2016.
scenario i režija: Arpad Sopsits
uloge: Karoly Hajduk, Gabro Jaszberenyi, Zsolt Anger, Peter Barnai, Zsolt Trill
Oponašanje američkih žanrovskih uzoraka nije ništa novo u evropskoj ( čak kontinentalnoj, ne-anglofonoj) kinematografiji. U kinematografijama pojedinačnih evropskih zemalja su se svakako zapatili po žanr ili dva poreklom iz Hollywooda. Najsvežiji primer je Rusija čija se filmska industrija trudi da baš u svakoj formuli dostigne Hollywood, ali se manjak finansijskih sredstava često primeti na konačnom proizvodu.
U poslednje vreme je u kinematografijama zemalja bivšeg istočnog bloka prisutan trend filmova o serijskim ubicama inspiriranim manje ili više istinitim slučajevima iz komunističke prošlosti. Pobude za to su jasne, nikada nije loše napraviti demistifikaciju prošlosti i perioda kada je rigidna ideologija bojila živote ljudi, a “period piece” predstavlja ostvariv izazov filmskim stvaraocima. Tako su Česi i Slovaci koprodukcijski napravili The Red Captain, smešten u sumrak socijalizma i, usled televizijskog “porekla” većine ekipe, nalik na TV film i mini-seriju, a Mađari svoj stvarni slučaj davitelja iz gradića Martfű s kraja 50-ih i početka 60-ih godina prošlog veka.
Vremenski kontekst tu nije nimalo slučajan i omeđen je dvema neuspešnim anti-komunističkim revolucijama koje su zgazili sovjetski tenkovi. Film počinje godinu dana posle revolucije 1956. godine u Mađarskoj, utamničenjem pomalo čudnog, ali ipak nevinog osumnjičenog Akosa Retija (Jaszberenyi), fabričkog radnika koji je navodno zadavio svoju koleginicu zbog neuzvraćene ljubavi. Nakon sedam godina se u gradiću ponovo dešavaju ubistva sa sličnim karakteristikama. Kako tome prići, s obzirom da bi ponovno pokretanje istrage bilo protumačeno kao izraz slabosti i uništilo bi karijeru tadašnjeg okružnog tužioca (Trill) koji je zbog tog slučaja unapređen, a i ubistva, naročito serijska, su ipak deo dekadentne zapadne kulture i nikako ne priliče socijalističkom čoveku.
Srećom pa će ambiciozni mladi tužilac (Barnai) ipak preispitati te postulate uprkos upozorenjima iskusnijih kolega, a na svoju stranu će privući i stereotipno pripitog policajca nečiste savesti (Anger) sa kojim će imati eksplozivnu dinamiku, ali im je obojici, je li, istina draža od ega. Štos je, međutim, što za istinu obično niko ne kaže hvala. Sad, je li to naknadna pamet o komunističkom periodu ili jedna opštepoznata istina?
Radnja filma inače teče paralelno na tri koloseka, prateći ponovnu istragu, baveći se nevino osuđenim Retijem i njegovom borbom za novo suđenje, te prateći ubicu na pohodu. Sve tri radnje su pratljive, premda je ritam pomalo opterećen, a dva sata, koliko film traje, je previše za kompaktnost, a premalo za detaljnost. Sama istraga je tu najmanje sporna, procedural kao procedural. Reti u zatvoru na početku ima jednu prilično neprijatnu scenu bez koje se zaista moglo. Najproblematičniji je ubica na pohodu: Sopsits mu vrlo rano otkriva identitet, a scene u kojima on prati žrtve kao da pripadaju nekom drugom filmu i nekom drugom žanru. O fetišizaciji nasilja nad ženama ne bih ni raspravljao, neki će je videti, neki ne i oba nepomirljiva tabora će biti u pravu.
Sa tehničke strane, film izgleda impozantno za svoj budžet za šta se ponajpre treba zahvaliti direktoru fotografije Gaboru Szabu. Detalji perioda su uhvaćeni kako treba, sa merom i stilom. Gluma je takođe na zavidnom nivou, iako smo ovakve likove viđali po drugim filmovima. Problem je, međutim, što je ovaj vrlo solidan film predstavnik jednog istrošenog žanra i u njega ne unosi ama baš ništa novo, a istovremeno se čini da bi pojedini aspekti u tome čega se hvata mogli biti i bolje odrađeni, recimo socijalni i psihološki razlozi za takve zločine baš tu i baš tada. Ovako ostaje u onoj solidnoj varijanti za ubiti dva sata vremena i pogledati kako to Mađari rade. Ali da je ovo neki novi Zodiac, nije.