2014.
režija: Stiles White
scenario: Stiles White, Juliet Snowden
uloge: Olivia Cooke, Ana Coto, Daren Kagasoff, Bianca Santos, Douglas Smith, Shelley Hennig
Radeći ovo što radim, izbacujući po jednu filmsku kritiku dnevno, ponekad se nađem u teškim problemima. Recimo, neki film može biti ujedno loš ili naporan za gledanje. Ponekad oba istovremeno. A najgora je situacija kada je loš i naporan na jedan takav način da nemam pojma šta bih napisao. Etika mi nalaže da se potrudim i napišem tih svojih minimalno 400 reči da vi, dragi čitaoci, ne steknete utisak da sam nešto odradio onako bedno i preko kurca. (Opa, evo već četvrtine teksta, mazel tov!)
Naslov filma je posebna priča. Ouija je, kao što verovatno znate, društvena igra, “board game” koja se tiče zazivanja duhova. Ima neke mistike u tome, igra datira iz viktorijanskog doba i poigrava se sa maštom igrača. Princip je jednostavan, postavi se tabla sa poljima “da” i “ne”, alfabetom i brojevima, igrači, najčešće deca, drže ruke na nekakvom vodiču ili skazaljci, a duh kojeg su “prizvali” navodno upravlja njihovim pokretima. Dobro, klinci to vuku kako već hoće i izmišljaju horor priče, kao uz logorsku vatru, pa je to zabavno igrati. I sama igra je poslužila kao inspiracija za nekoliko takvih priča.
Bazična pravila su jednostavna: igra se u grupi, niko se ne sme sa Ouijom igrati sam, tabla se ne sme izgubiti ili zaturiti niti upotrebljavati na groblju. Žrtva i pokretač radnje, Debbie (Hennig) je sva pravila prekršila, pred kraj svog mladog života se čudno ponašala i umrla na čudan način (obesila se o novogodišnje lampione, jedini dobar štos u filmu), što su nadležni proglasili za samoubistvo. Njena ekipa, predvođena najboljom prijateljicom Laine (Cooke) i njenom antipatičnom mlađom sestrom (Coto) reši da pomoću Ouije prizove njen duh i ispita uzroke smrti. Umesto toga, oni prizovu neke zle duhove, pa se nađu u neposrednoj životnoj opasnosti i njihova očajnička borba može da počne.
Sve smo to već videli, uglavnom. Likovi su bezlični i nerazrađeni, toliko da samo Laine i njena sestra Sarah nekako istupaju, ostali služe da manje ili više nastradaju tokom filma. Svaki obrat i svako otkriće možete predvideti čak i film nepažljivo gledate. Zapravo, ovakav film ste već gledali. Efekti su tipski i nabacani, nemaštoviti i “in your face” glasni. Znam da oko Halloweena svašta prolazi ako ima etiketu “horor”, pa je tako i Ouija došla do svoje publike.
Najzanimljiviji detalj filma je naslov i jedna sintagma na odjavnoj špici. Ona glasi “zasnovana na društvenoj igri”. Pitam se kako to. Dobro, gledao sam Jumanji kad sam bio klinac koji je zaista bio zasnovan na društvenoj igri, čak je i imitirao jednu partiju sa malo oživotvorenim efektima i Robinom Williamsom u kostimu britanskog istraživača. Nešto kasnije sam slučajno pogledao i filmovanu verziju Clueda i ostao neimpresioniran. Ono što me zanima je: jesu li poneki ratni filmovi ili filmovi koji se vrte oko partije paintballa zasnovani na društvenoj igri Stratego / Capture the Flag i jesu li sportski filmovi zasnovani na sportskim igrama. Jeste li negde videli natpis “zasnovano na sportu, košarci”? Bilo bi debilno, zar ne? Dodatni zez je što je Ouija u ovom filmu samo rekvizit, trik, tipski pokretač radnje.
Ouija je, dakle, jedan takav film o kojem je teško nešto suvislo napisati. Reč je o filmu koji je loš na toliko nivoa, formuličan, neoriginalan i predvidljiv, sa toliko puta viđenom pričom, nikakvom razradom i likovima tankim kao papir. Stiles White i Juliet Snowden imaju nekakvu reputaciju kao scenaristi nekoliko horora i misterija, ali ovo kao da su pisali na silu. Ne pomaže ni to što je White debitant u ulozi reditelja. To je jedan od onih filmova koje možete slobodno gledati usput dok radite nešto drugo, nećete imati utisak da ste nešto propustili. Neka vas veliki finansijski uspeh u jesenjoj sezoni i poneka usamljena dobra kritika ne zavaraju, ovaj film se zaista ne isplati gledati. Ouija je dokaz da je horor kao žanr u poslednje vreme u dubokoj krizi ideja i originalnosti.