The Crucifixion

Čitanje svežih kritika s lica mesta povodom premijere najnovijeg filma Larsa von Triera potaklo me je na razmišljanje koliki govnar moraš biti u svojoj potrazi za nepodeljenom pažnjom svetske javnosti da bi direktno izvređao sve i svakoga na kugli zemaljskoj. Za LVT-a smo to znali ili barem slutili od incidenta sa “čisto ljudskim” razumevanjem sa Hitlera ili najkasnije od one onanije u drugom tomu Nimfomanke, ali daleko od toga da je on jedini “autor” takvog tipa. Pitanje je samo koliko dugo se još može održati odbrana koja se svodi na “on je jadan i depresivan, a ovo mu je terapija.”

A sada nešto sasvim drugačije. Autori scenarija za najnoviji horor u hrvatskim kinima u poplavi žanrovske konfekcije s početka leta Gospodnjeg 2018, The Crucifixion, braća Chad iCarey W. Hayes nisu ni jadni ni depresivni. Naprotiv, kao kreatori jedne od uspešnijih franšiza u poslednje vreme The Conjuring, cenjeni su, bogati i verovatno ispunjeni. Što ih, naravno, ne sprečava da budu govnari neke druge vrste: oni koji će povesti križarski rat protiv ateista tako što će u slavu vere braniti stvarni slučaj egzorcizma koji je pošao po zlu i završio smrću, odnosno ubistvom mentalno neuravnotežene monahinje za koje su osuđeni sveštenik koji je ritual izvodio i nekoliko monahinja koje su mu u tome pomagale. 

 

Slučaj je stvaran i dogodio se u rumunskom pravoslavnom manastiru Tanacu 2005. godine, ubijena žrtva se zvala Maricica Irina Cornici, a sveštenik koji je ritual izvodio Daniel Petre Corogeanu. Po novome, nesrećna monahinja je umrla usled prevelike doze adrenalina koju joj je ubrizgala ekipa hitne pomoći na putu za bolnicu, što ne skida odgovornost sa onih koji su je lancima vezali za križ i iscrpljivali danima bez hrane i vode. Slučaj je već dobio i svoju filmsku obradu od strane Cristiana Mungiua, film se zvao Beyond the Hills i u stvaran događaj je ubačena doza fikcije i gay ugao, čime je rešena motivacija žrtve da se iz Nemačke vrati u Rumuniju kako bi sa sobom u bolji život povela svoju prijateljicu detinjstva, monahinju u manastiru u koju je ne tako tajno bila zaljubljena.

The Crucifixion je, međutim, potpuno drugi tip filma. Umesto art-pristupa, imamo klasičan (dvo-)žanrovski, sa jedne strane u pitanju je “brbljiva” misterija u formi novinarske istrage koju u Rumuniji provodi američka novinarka Nicole Rawlins (britanska glumica Sophie Cookson) šunjajući se po crkvi, manastiru, selu i po Bukureštu, te razgovarajući sa potencijalnim svedocima. Ona je, naravno, radikalna ateistkinja ljuta na Boga što nije pomogao njenoj umirućoj majci, što ujedno predstavlja njenu jedinu motivaciju da se interesira za slučaj. Takođe, kao takva je u glavama i perima pisaca sama “kriva” za ono što će joj se dogoditi, što je i drugi žanr ovog filma, dakle horor sa demonima, egzorcizmom i nadasve prepadima kao osnovom mehanike novodobne horor-konfekcije.

Za braću Hayes iz intervjua koje su davali znamo kakvi su frikovi (od one sorte što citiraju Bibliju u svakoj drugoj rečenici), te da je njihov The Conjuring ako ne pokrenuo, onda barem ključno doprineo poplavi filmova “po istinitim događajima” o egzorcizmima, duhovima, demonima i ostalim ezoterijama. Nadali smo se da će se barem ograditi od svega toga kada im se već pruža prilika u unikatnom rumunsko-pravoslavno-mističnom “settingu” punom praznoverja gde naivni seljani koriste crkvu kao alternativu (neretko čak i prvu opciju) u odnosu na prilično zapušteni sistem javnog zdravstva. Takođe smo nade polagali u to da će, kada već furaju agendu verskih fanatika bez obzira na verske razlike, to učiniti inteligentnije i dublje, sa profiliranijim likovima, što je inače ključna razlika između The Conjuring filmova i drugih na sličnu tematiku. Nismo mi takve sreće, scenario je dosta glupav i služi za ispaljivanje njihovih stavova kroz usta zaista vernih, a osim toga jedva skiciranih likova. Mi osetljivi sitnu utehu u njihovom kršćanskom fundamentalizmu možemo naći u činjenici da je ničim izazvano ubačeni mladi Rom sa hendikepom (SPOILER!) ipak Božji stvor, a ne otelotvorenje demona usled stare ciganske kletve ili tako nečega.

Jasno je da reditelj Xavier Gens, jedan od autora Novog Francuskog Ekstremizma, tu nema mnogo čega sa čim može raditi, pa se trudi vizuelno pripovedati koristeći slike iz Rumunije koje percipiramo kao standard poput Predsedničke Palate u Bukureštu, planinske ceste Transfagarasan (gde su koju godinu ranije snimali jednu epizodu Top Geara), konjske zaprege, Cigane, blatnjava sela, žene sa marmama na glavama koje čiste seoski hotel i slične stereotipe. Naravno, svi govore engleski, makar malo, a akcenti variraju od manje do više “drakula” načina izgovora. Rodni britanski akcenat tu i tamo pobegne i našoj protagonistkinji iako navodno igra Amerikanku, dok njen urednik i ujak Phil (Jeff Rawle) ima akcenat koji je britanskiji od kraljevske porodice i Eltona Johna zajedno.

Gens detektivsku priču vodi korektno koliko može, trudeći se da je oplemeni egzotikom pravoslavnih hramova, upotrebom rumunskog jezika kada rumunski likovi međusobno razgovaraju i pokušajem rekreacije osećaja udaljenosti od civilizacije. Faktičke greške mu se, naravno, dešavaju poput obrijanog episkopa ili ih nasleđuje iz scenarija koji dobar deo poente gradi oko junakinjinog greha zavođenja mladog sveštenika, potpuno nesvestan činjenice da parosi (ekvivalent župnicima) nisu obavezni pridržavati se celibata.

U hororu je, pak, Gens na svom terenu, zna graditi i gradirati atmosferu, a prepadi su mu munjeviti i nenadani toliko da nas čak može prodrmati i uplašiti, što je prilična retkost kod modernih horora. Tih nekoliko scena i “vrućih šamara” koje će nam lupiti rutinirani reditelj (kojem je ovo drugi film prošle godine, uz Cold Skin, kostimiranu SF fantaziju koja je imala nesreću da se pojavi u isto vreme kao i The Shape of Water sa kojim deli deo tematike) jedini su razlog da The Crucifixionu damo nekakvu šansu, iako nećemo pogrešiti ako ga odmah otpišemo kao pokušaj legitimizacije zločina.