Wonder Wheel

Šta god se dogodilo, ostajem pri svojoj teoriji da su filmovi Woodija Allena kao pica: kada su dobri, mogu se nazvati gurmanskim užitkom, u prosečnima se uživa daleko više nego u ostatku filmske “brze hrane”, a čak i loši su nekako probavljivi. Za Wonder Wheel mi dođe da se zapitam jer je njegov kulinarski ekvivalent pica koju je neko napravio mamuran, od ne baš najsvežijih sastojaka koje je napabirčio u frižideru i koja je takva stajala još dva dana na sobnoj temperaturi. Da je Wonder Wheel film nekog drugog autora, prvi utisak bi bio da je u pitanju loša i nepromišljena parodija kasne faze Woodija Allena, ali je to Allenov film iz pomenute kasne faze u kojoj vremešni autor izbacuje po film godinu za godinom, pa tu i tamo mora doći i do ozbiljnih promašaja negde između solidnih i retkih izvrsnih filmova. Kao da Magic in the Moonlight, pa i Blue Jasmin kojeg doduše spasava glumačka bravura Cate Blanchett nisu bili dovoljni, a Wonder Wheel ih čak primetno “šiša”.

Počnimo od onoga što je dobro, od toga da kada Allen ne putuje po svetskim metropolama i mondenskim mestima od značaja upisanim u mali mozak i onih koji tamo nisu nogom kročili, on putuje kroz vreme u Državu Nostalgije. Ovde je lokacija Coney Island u Brooklynu, odnosno onaj čuveni zabavni park na tamošnjoj rivi, a vreme radnje su 50-te sa svojim kupaćim kostimima, vojničkim i mornarskim uniformama, haljinama i negližeima, lokalima, kino-dvoranama, filmovima i njihovim plakatima i automobilima. Scenograf Santo Loquasto je imao zahvalan zadatak da sa odrešenim rukama i pristojnim budžetom sve to rekreira i uspeo je toliko da je scenografija jedna od najsvetlijih tačaka filma. Druga glavna zvezda filma je direktor fotografije Vittorio Storaro, vlasnik tri zlatna kipića za Apocalypse Now, Reds i The Last Emperor, koji po drugi put s Allenom i po drugi put generalno (kao i Allen) radi sa digitalnom tehnologijom, pa ispituje njene mogućnosti. Tako se film topi i pretapa u bojama i filterima, od zlatnog do sivog, od crvenog do plavog, od pastela do neona, od kišnih ulica do orijentalnog vrta, pa iz scene u scenu fotografija postaje glavna atrakcija ma šta glumci izvodili.

U tom i takvom svetu gde se susreću veliki snovi sa malim životima i gde je čak i jezik specifičan, prvi koji iskače je potpuno pogrešno izabrani Justin Timberlake u ulozi woodyallenovskog naratora, (dramskog) pisca u pokušaju i studenta zaljubljenog u poeziju i ideju romantike kojem je letnji posao da bude spasilac na plaži. Na stranu što newyorški, zapravo brooklynski govor iz onog vremena ne može da uhvati nikako, Justin Timberlake, iako bolji glumac nego muzički izvođač, ipak nije kalibar za ovakvu ulogu. Posebno zbog toga što je rođeni komičar čak i u dramskom materijalu kao što je The Social Network, a Wonder Wheelnije komedija. Možda je pre neki starački, ogorčeni pokušaj humora.

Lica radnje u ovoj priči su, osim našeg naratora, i njegova ljubavnica Ginny (Kate Winslet), propala glumica i konobarica u lokalnoj kafani sa detetom iz prvog braka koji pokazuje ozbiljne piromanske težnje (ponajbolji član glumačkog ansambla, mladi Jack Gore, tako opravdano groznog klinca već dugo nismo imali prilike videti), njen sadašnji muž, operater jedne vožnje u zabavnom parku Humpty (iz naftalina izvađeni Jim Belushi) i njegova kći Carolina (Juno Temple) koja je u begu od gangstera koje je izdala FBI-ju. Naš vrli spasilac se zaljubljuje u Carolinu, otac ju ispostavlja kao prioritet svojoj supruzi, a nesretna Ginny upada u probleme i dolazi do ruba nervnog sloma.

To u praksi izgleda još gore nego na papiru, toliko da se više ne možemo ni zapitati šta je tačno pošlo po zlu. Jasno, Woody Allen reciklira jedan od svojih omiljenih likova, neurotičnu ženu, onako kako je to nedavno učinio sa Blue Jasmine, što je opet poveznica sa američkom posleratnom dramom, Tennessee Williamsomi Tramvajem zvanim čežnja. S tim je Ginny ovde još niže u socijalnoj hijerarhiji i duže tu tako da ne bi smela više imati iluzija, ali ona ih svejedno ima, tako da mračni ton u memoriju priziva i Eugenea O’Neilla. Ali izvedba je daleko od vrhunske drame i teatra, više Allenovom krivicom nego krivicom njegovih glumaca koji se samo pokušavaju izboriti sa tim kobasicama od dijaloških replika i iznenadnim navalama emocija. Juno Temple deluje izgubljeno, Jim Belushi karikira, a Kate Winslet šmira sa promenjivim uspehom i ponekad deluje zaista jezivo.

Sve u svemu, po izvedbi je ovo na nivou onovremenih televizijskih adaptacija takvog kvalitetnog dramskog materijala, što je možda i bila Allenova izvorna namera. Možda je Wonder Wheel tako i zamišljen, kao nekakva parodija dramskih klasika, sa ili bez namiga prema Allenovoj kućnoj situaciji i istoriji seksualne patologije, ali u konačnici ne uspeva da se nametne ni u tom svetlu. Film naprosto nije dovoljno pamtljiv kao što nije ni gladkog toka ni zanimljiv. Naravno, ima svojih momenata (poput klinca piromana koji je nedvojbeno otrovan komentar) i vizuelno je impresivan, ali je svejedno na dnu Allenovog opusa čak i po standardima neimpresivne pozne faze. Možda bi mu odmor dobro došao, ali on ga neće uzeti, sledeći film je već u fazi post-produkcije. Ostaje nam da se nadamo da će biti dosta bolji, pa makar i pukom srećom.