Tully

Kao (relativno) svež otac, mogu reći da roditeljstvo nije ni lak posao, niti je za svakoga, niti se u njemu može biti savršen ili makar zadovoljan svojim učinkom. Greške i nervni slomovi se dešavaju, ali to je manji problem od dnevne monotonije koju sačinjava servisiranje deteta, servisiranje pokretne i nepokretne imovine (stan se mora držati u redu, kao i auto koji može odjednom postati nužno potreban), te servisiranje ili u krajnjoj liniji unapređivanje karijere (jer u savremenoj ekonomiji ako stagniraš to zapravo znači da propadaš). Umor, nespavanje, rasejanost i zaboravnost se podrazumeva. Ovo pritom kažem kao otac jednog i samo jednog osrednje zahtevnog deteta čije “mušice” nisu ni blizu zvanične dijagnoze. Mogu samo da zamislim kako to izgleda iz pozicije majke (fizički kondicionirano primarnog staratelja u najranijoj životnoj dobi deteta) i sa više dece u priči i priznajem da ono što sam zamislio podseća na horor-film strašniji nego Hereditary i A Quiet Place zajedno.

Priliku da to vidimo nude nam reditelj Jason Reitman i scenaristkinja Diablo Cody i to iz vizure apsolutno sjajne Charlize Theron u filmu Tully. Ona igra Marlo, četrdesetogodišnju majku dvoje dece, kćeri po imenu Sarah (Lia Frankland) koja ulazi u pret-pubertetsku samokritičnu fazu i nešto mlađeg sina po imenu Jonah (Asher Miles Fallica) čija ga nikad izrečena dijagnoza negde pri rubu na spektru autizma (u filmu ćemo čuti termine kao “quirky”, “sa posebnim potrebama” i “atipičan”) čini problemom već u predškolskom obrazovnom sistemu. U trenutku kada Marlo po prvi put vidimo na ekranu ona je u visokoj trudnoći, a prinova, curica Mia će biti od one zdrave, ali vrištave sorte, što će se pokazati izuzetno napornim za ženu u određenim godinama života. Njen muž Drew (idealno diskretni Ron Livingston) je od pomoći koliko je u mogućnosti – sa starijom decom uglavnom, ali ga je upravo krenulo na poslu što znači službena putovanja u bližoj budućnosti, te noćnu rutinu igranja video-igrica kao formu preko potrebne praznoglave zabave i relaksacije u sadašnjosti.

Stvari će se promeniti kada njen prilično bogati i lagano arogantni brat Craig (Mark Duplass) karakteriziran hipsterskim stilom života, statusnim simbolima, pomodarskom alternativnom prehranom i uparen sa savršeno iritantnom ženom Elyse (Elaine Tan) otkrije koji je poklon namenio svojoj sestri. Reč je o najmu noćne dadilje, devojke ili žene koja će noću dežurati pored deteta, previjati ga i nositi ga polu-uspavanoj majci na dojenje. Marlo je u početku skeptična prema rešenju koje podrazumeva da joj se neko nepoznat vrti po kući, ali na kraju preumorna, zapuštena (sa novorođenčetom i osobna higijena postaje luksuz) i na rubu depresije predaje meč.

Na scenu stupa naslovna junakinja (u interpretaciji Mackenzie Davis), varijacija na temu “manic pixie dream girl” iz indie filmova i Hollywooda i stvari se polako dovode u red: majka postaje odmornija (“Ponovo mogu da vidim boje”, kaže), kuća sređenija, a deca zadovoljnija. Kako vreme prolazi i kako se dve žene različitih životnih dobi upoznaju uz čašu-dve sangrije, tako se i suštinski povezuju tako da mogu da prepoznaju sebe u onoj drugoj. Marlo je pre braka, dece, bezveznog posla i dosadnog života u predgrađu studirala u New Yorku, bila otvorenog duha i puna nade, živela boemski i filozofirala baš kao Tully. I obratno, za Tully je lagano cinična Marlo nevesela budućnost koja joj sledi kada prođu radosne 20-te. Ali, uvek ima ono “ali”…

Kao što ste verovatno primetili, vrag je u detaljima i Reitman nam ih obilato i bespoštedno servira na način na koji to obično ne možemo videti u filmovima, sa sve ispolivanom, prljavom odećom, igračkama razbacanim po podu, dubinskim nerazumevanjem između supružnika jer drugačije nije ni moguće kada se kreću različitim svetovima, “trash” televizijskim programom za gledanje prazne glave, pa i krupnim kadrom bradavice, nabrekle i desenzitizirane od sisanja i pumpanja. U tu svrhu Reitman često koristi montažne sekvence ponavljanja jednih te istih radnji u nedogled, od početka sa previjanjem, dojenjem, ljuškanjem, uspavljivanjem, dremanjem na preskok i bacanjem smeća, preko one koja ima namenu da pokaže kako to izgleda kada je sve u redu, pa do jedne komične kada Tully i Marlo idu u New York putem slušajući sve hitove Cindy Lauper.

Osećaj za detalj izražen je i u sceni kada Marlo pokušava da se utrkuje sa tinejdžerkom na stazi za jogging dok na koncu ne ostane bez daha, u Drewovoj usporenoj distanciranosti (to mi očevi radimo), kao i u pod-zapletu oko Jonaha i škole gde se tačno vidi šta se govori, šta se ne sme izgovoriti i šta to između redova znači. Jer život ne priznaje zasluge, a ispod maske socijalne osetljivosti i političke korektnosti klasni sistem je ustrojen tako da se ljudima sa nižim primanjima od ciljne grupe izlazi u susret “koliko se može”, ali i da ih se na to stalno podseća.

Za ulogu u takvom filmu potrebna je hrabra glumica koja se ne plaši deglamurizacije, što Charlize Theron svakako jeste. Nije joj ovo prvi put, setimo se samo Oscara za Monster, ali ovo takođe nije klasično hollywoodsko poružnjavanje za ulogu. Ne, ona se ne boji da se prikaže kao načeta životom, da bude nesređena, rastrojena, pomalo otkačena, ali jednom kada se uredi lepa i sve u svemu majka na rubu sredovečnosti kakve viđamo svugde oko nas. Dakle, obična i normalna.

Ovakav materijal takođe zahteva uhodan autorski par koji je pre svega pošten i iskren u oslikavanju svog pogleda na svet. Ovo im je treći zajednički film posle Juno (2007) i Young Adult (2011) sa kojima deli “DNK”, kao što to deli i sa Reitmanovim odličnim ostvarenjem Up in the Air (2009). Što se Diablo Cody tiče, tu ima i autobiografskih elemenata, ona je scenario napisala nakon dobivanja trećeg deteta inspirirana košmarima koji su pratili to ponovno roditeljstvo. Jason Reitman je, pak, spreman da pokaže kako život stvarno izgleda, sa malo smeha, ali bez ulepšavanja i nepotrebne sentimentalnosti, te da kao i Diablo Cody preispituje velike snove, planove i ambicije i ono što iza njih ostaje kada se rasprše. Ovakav film mu je bio preko potreban nakon dva vezana ozbiljna promašaja Labor Day (2013) i Men, Women and Children (2014).

Reitman takođe voli i da nam izmakne tlo pod nogama obratima, što je i ovde slučaj. Ne, neću ga otkrivati, a on sam otkriva određene logičke nedorečenosti u scenariju i u rukama nekog drugog bi poslužio isključivo za objašnjenje i inače jasnih stvari. Ovde je stvar za diskusiju, jer svakako nije bio neophodan filmu koji je dubinski i do kraja sondirao stanje roditeljstva, pre svega majčinstva, daleko od floskula iz filma, literature i bapskih priča. Opet, bilo je potrebno nekako razbiti ritam i treći čin okrenuti na nešto novo i van tipičnih matrica indie filmova Sundance tipa. Sporni, premda fino izvedeni obrat ga udaljava od najviše ocene, ali ga makar poslednji setno-topli kadar vraća jako blizu toga i pozicionira pri vrhu filmske berbe u ovih pola godine. Ili su to samo meni još uvek sveža sećanja?