Patti Cake$

“Mogla bi se ponašati u skladu sa svojim godinama”, kaže dvadeset-i-nešto-godišnja kći Patricia Domrowski (senzacionalna Danielle Macdonald) svojoj majci Barb (Bridget Everett), utegnutoj u tesnu PVC haljinu koja figurira kao kostim za Noć Veštica, nalivenoj sa malo alkohola radi razbijanja treme pred nastup pred lokalnom i nezainteresiranom publikom u lokalnom baru. “A ti bi se mogla ponašati u skladu sa svojom rasom”, odgovara joj majka. Komentar je svakako rasistički, više od toga zajedljiv i zavidan jer se odnosi na kćerine snove o hip-hop slavi kad su već majčini snovi o glam-metal karijeri nepovratno uništeni, ali u tom trenutku u kojem naslovna junakinja filma Patti Cake$ pada na dno životnih okolnosti i karijere, reditelj Geremy Jasper je na tragu nečega: cela ta gangsta-ghetto poza je potpuno artificijelna i neiskrena ako dolazi od nekoga ko nije iz tog i takvog specifičnog miljea, bilo da je reč o predgradskim buržujima i buržujkama ili o radničkoj i “white trash” sirotinji. “Ja ubijam rime”, još jedna je Patttina replika iz filma koja ne znači ništa smisleno, ali zvuči.

Eminemje, dakle, bio smišljen MTV “stunt”, a ne iskreni eksces, što je jasno i iz romantizirane biografije 8 Mile. Jasper, i sam muzičar i reditelj video-spotova vrlo dobro zna o čemu govori iako se Patti Cake$ može podvesti pod kliše filmova o potrazi rođenog autsajdera za (muzičkom) slavom protiv svih šansi i u tome sledi šprancu ne samo 8 Mile nego i brojnih drugih naslova. Ali u njemu ima nečeg iskrenog i zato našoj patološki gojaznoj junakinji želimo svu sreću da se izdigne iznad sredine koja je vuče dole, da se izbori sa lažnim prorocima i nabeđenim autoritetima u tom svetu, ali najviše od svega da se pronađe i artikulira u verbalnom i muzičkom smislu. Takođe, neće nas baš razneti ni činjenica da će njen uspeh biti ograničen, a osećaj zadovoljstva internaliziran. Male ljudske pobede su važnije od onih velikih i deklarativnih.

Preguraćemo, dakle, i šprancu, i stereotipne budalaše koji su našu junakinju ponižavali od detinjstva tako što su je zbog prezimena i težine zvali Dumbo, i stereotipnu njenu ekipu koja uključuje dobroćudnog, ali previže uživljenog i smešnog indijskog apotekara Jherrija (Siddharth Dhananjay) i misterioznog, talentiranog, anarhistički nastrojenog muzičara / DJ-a / producenta nadimka Basterd (Mamoudou Athie) i njenu bolesnu baku (Cathy Moriarty) koja joj pruža bezrezervnu podršku, pa čak i dozirano sladunjav kraj, sa sve izanđalim stereotipom da se mama pojavljuje pred binom na demo-takmičenju u zadnji čas i da onda otpeva svoj refren bez greške. Razlog za to može biti istovremena prepoznatljivost i unikatnost okruženja provincijalnog, radničkog New Jerseya odakle je i autor filma, činjenica da je muzika koju ekipa stvara zaista nešto promišljeno, novo i kvalitetno (ovo kažem kao neko kome je glam-metal svakako bliži od hip-hopa), ali je suština svega da Patti, njene tekstove i njenu iskrenost kupujemo od početka do kraja.

U tome svakako pomaže i sjajan “casting”. Glumci su sposobni na pravi način oslikati dinamiku među likovima ma koliko članovi sastava bili u suštini tipski skicirani i ma koliko disfunkcionalni odnosi između članova familije koji se kao obrazac prenose iz generacije u generaciju bili svojevrsni standard ovakvih indie filmova. Cathy Moriarty i Bridget Everett su sjajne kao baka i majka, naročito potonja u ulozi koja vrlo lako može skliznuti u karikaturu.

Prava zvezda filma je, međutim, Danielle Macdonald, australska glumica vrlo specifičnog izgleda koja se zbog toga mora izboriti za karijeru koju zaslužuje. Ovo joj je možda prva, prava velika šansa za to, iako će možda biti i ostati “typecast”. Do sada je njena karijera bila vezana pre svega za televiziju i manje uloge u indie filmovima kao što su The East, Trust Me i užasno potcenjeni Every Secret Thing u kojem je zaista bila briljantna, ali je film imao nesreću da ga kritika dočeka “na nož”. Bez nje i njene savršeno dozirane ljutnje i anksioznosti teško da bismo mogli zamisliti Patti Cake$ i kao lik i kao film.