Blindspotting

2018

režija: Carlos López Estrada

scenario: Rafael Casal, Daveed Diggs

uloge: Daveed Diggs, Rafael Casal, Janina Gavankar, Jasmine Cephas Jones, Ethan Embry, Utkarsh Ambudkar

Bilo bi potpuno pogrešno nazvati Blindspotting neambicioznim, derivativnim ili neuspelim filmom. Naprotiv, reč je o delu koje se dohvata mnogih aktuelnih tema, univerzalnih i ujedno lokaliziranih, to čini na jedan sasvim novi i potpuno prirodan način, a unatoč povremenom posezanju za različitim oprobanim formulama koje u ovakvom filmu nemaju šta tražiti u svrhu nekakvog generičkog rešenja, Blindspotting se može pokazati kao naslov koji će u velikoj meri prodrmati ustaljene tokove američkog nezavisnog filma iz Sundance kuhinje. Merne jedinice klasične tročinske strukture su svaka za sebe reformirane neparnim, čak granično nepravilnim ritmovima, apsurdno-komično se meša sa snoliko-zastrašujućim i dramatičnim na rubu tragičnog scenu za scenom, čak u istoj sceni, a likovi kao nosioci određenih ideja i koncepata takođe obitavaju kao osobe od krvi i mesa.

Nakon efektne uvodne montažne sekvence ulaska u centar Oaklanda urađene u “split screen” tehnici, upoznajemo se sa našim protagonistom Collinom (Diggs) koji nakon odslužene dvomesečne zatvorske kazne odsutno sluša pravila svoje uslovne slobode u periodu od godinu dana, poput obaveznog posla, dolaska kući pre 23:00 i održavanja reda, uz, podrazumeva se, izbegavanje bilo kakvog zločina. 11 meseci i 27 dana kasnije, dakle ostala su mu još tri dana, eto njega sa najboljim prijateljem Milesom (Casal) na otvaranju obnovljenog fast food restorana koji se, kao i dosta toga u gradu, prilagođava novim trendovima – džentrifikaciji i hipsteraju.

To se možda čini veštačkim problemom, ali ne treba zaboraviti da u Americi, pored jasnije izražene klasne komponente, postoji i ona rasna. Nije tu reč samo o veganskim hamburgerima i preskupim bljutavim pripravcima i ljudima koji to konzumiraju misleći da time čine veliku stvar, nego te stvari poskupljuju i druge usluge u “etničkim” centralnim kvartovima i teraju domicilno stanovništvo van, pritom menjajući identitet grada. Njih dvojica to najbolje znaju – oni rade selidbe i to po pravilu iseljenja.

U posebnom identitetskom problemu je tu Miles, belac odrastao u crnačkoj kulturi koji u novoj hipserskoj paradigmi izgleda kao neko ko se komično previše trudi da deluje “ulično”. U kombinaciji sa njegovim impulsivnim temperamentom i nepogrešivom sklonošću ka lošim odlukama, situacije s njim vrlo često postaju eksplozivne i potencijalno opasne, posebno za njegovog najboljeg prijatelja Collina koji je crnac na uslovnoj slobodi, osuđivani prestupnik (ispostaviće se da je Miles suštinski doprineo incidentu u pitanju) i laka i logična meta za do zuba naoružanu i na obaraču laku policiju koja po pravilu postupa po rasnim i klasnim šablonima. Collin to dobro zna jer biva svedokom situacije u kojoj policija ubija verovatno nenaoružanog crnog mladića i sve to posprema pod tepih.

Kao dodatni set tema, može se ispostaviti prijateljstvo i lojalnost, semantika reči “nigger” i implikacije njene upotrebe, značenje frizure i uniformnog oblačenja u kontekstu rase, te programiranost ljudskog mozga da, kao na testu sa Rubenovom vazom, vidi samo jednu stvar ma koliko slika bila višesmislena. Dodatni zapleti takođe obuhvataju odnos dvojice drugara sa svojim porodicama i Collinovu “on-off” vezu sa Val (Gavankar), dispečarkom u kompaniji za selidbe, koja na njega vrši dodatni pritisak da promeni svoj način života, dok su košmari vezani za policijsku brutalnost redovna pojava za Collinove noći i jutarnju jogging rutinu…

Iz opisa se čini pretrpanim i u praksi je u određenoj meri tako, mada opet valja reći da je i u životu tako: nekim važnim, naizgled nepovezanim temama se moramo baviti paralelno, nije sve odmereno rukom blagonaklonog autoriteta ili određeno nekim sveobuhvatnim pravilnikom, svaki događaj ima svoje posledice, a nepravedni sistem kažnjava onog kojeg može, ne nužno onoga kojeg treba, a nevolja već poslovično ne dolazi sama, dok se greške, naravno, ne praštaju ukoliko nečim ne zadužiš nekog ko ih prašta. Opet filmovi imaju neku svoju logiku i ekonomiku i to nije bez vraga, mada sva ta nepisana pravila valja povremeno prodrmati i preispitati, što Casal, Diggs i Estradačine sa svojih pozicija.

Film je, međutim, najbolji u onim delovima u kojima je najjednostavniji, kad dvojica drugara razgovaraju ili se podbadaju “freestyle” rimama i kada se dotiču tema koje njih kao likove i hipotetičke stanovnike Oaklanda zaista zanimaju, bilo da je reč o identitetskim, egzistencijalnim ili rasnim pitanjima. Šta znači biti crnac u Americi, a šta belac u crnačkom okruženju? Do koje mere se može usvojiti kulturu kojoj se originalno ne pripada, u kojoj meri dokazivanje (i kome) ima smisla. Za to treba pohvaliti pre svega dvojicu glumaca-scenarista koji na filmu nemaju nekog ekstenzivnog iskustva (Diggs dolazi iz sveta teatra, Casal sa televizije), i to pre svega u sferi dijaloga i prenosa njihove drugarske dinamike iz života na platno.

Opet, nije sve tu išlo po planu i to isto tako valja reći. Nešto od toga je rezultat prevelike ambicije i manjka iskustva, kao ničim izazvani monolog koji izgovara epizodni lik u izvedbi Utkarsha Ambudkara u jedinoj sceni u kojoj se pojavljuje. Monolog se zapravo radi o incidentu koji je Collina odveo u zatvor i mesto mu je u nekom drugom filmu, gangsterske ili komične sorte, ma koliko “na papiru” delovao kao dobro sredstvo za razbijanje monotonije. Takođe, deo sa frizerkom koja suviše zna o Hitchcocku i Shyamalanu iako njihove filmove ne gleda i ne voli je iz sličnih razloga potpuni višak. Veći je problem, međutim, sam kraj iz udžbenika klišea indie filmova, ta potreba za suočavanjem subjekta sa percipiranim izvorom svojih problema u liku policajca Moline (Embry) izveden potpuno slučajno, a to da se Collin s njim verbalno obračunava u rimi dok ga drži na nišanu pištolja je samo i isključivo nepotrebno, kontraproduktivno preterivanje. Opet, sveža krv koju Blindspotting unosi u okvire nezavisnog filma odnosi prevagu nad nedostacima filma.