiji od njegovih – otac (West) je vlasnik fabrike elektronske opreme, majka (Watson) profesorica na Oxfordu koja i na vlastitog muža gleda s visine. Njegov otac (Scarborough) je “tek” direktor seoske osnovne škole, inače čovek mudar, strpljiv i tolerantan, ali pomalo umoran, a majka (Duff) umetnica koja pati od oštećenja mozga usled nesretnog slučaja. Saznajemo ponešto i o hladnim odnosima unutar doma (u njenom slučaju) ili o procenjivanju individue na osnovu familije ili škole u koju ide (u njegovom). Saznajemo i za njihove sitne pobune (poput njenog anti-nuklearnog aktivizma) i hobije (njegovo posmatranje ptica), kao i kako su se upoznali – gotovo sasvim slučajno ili jezikom romantičnih filmova, sudbinski.

Međutim, On Chesil Beach je daleko od savršenog filma i to upravo iz razloga pogrešnog pozicioniranja stvari koje su svakako važnije od potencijalne sramote od neuspelog seksa dvoje ljudi. Ne uspeva da nam objasni zašto je to toliko važno, odnosno da se osloni na kontekst, kao ni da nam na zadovoljavajući način predstavi posledice nečeg takvog. U tom smislu je sentimentalni kraj filma posebno razočaranje i na tehničkom (zbog korištenja loših staračkih maski) i na scenarističkom planu.

Da, likovi su tretirani životno – njegova pomalo preka narav i nestrpljenje su produkt frustracije jer je on, prema društvenim kanonima, uradio sve kako treba, a za to ne dobija nagradu, dok se ona oslanja na prirodni tok stvari koji ipak nije samo prirodan kada u priču uđe represija na seksualnom i emocionalnom planu posebno gruba prema ženama “iz finijih kuća”. Takođe su i glumci dobri, što se moglo očekivati od Saoirse Ronan koja sa lakoćom igra uloge kompleksnih cura i mladih žena, a Billy Howle, inače u principu epizodista, ovde ima svoju prvu glavnu-glavnu ulogu pristojnog momka koji se oseća prevarenim od strane ne samo svoje žene, nego i od strane života koju igra dovoljno dobro da nikad ne bude nadigran.

Problem nije lako naći ni u režiji koja je konzervativna, što je očekivano od reditelja koji sa filmom ima vrlo malo iskustva – Cooke dolazi iz miljea teatra a na ekran je pre ovog filma postavljao samo Shakespearea. Osim pripovedanja kroz “flashback”, nasleđenog iz izvornog romana i iz scenarija, koje služi svrsi i finih podešavanja skoro neprimetnih detalja (tipično za britanske filmove, jako se pazi na kompoziciju i kretanje glumaca u kadru), on vrlo dobro rešava i kulminaciju u sceni na plaži kada sve frustracije i kompleksi likova isplivaju na površinu i odrede im sudbinu do kraja života. Posebnu pažnju na tom mestu valja obratiti na fotografiju u sivkastim, zamućenim tonovima, te na brda uvek u poslednjem planu koja dvoje likova okružuju i zatvaraju.

Problem je onda, logično, u scenariju, odnosno u adaptaciji romana. Ian McEwan se sam nameče kao krivac jer je, čini se, jako čuvao svoj originalni tekst, ne prilagođavajući ga dovoljno za potrebe novog medija jer knjiga i film nisu isto. U tom čuvanju teksta se izgubio, odnosno u drugi plan je skliznuo, kontekst koji je zapravo ključ romana i njegovog uspeha kod kritike i publike. McEwan inače nije neiskusan kao scenarista i adapter svojih dela, ali ovde je polomio zube tako da je On Chesil Beach zbog svojih manjkavosti u suštini nepotreban film.