kritika objavljena na Monitoru
2017.
režija: Richard Linklater
scenario: Richard Linklater, Darryl Ponicsan
uloge: Bryan Cranston, Lawrence Fishbourne, Steve Carell, J. Quinton Johnson, Yul Vazquez, Deanna Reed-Foster, Jeff Monahan, Cicely Tyson, Lee Harrington
Ne znam kako vi, ali ja nikako nisam tip čoveka za praznike. Ispunjavaju me anksiozom, a imperativ zabave i dobrog provoda (za novogodišnju noć), odnosno mira i blaženstva (oko Božića) šutiraju me duboko u ponor depresije. Zato u tom periodu intenzivno gledam da izbegnem ljude, da se zatvorim u mrak kino-dvorane ili zakucam pred manji ekran i da gledam filmove, što melanholičnije – to bolje. U tom smislu je Last Flag Flying, najnoviji uradak Richarda Linklatera o trojici marinaca, ratnih drugova i vijetnamskih veterana koji se skupljaju da sahrane sina jednog od njih poginulog u Iraku, deluje kao prototip mog prazničnog filma.
Melanholija se podrazumeva, ona decentna, već po samom izboru teme i proteže se kroz ceo film koji kao nekakav atipični film ceste povremeno skače u sfere vojničkog humora, “staračke” komedije, meditacije o starenju, veri, alkoholu i veteranskom životu, kafanskih truizama, interpersonalnog bockanja i procene stanja u društvu u datom trenutku (na vrhuncu Bushovog ludila 2003. godine). Vojnička sahrana je sasvim legitima fokalna tačka kroz koju će se takve stvari prelomiti, ali nemojmo zaboraviti i potpunu neprirodnost situacije u kojoj otac sahranjuje sina.
Oca, Larryja Shepherda zvanog Doc igra Steve Carell, jedan od impresivnijih “kameleona” američkog filma koji sa maskom i šminkom kao da u potpunosti preuzima identitet svog lika. Doc je introvertan, istovremeno ljut na državu koja je njegovog sina poslala da pogine negde daleko od doma, kao i njega samoga 30 godina ranije, tužan zbog pogibije i ponosan na svog sina koji je odabrao vojni poziv iako to on sam nije podsticao. Takav kakav je, Doc je sjajan pokretač radnje.
Veći deo filma, međutim, zauzima prepucavanje između dvojice njegovih prijatelja od kojih je Sal (Bryan Cranston) alkoholičar, vlasnik ušljivog bara, lajav i konfliktan lik, a Mueller (Lawrence Fishbourne) je smisao pronašao u religiji toliko da je postao sveštenik i u mirnom, porodičnom životu. Njih dvojica će gajiti taj prijateljsko-rivalski odnos i malo kroz šalu, a malo ozbiljno suočavati dve koncepcije života posle ratnih oštećenja koja ostaju na fizičkom i psihičkom planu. Linklater tu pritom nikoga ne osuđuje: neko će naći Boga, neko flašu i zezanje bez plana, neko familiju, neko nešto treće.
Likovi zaista nisu naročito duboki, pre se mogu svesti na veteranske tipove pune klišea, ali tu zapravo uskače glumačka hemija između trojice sjajnih glumaca. Istini za volju, izvorni roman ko-scenariste Darryla Ponicsana je zamišljen kao nastavak kultnog The Last Detailkoji je ekranizirao jedan od najpotcenjenijih autora Novog Hollywooda Hal Ashby sa Jackom Nicholsonom, Randyjem Quaidom i pokojnim Otisom Youngom. Linklater je promenio likove, dodao im nove pred-istorije i stavio ih u drugačiji kontekst, ali se čak i u sjajnoj interpretaciji oseća senka trojice glumaca ranijih generacija. Recimo, Cranston je očito upošljen da igra tip nešto mlađeg Jacka Nicholsona sa manje ekscentričnosti, a više džukačke kuraži. U tom smislu su čak pomalo protraćeni Yul Vazquez kao pukovnik zadužen za ceremonije koji svoje pojavljivanje završava u sceni humornoj u pokušaju i sasvim solidno otkriće J. Quinton Johnson kao ratni drug Larryja mlađeg zadužen za ispraćaj svog kolege.
Ono što zaista stoji je da je Last Flag Flying neujednačen film čiji dijaloški ping-pong zna predugo trajati, čiji humorni momenti znaj biti usiljeni (recimo onaj štos sa prodavnicom mobitela i paketima je već standard za “gerijatrijske” komedije), ali koji isto tako zna oduševiti svojim srcem i odmerenošću, kao kad Linklater namerno postavlja bliski susret oca sa mrtvim telom svog sina u zadnji plan kadra i ostavlja Carella, odnosno Doca u stanju šoka i tugovanja na sličnoj udaljenosti još nekoliko minuta. Linklater je autor sa srcem i dušom i iznad svega sa puno poštovanja za sve ljudsko, što ga i čini pravim izborom među suvremenim filmašima za jednu takvu melanholičnu, a opet toplu ljudsku priču o ljudima koji su svesno žrtvovali sve, a da nisu znali čemu.