2013.
režija: Kelly Reichardt
scenario: Jon Raymond, Kelly Reichardt
uloge: Jesse Eisenberg, Dakota Fanning, Peter Sarsgaard
Kelly Reichardt je nada američkog art i nezavisnog filma. Ona je autorica sa izraženim potpisom, majstor stila i varijacije na temu žanra. Njeni filmovi izazivaju dosta pažnje kod kritike i festivalskih selektora, dok šira publika uglavnom ne zna za nju. Za sobom ima tri filma pre ovog. Old Joy (2006) je komorna drama o susretu dvojice starih prijatelja i tenziji koja je ispod površine. Wendy and Lucy (2008) počinje kao road movie, ali se razvija u ispitivanje socijalne situacije u Americi. Meek's Cutoff(2010) je smešten u okruženje westerna, ali u potpunosti izbegava žanrovsku odrednicu i zaobilazi western mitologiju i bavi se isključivo interpersonalnom dinamikom u okviru grupe ljudi koji su se izgubili u pustinji.
Na svim filmovima je scenario napisala zajedno sa Jonom Raymondom i svi njeni filmovi su smešteni u Oregon. Night Moves po tom pitanju nije izuzetak, kao što nije izuzetak ni po ispitivanju granica žanra. Smešten u okruženje neo-hipika i sa temom eko-terorizma, Night Moves bi se površno mogao opisati kao triler, sa primesama film noira, psihološke drame u maniru romana F.M. Dostojevskog, sa vidljivim, ali difuznim političkim podtekstom i svakako bez instantne poruke i političkog stava, što je osveženje.
Prvi, nešto duži deo filma prati troje samostalnih eko-terorista u pripremama i egzekuciji napada na branu, a u cilju povratka eko-ravnoteže i zaštite populacije lososa. Idejni vođa akcije je Josh (Eisenberg), samotnjak i najamni radnik na eko-farmi. Asocijacija na Unabombera je jasna, ali Josh nije ni izbliza toliko metodičan, iako misli da jeste. Pre bi se mogao nazvati ekstremnim vernikom nekakvog new age eko-fundamentalizma. Dena (Fanning) je radnica u lokalnom spa-centru, i služi uglavnom kao finansijer akcije. Ona je tipična situirana curica kojoj je dosadno u životu i koja možda svojim eko-angažmanom želi da privuče pažnju. To je čini i potencijalno najslabijom karikom. Treći član bande je nešto stariji sociopata Harmon (Sarsgaard), bivši vojnik i bivši robijaš koji živi u prikolici u divljini. Njegovi motivi su nejasni, nije ga previše briga za ekologiju i moguće je da samo želi da raznese nešto ili da na taj način na'vata neku žensku.
Njihove pripreme su nam date gotovo integralno. Oni razgovaraju o detaljima napada, kupuju potrebnu opremu, mešaju sastojke za improvizovanu bombu i fingiraju odmor u kampu kako bi mogli prići brani. Taj deo filma je pun neverovatno veštih i napetih “suspense” momenata koji nastaju iz posve običnih situacija. Scena kupovine đubriva bez ličnih dokumenata će verovatno ući u antologije triler žanra.
Nakon izvršenog napada, film pada u tempu i takođe u dinamici i to je opravdano: društvance se rasturilo, period je osluškivanja i sada je svako za sebe. Drugi pad je u intenzitetu i napetosti i to je skoro pogubno, jer baš tu Night Moves treba da profitira i poentira. Kao i u svakom noiru, nije problem izvršiti zločin, problem je živeti s tim. Film tu menja fokus u potpunosti na Josha, njegov odnos sa familijom na čijoj farmi radi i njegove paranoje koje se u međuvremenu razvijaju. Problem može biti i odsustvo kraja (u smislu zaključka), pa film deluje kao da je prekinut.
Odsustvo zaključka možda možda implicira odsustvo stava prema eko-terorizmu kao nominalnoj temi filma, ali odsustvo stava takođe može poslužiti kao legitiman stav. Tema je dovoljno široka i u sivoj zoni da bi mogla da se sagleda iz nekoliko uglova, zvaničnog (u filmu možda nema figura autoriteta osim jedne policajke na cesti, ali se pominju kao nekakav duh), idealističkog (kroz prizmu Josha, Dene i ostalih mladih ljudi koji žive po eko-komunama), socijalno-psihološkog (kao pomodarstvo kojem podleže omladina bez jasne perspektive u svetu u kojem je sve moguće, ali ništa nije sigurno i gde je moral veoma varijabilna kategorija) ili iz lagano rezigniranog (da je sve to samo jalovi cirkus). Kelly Reichardt nam sve to u filmu nudi kao mogućnost ključa, ali na nama je da odaberemo svoj.
Ono po čemu je Night Moves zanimljiv za analizu su poveznice sa drugim filmovima. Njegovi likovi i njihove dileme su dosta kompleksniji nego u tematski sličnom trileru The East (2013). Za razliku od pomenutog filma, ovde centralna tema nije eko-terorizam nego psihologija zločina i eventualne kazne. Takođe, postupak u kojem umesto razvoja zapleta kao u klasičnom trilelu imamo razvijanje likova je nešto po čemu ovaj film podseća na Blue Caprice (2013), fikcionalizovanu priču o stasavanju dua serijskih ubica.
Posebno su zanimljive poveznice sa starijim filmovima iz novohollywoodske ere. Naslov je pozajmljen od neo-noira iz 1975. godine u režiji Arthura Penna sa kojim film Kelly Reichardt nema tematskih poveznica, ali je taj naslov izabran po logici jednog drugog novohollywoodskog klasika. U pitanju je Sorcerer (Willam Friedkin, 1977), film koji se bavio moralnim dilemama preživljavanja grupe očajnika i zločinaca u nimalo gostoljubivim uslovima. Friedkinov film naslov uzima od jednog kamiona, dok je Night Moves ime čamca. Poveznica se može učiniti nategnutom, ali ima više sličnosti nego što se čini. Jedna od tih sličnosti su sjajno sugestivna i atraktivna fotografija i apsolutno pogođen soundtrack.
Glumci su apsolutno fantastični u ovom filmu. Jesse Eisenberg je tip glumca koji uživa igrajući pametne likovi koji su umislili da su prepametni i ovakav tip uloge mu stoji kao saliven. On je jedini razlog zašto je drugi deo filma gledljiv. Dakota Fanning je uverljiva kao naivna i dokona curica koja i sa Eisenbergom ima dovoljno hemije da njih dvoje kreiraju nekakvu seksualnu tenziju u vazduhu. Peter Sarsgaard je dosta često “wild card” i potrebno mu je detaljno vođenje od strane reditelja. Ovde to ima, pa uspeva da ostvari jednu od svojih najboljih uloga, i to prilično van svoje zone ugodnosti.
Kao umetnički film i eksperiment sa žanrovima, Night Moves se isplati pogledati. Kao i filmski svaki eksperiment, nije u potpunosti uspeo. Zapravo, kada objektivno pogledamo, ovaj je film dušu dao za analizu, odgonetanje, mozganje i čisto stručne kritičarske i estetske rasprave. Zahtevan kakav je, dosta često na granici živog smora, nije za široku publiku.