kritika originalno objavljena na DOP-u:
Verovatno se, u teoriji, svakom sa nešto talenta može posrećiti hit-pesma, dobra knjiga ili kultni film, ali za konzistentno dobre naslove, muzičke, literarne ili filmske, potrebno je biti majstor zanata. Najviše majstorstva, pak, iziskuje napraviti nešto tako obično i žanrovski kodirano poput trilera da svaki novi uradak bude uzbudljiv. Ekstra poeni se dobijaju ako se autor kreće kroz određeni opseg tema i ako ih se već dodirnuo u jednom svom ranijem, prilično recentnom filmu. Based on a True Story je dokaz da je, osim što je osvedočeni perverznjak, Roman Polanski apsolutni majstor zanata kojem od još uvek živih autora mogu konkurirati tek Brian de Palma, David Fincher i François Ozon.
U pitanju je ekranizacija istoimenog romana Delphine de Vigankoji već od izlaska pred literarnu publiku nosi etiketu “hitchcockovskog”. Scenario je napisao sam Polanski uz pomoć još jednog etabliranog arthouse filmaša sa izraženim žanrovskim potencijalom, Olivera Assayasa. Tema su odnos autora pod blokadom i pisca iz senke, krađa identiteta i svojevrsni kanibalizam u literaturi. Dodajmo na to činjenicu da postoji pritisak javnosti da autor nešto “isporuči” i da to stvara unutarnju anksiozu i depresiju, pa samo pojačava blokadu. A za bonus uzmimo u obzir da su i autor i “ghost writer” - žene, u bazično patrijarhalnom društvu, sa na rođenju ucepljenom dozom nesigurnosti i straha. I eto nama klupka psihologije, autorstva, krađe inspiracije…
Autorica u krizi je Delphine Dayrieux čije ime povlači jasnu poveznicu do autorice izvornog romana i koju igra rediteljeva supruga Emmanuelle Seigner. Njena spasiteljica, žena koja za život zarađuje tako što piše umesto onih koji to ne znaju, a navodno imaju priču za ispričati, dakle raznih poznatih ličnosti, političara, glumaca i pevača, predstavlja se imenom (nadimkom) Elle i igra ju proverena “femme fatale” Eva Green. Elle ulazi u Delphinin autorski svet, životni prostor, pa i život kao takav, preuzima ga i pokušava ju naterati da iz sebe izbaci “skriveni roman”, nešto iznad autobiografije i fikcije.
Delphine je blokirana, depresivna i nesigurna, a ni veza sa Françoisom, publicistom koji po Americi juri “kapitalce” poput Cormaca McCarthyja, Dona DeLilla i Bretta Eastona Ellisa za intervjue kojeg igra veteran Vincent Perez, joj ne uliva samopouzdanje. Sa druge strane, Elle je impulsivna, njen bes zna uplašiti čoveka, ali je slobodna i preduzimljiva. Delphine možda nema priču u sebi. Elle možda ima. Ko tu od koga profitira? Ko na kome parazitira?
Hemija između njih dve je izvrsna, a dinamika odnosa fluidna. Njih dve čak i “pod određenim uglom i svetlom” mogu zaličiti jedna na drugu, što će se pokazati neobično bitnim na jednoj točki zapleta, a i kasnije. Možda fali neka “vruća” scena koju bi de Palma sigurno ubacio, ali Polanski, čini se, ne želi (više) provocirati na takav način.
Upravo ta dinamika odnosa između fascinacije, međuzavisnosti i straha, možda ljubavi i mržnje, ključna je za pasažu pred kraj filma kada ograničeno pokretljiva Delphine i Elle odu iz gradske vreve Pariza na osamu u provinciji. Kiša asocira na MiseryRoba Reinera(po romanu Stephena Kinga, kad smo već kod majstora, je li), što je i epilog koji očekujemo. Ali Polanski ne bi bio majstor kada ne bi imao još poneki as u rukavu.
Jer ma šta mislili o njemu privatno, majstor zanata ostaje majstor zanata. “Stanarsku trilogiju” mu je nemoguće oduzeti. Chinatown takođe. Čak i u poodmakloj fazi karijere, Polanski je iz sebe istisnuo epitom i etalon filma svađe kao što je to Carnage i čak do kraja razgolitio svoju perverziju u Venus in Fur po drami Davida Ivesa i Masochovom (hint mazohizam) literarnom predlošku gde je nasuprot svoje suproge postavio glumca i reditelja koji izgleda kao preslika mlađeg njega. Based on a True Story nije dometa njegovih antologijskih filmova niti je najhrabriji i zapravo zauzima pri sredini po kvalitetu u autorovom opusu. Međutim, to su još uvek neslućene visine za veći deo savremene kinematografije i besplatni masterclass za one koji bi nešto slično pokušali.