Foxtrot

Svašta će se reći za Foxtrot, drugi film interesantnog izraelskog autora Samuela Maoza koji je ove godine kao izraelski kandidat za Oscara dogurao do “polufinala”, odnosno do užeg spiska od 9 naslova, ali se ne može reći da je potcenjen, naročito u kritičarskim krugovima gde pljušte unisone pohvale tek uz poneku diskretnu ogradu. Potpisnik ovih redova bi pre ustvrdio suprotno, da je film precenjen, zanimljiv i možda jedva dobar, ali teško bi bilo reći da je reč o remek-delu. Film je, naime, prepun detalja od kojih ne štimaju svi jednako dobro, a ne baš najsrećnija struktura u tri čina sa nepotrebnim epilogom čini to da Foxtrot bude bolji u pojedinostima nego u celini.

Mada, početak obećava: neko kuca na vrata “posh” stana u Tel Avivu, gospođa otvara i smesta pada u nesvest. Shvatamo i zašto: na vratima je vojska, i to obično znači samo jedno: “vaš sin taj-i-taj poginuo je na dužnosti”. Dok se gospođa majka imena Daphna (dojmljiva Sarah Adler) oporavlja na krevetu, otac porodice Feldman, uspešni arhitekta Michael (odlični Lior Ashkenazi) potpuno se drugačije nosi sa vešću, naoko je pribran, ali se bes u njemu taloži. Kako je vojska jedan od stubova izraelskog društva i kako je verzirana u situacijama poput ove, ne samo da postoje protokoli za sahranu, već i za pomoć ožalošćenima koji čak idu do detalja koliko vode treba popiti i u kojim intervalima.

Jedna nota apsurda provejava tom pričom, bilo da je reč o Michaelovom napadno srdačnom bratu, hladnoj i distanciranoj dementnoj majci ili o sigurnosti sa kojom vojnici nastupaju. Neslaganje rodova i činova će dovesti do teško zamislivog: moguće birokratske greške da pokojni Jonathan Feldman nije Daphnin i Michaelov sin.

Druga priča upravo je centrirana oko Jonathana (Yonaton Shiray) kojeg zatičemo kao čuvara rampe na putu kuda češće prolaze kamile nego Arapi. On na tom mestu služi vojsku, menja dnevne i noćne smene sa kolegama, svi spavaju u kontejneru-baraci, gaze blato i vrte jedne te iste priče ako ih uopšte vrte. Između ostalog kako je fokstrot, njihova kota nazvana po 6. slovu američkog vojničkog alfabeta, zapravo vrlo jednostavan ples preko kojeg se plesač ravnim pokretima sve vreme vrti u krug. I o nagibu barake. I o antiknoj pornografiji. Treća priča spaja prve dve ne baš najsrećnije kroz gorko-slatku tragikomediju o prebacivanju krivice, a epilog u flashbacku nepotrebno objašnjava ono što se iz tona filma može očekivati pritom se prodajući kao začudni momenat.

Ne može se reći da se Maoz u svom drugom dugometražnom filmu (za prvi, Lebanon, lociran skoro potpuno na unutrašnjost tenka i fokusiran na dinamiku između članova posade, kasirao je Zlatno Lava u Veneciji) nije dotakao važnih tema poput žalovanja, osećaja odgovornosti za nečiju smrt i besmisla ne samo ratovanja nego i vojskovanja i da njegova mešavina surovog realizma i snolikog nadrealizma nije vizuelno interesantna. Ponajbolji primeri za to su kadrovi snimljeni s plafona u prvom delu i scene iz svakodnevnog iznurujuće dosadnog vojničkog života u drugom delu filma. Međutim tako proračunati pojedini autorski postupci su na neki način zasenjeni teškorukaškim metaforama i stiče se utisak da je film snimljen sa osnovnom idejom da po svaku cenu deluje jako pametno. Jedan od mehanizama njegovog osiguranja je i moralna komponenta – kritika antiratnog filma je sama po sebi škakljiva stvar.

Međutim, konačni utisak koji sa nameće je vezan pre svega za strukturu nalik pozorišnoj predstavi u tri čina (mali broj lokacija je takođe faktor). Foxtrot deluje kao skup tri vrlo različita, pa čak i različito kvalitetna kratka filma na tri teme koji su na silu povezana u jednu celinu. Počevši od naslova u dva svoja značenja koji se provlači kroz sva tri dela. Zbir ponekad vredi manje nego njegove komponente pojedinačno.