Izgrednici / Offenders

2017.

režija: Dejan Zečević

scenario: Đorđe Milosavljević

uloge: Mladen Sovilj, Radovan Vujović, Marta Bjelica, Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Boris Isaković, Branka Šelić

Dejan Zečević je žanrovski reditelj sa verovatno najvećom kilometražom u Srbiji, ne samo u svojoj generaciji nego i uopšte. Svi njegovi radovi imali su upliva žanrovske kinematografije, a neretko koketira i estetikom B-filma i trashom, često radeći u uslovima daleko od savršenih u budžetskom i produkcijskom smislu. Njegov rad na omnibusu Paket aranžman, prvenac – začudni dokumentarac Dečak iz Junkovca, uvrtnute komedije Kupi mi Eliota i Mala noćna muzika, prvi horor američkog tipa T.T. Sindrom, politički triler Četvrti čovek, ratna drama sa natprirodnim elementima Neprijatelj, pa i SF horor na engleskom jeziku namenjen pre svega globalnom video-tržištu The Rift mogu se smatrati bazom srpskog (post-yu) žanr-filma.

Ako još uzmemo u obzir da je Zečević opet udružio snage sa scenaristom Đorđem Milosavljevićem, inače rediteljem dva kultna starija žanrovska naslova na prelazu milenija – visokostilizirane varijacije na temu “And there was none” pod naslovom Točkovi, te mračnog psiho-trilera Mehanizam, te pouzdanim “štancerom” sa kojim je već radio na Paket aranžmanu i Neprijatelju, da je svetsku premijeru imao “preko bare” u Chicagu i da na beogradskom FEST-u ima evropsku, te da u film postavlja sociološki eksperiment kao što je to učinio Stevan Filipović u nedavnom Pored mene (za koji trenutno sprema nastavak Pored nas), Izgrednici se čine kao izuzetno zanimljiv i inteligentan film koji dolazi u pravo vreme. Ali nažalost, većina toga ostaje samo u teoriji, dok su u praksi Izgrednici puni nedostataka i završavaju kao promašaj za dlaku.

“Udica” kojom nas Milosavljević i Zečević “kače” je dobra. Na ekranu se smenjuju slajdovi sa primerima urbane devastacije – srušenim kućama, zapuštenim i napuštenim prostorima, smećem koje se gomila i sličnim prizorima iz urbanog života, dok profesorski glas iz “off-a” objašnjava da je ta pojava prirodni pratilac ratnih i kriznih vremena, ali da se zna pojaviti i van tog konteksta. Otkrivano da je reč zaista o fakultetskom predavanju profesora Zurovca (Cvetković) koji postavlja radikalnu tezu zvanu “Tetris teorija haosa”. Analogija sa popularnom logičkom igrom se nalazi u tome da svi želimo red i zato igramo kako najbolje možemo da ga održimo, ali kad jednom počnemo gubiti kontrolu kao u igri, puštamo nered da se gomila i da nas preuzme. Razlika je, međutim, u tome što u Tetrisu uvek možemo započeti novu igru, pa je cena haosa koju plaćamo samo malo anksioze, dok se život ne može “resetirati”.

Zaplet koji sledi je empirijski eksperiment postavljen da potvrdi profesorovu teoriju, a koji će za svoju master-tezu sprovesti troje njegovih studenata. Tako ćemo dobiti tri ogledna mesta posmatrana skrivenim kamerama. Na jednom će se na praznom zidu pojaviti svastika nacrtana auto-lakom, što će možda ohrabriti druge da nastave sa grafitiranjem. Na drugom će se ulična svetiljka stalno razbijati pružajući osećaj mraka, privatnosti i anonimnosti. Na trećem, u zabačenom hodniku, pojaviće se određena količina smeća sa ciljem da se ono možda umnoži. Da bi se eksperiment ubrzao, potreban je “statistički zlikovac”, slučajni izgrednik koji će iskoristiti jedno ili sva tri mesta u svom daljem doprinosu neredu.

Eksperiment takvog tipa, međutim, nosi sa sobom i određene etičke i moralne dileme. Prvo, kako odoleti “štimanju” rezultata, odnosno petljanju sa eksperimentom ili makar njegovim tempom? Drugo, šta uraditi kada se izgred, pogotovo malo “žešći”, zaista i dogodi – pozvati nadležne organe i ugroziti eksperiment ili pustiti da se stvari odvijaju normalnim tokom dok je nečiji život ugrožen? Treće i najzanimljivije, da li, kada i kako eksperimentator postaje deo eksperimenta, odnosno koliko nered iz vana utiče na njega i njegovu poziciju?

Neke od autorskih odluka itekako imaju smisla i efekta. Recimo snimanje u crno-beloj tehnici i u starom, uskom formatu 4:3 što lokacije novobeogradskih blokova čini još sivljim, rigidnijim i dehumaniziranijim, ako je to ikako moguće na sličan način na koji je kamera u La haine dehumanizirala arhetipsko parisko predgrađe “banlieu”. Takođe uglovi koje Zečević i direktor fotografije Miladin Čolaković biraju, dovode do efekta da je dobar deo filma snimljen skrivenim kamerama za prismotru, što je narušeno jedino povremenim pokretima kamere i činjenicom da je fotografija možda za nijansu previše oštra i jasna.

Problem je, međutim, “teška ruka”, kako u pisanju, tako i u poentiranju napisanog režijom. Prvo, likovi su plošne i već viđene konstrukcije. Za profesora nam je jasno da je manipulativni ljigavac sklon naučnom fanatizmu još od kada ga prvi put vidimo van katedre, u kabinetu, i Svetozar Cvetković ne može da ga “očoveči” ma koliko dobar glumac bio. Ali “ludi profesor sociologije” je barem zanimljiv kliše, što se ne može reći za njegove studente. Prvo, studentica Teodora (Bjelica) koja zavodi profesora za poziciju asistenta dok je istovremeno u vezi sa kolegom, pa je još i trudna sa jednim od njih dvojice i u teškoj moralnoj dilemi. Taj kolega Alek (Radovan Vujović poznat po ulozi u Filipovićevom Šejtanovom ratniku) je, naravno, pritupasti alfa-mužjak i zaštitnik u pokušaju i, podrazumeva se, bivši huligan koji živi sa “niškoristi” ocem nakon majčine smrti. Drugi kolega Danijel (Mladen Sovilj, NeposlušniMine Đukić) je karikaturalni štreber koji će se po potrebi premetnuti u karikaturalnog psihopatu koji sa profesorom deli fanatizam, ali ne i lukavstvo.

Tako postavljeni likovi i odnosi koji se među njima razvijaju na kraju će rezultirati pomeranjem fokusa sa samog eksperimenta na moralne dileme koje s njim nemaju veze nužno, te teškorukaškom moralizacijom na sijaset slučajno izabranih tema. Tome valja dodati i trajanje od preko 100 minuta koje se, kako film odmiče, sve više oseti usled odstupanja od osnovne intrigantne teme i ne baš uspelog pokušaja razvoja drugih. Ali i pored toga, Izgrednici zaslužuju preporuku za gledanje makar kao kuriozitet.