The Strangers: Prey at Night

Pre deset godina je prvenac Bryana BertinaThe Strangersprilično osvežio pod-žanrove “home invasion” trilera i “slasher” horora svojim nepatvorenim nihilizmom i odsustvom potrebe da se opravdava. Trik je bio jednostavan: pustiti troje maskiranih stranaca da se iživljava nad parom kojem se veza raspada na opusteloj lokaciji, dakle nešto pomalo nalik na Hanekeovklasik Funny Games, samo bez artističke samosvesti i ciljano kritičkog pod-teksta. Godina je 2018. i imamo nastavak sa podnaslovom Prey at Night koji to istovremeno i jeste i nije. Koji je istovremeno i redefinicija originala i nije. Kako to?

Od prošlog filma ostali su samo naslovni stranci pod maskama, tip u smeđem odelu sa redneck-fantomkom napravljenom od džaka na glavi i dve ženske sa lutkastim maskama potpisane kao Pin-Up Girl i Dollface. Ostao je i tip lokacije, manje ili više, pa umesto vikend-naselja sa apartmanima imamo isto to sa prikolicama. Ostao je i uvod u teror da devojka duge talasaste svetle kose čije je lice skriveno slabim osvetljenjem kuca na vrata i traži Tamaru da bi se vratila kasnije sa maskom na licu, nožem u ruci i ekipom. Razlika, suštinska, je u tome da na meti stranaca nije par, već stereotipna horor-filmska nuklearna familija koja će se ponašati stereotipno glupo kako već to filmske familije čine u tim situacijama. Što onda implicira da će se, ako već imamo dugometražni, a ne kratki film, jednako glupo ponašati i napadači. Što znači da, makar na dramaturškom nivou, film odlazi u kiselinu jako brzo.

To je šteta jer imenom i retro-špicom, sa sve elektronsko-orkestracijskom muzičkom temom na klavijaturama i “metalskim” fontom iz 80-ih, nastavak The Strangerspokazuje solidan potencijal. Međutim, uvodna scena ubistva (ne)povezana sa daljim tokom radnje svime osim izborom muzike (pop-hit iz 80-ih Kids in America u izvođenju Kim Wilde) već pokazuje da ćemo se ovde baviti uglavnom stereotipima i filmskim klišeima. To ne mora biti loše samo po sebi ako se iza toga krije nekakva razrađenija ideja ili komentar, ali ovde to baš i nije slučaj.

Da, dobro, izbor muzike je fenomenalan kroz ceo film jer ne samo da ironizira vesele i tugaljive pop-melodije koje danas možda imaju retro-patinu ali su tada bile percipirane kao kičaste, već je jasna asocijacija na zlatno doba “slashera” s prelaska 70-ih na 80-te. Asocijacija ostaje na filmskom nivou i ne ide na širi, društveno-politički kontekst, što je relativno pametna odluka. A na filmskom planu u estetskom i tehničkom smislu zalazi duboko, od par izrazito uspelih “jump scare” momenata, preko jedne epske scene obračuna na bazenu, osvetljenja u kojem tipičnu maglovitost zamenjuje neukusni neon, pa do genijalne fotografije Ryana Samulakoja emulira stil poznih 70-ih sa sve preciznim, sporim zoomovima i minimumom upotrebe ručne kamere.

Međutim, sve to ima malo smisla ne samo zato što su likovi tako stereotipni i glupi, već i zato što nas nije briga za njih. Lako za “strance”, odsustvo konteksta ih čini više pretećima, ali blentavi otac (Martin Henderson), lagano očajna majka (Christina Hendricks), buntovna kćerka (Bailee Madison) i sin sportista (Lewis Pullman) zaista nisu ne samo simpatični likovi do kojih nam može biti stalo, nego jedva da su likovi općenito. Dvoje starijih i iskusnijih glumaca nekako uspevaju u te ravne linije uneti drugu i možda pola treće dimenzije, ali oni po nepisanom pravilu dramaturgije užasa moraju poginuti ranije, pa smo ostavljeni sa ovo dvoje koji će, kao, uzvratiti udarac.

Umesto smislenog, čak pomalo šokantnog nihilizma originalnog filma, ovde imamo šprancu i gomilu citata. Iako je Bertino potpisan kao scenarista, teško je razaznati šta je njegov uticaj, a šta je u priču dodao ili oduzeo njegov kolega Ben Ketai. Reditelj Johannes Roberts ima reputaciju štancera i pouzdanog zanatlije, premda me u svojoj karijeri nije nijednom oduševio, čak naprotiv, sa The Other Side of the Door mi je u solidnoj meri stao na žulj, pa nije ni čudo da mu je Prey atNight najsolidniji film. Čini se da je njegova namera bila ne samo rekreirati duh klasika (u čemu baš i ne može uspeti dalje od toga da napravi kopiju), nego i obilato ih citirati, pa tako u ovom filmu imamo sve i svašta – od Carpentera (Halloween, The Fog i Christine kao direktni citati) i Cravenapa do serijala Friday the 13^th i The Texas Chainsaw Massacre, ali uklopljeno tako da ima vrlo malo smisla. Razočaranje je u tome što se reditelj sa svojom ekipom očito više zabavio igrajući se sa tehnikalijama, citatima, posvetama i kopiranjem nego što se mi možemo zabaviti gledajući nešto tako derivativno.