2017.
režija: Ferenc Török
scenario: Ferenc Török, Gabor T. Szanto, Krisztina Esztergalyos
uloge: Peter Rudolf, Bence Tasnadi, Tamas Szabo Kimmel, Dora Sztarenki, Jozsef Szarvas, Agi Szirtes, Eszter Nagy-Kalozy, Ivan Angelus, Marcell Nagy, Miklos B. Szekely
Datum je 11. avgust 1945. godine, Amerikanci su bacili bombu na Nagasaki, rat u Evropi je već mesecima gotov, ali se ruševine i zgarišta još uvek vide, a preživeli logoraši i zarobljenici se tek stidljivo vraćaju. Mesto radnje je neimenovano mađarsko selo, vreme je vruće kako samo zna biti u Panonskoj Niziji. U pozadini, makar u trećem planu, uvek vidimo rusku patrolu u džipu, što nam sugerira transfer od jednog totalitarizma do drugog, iz jednih smutnih vremena u druga.
Nadajući se da to još nije svršen čin, seoski gazda, načelnik i apotekar Istvan (Rudolf) sprema svadbu svog povučenog sina Arpada (Tasnadi) sa sposobnom i ambicioznom seoskom curom Rozsi (Sztarenki), iako je pre rata ona bila verena za Jancsija (Szabo Kimmel) koji je sada lokalni komunistički agent, govori ruski, šuruje sa patrolom i sprema se da, kad za to dođe vreme, postane novi seoski načelnik. Veliko slavlje u selu će poremetiti jedan događaj: iz voza koji se zaustavio na stanici izlaze dvojica Jevreja, otac i sin (Angelus, Nagy) preživelih logoraša, i iznose dva kovčega koja tovare na zaprežna kola i kreću put sat vremena udaljenog centra sela.
Vest o njihovom dolasku će se brzo proširiti i uzburkati duhove u selu. “Nisu naši”, kažu jedni. “Čiji su?” pitaju drugi. “Oni svi izgledaju isto, crna odela, brade, šeširi”, kažu treći. Ko ih šalje? Šta nose u kovčegu? Možda kozmetiku. Sa kojim ciljem? Možda da preuzmu Isztvanovu apoteku. Možda su rođaci i legalni naslednici imovine lokalnih prognanih i pobijenih Jevreja. Možda su njihovi poznanici koji su od njih otkupili kuće i radnje, pa sada zahtevaju restituciju. Bilo kako bilo, dok se oni približavaju centru sela, atmosfera postaje sve usijanija, seljani počinju sa međusobnim koškanjem i ne znaju kako da se postave, defanzivno ili po načelima zakona i hrišćanskog morala.
Istina je da 1945, ta hronika jednog dana u fiktivnom i svakom mađarskom selu, film u kome se nižu događaji niskog intenziteta, a ne događa se ništa određeno, na planu sadržaja ne govori ništa do sada neviđeno u istoriji filma ili u našem istorijskom pamćenju. Iako smo skloni zaboravljanju, jedan totalitarizam nije tek tako zamenjen drugim, niti su logori smrti preko noći postali neupitna istina ukorenjena u najširim slojevima stanovništva. Period tranzicije sa ma kako očekivanim ishodom, kao i period suočavanja sa neposrednom prošlošću je ipak trajao neko određeno vreme. Usuđujem se reći da potonje još nije gotovo od kraja Drugog svetskog rata do danas, uz sve novokomponovane revizije i pokušaje relativizacije.
Takođe, kao što to u filmu i vidimo, svaliti krivicu za antisemitizam na jednog ludaka, jedan režim ili jedan narod bi bilo površno. Antisemitizam je kao otrov tekao Evropom stolećima i stolećima pre Hitlera. Patuljasti diktator ga nije izmislio, nego naučio i na njemu zasnovao svoju doktrinu i stvorio režim koji je delovao sa groznom i zastrašujućom efikasnošću. I, što je najstrašnije, u tome je nailazio na vrlo malo otpora širom Centralne i Istočne Evrope. Sa jedne strane, strah od drugosti, ma koliko iracionalan bio, duboko je ukorenjen u razna društva. Sa druge, rat kao takav je prilika da se ispolje najniži lešinarski, profiterski i oportuni interesi na koje “mali čovek” nije imun.
Ono što, kad je o filmu reč, moramo podvući je da ovde na delu nemamo didaktiku, ma koliko i ona u ovom slučaju bila primerena i na mestu, nego upravo suprotno. 1945 je primer izuzetno pažljivo osmišljenog i realiziranog suptilnog filma u kojem je svakom detalju pružena zaslužena pažnja. Bilo da se radi o protoku vremena koje podseća na western klasik High Noon, što je dodatno pocrtano western (“eastern”?) atmosferom ili o izgradnji odnosa među likovima podeljenim u dva tabora, onih sa grižom savesti i onih sa gotovo nečovečnim nagonom za samoodržanjem.
Šta tek reći za izuzetno sugestivnu fotografiju u kojoj čak i kroz crno-bele tonove osećamo i vrućinu i težinu atmosfere i za dinamičnu montažu koja nas baca iz jednog pod-zapleta u drugi? Ili za muziku uvek na istom setu instrumenata koja nas vodi kroz žanrove od etno-jazza do jevrejsko-mađarskih tužnih violina i koja konstantno podiže dinamiku? Ili za glumce, više ili manje poznate tek posvećenim poznavaocima mađarske kinematografije, koji se sjajno uklapaju u scenografiju Laszla Rajka, poznatog arhitekte filmskoj publici značajnog zbog angažmana na Oscarom nagrađenom filmuSon of Saul?
Otvoreno rečeno, 1945 je jedan od onih impozantnih filmova koji su skrojeni tako da ostave snažan utisak i da se dugo pamte. Ništa u dosadašnjoj karijeri Ferenca Töröka nije govorilo da on u sebi ima jedan takav film, ali je uvek važio za ekonomičnog pripovedača i veštog zanatliju. Ovde ga vidimo u najboljoj formi, kako gradi film do devastirajuće kulminacije i onda pušta priču da se lagano spusti sa svim teretom spoznaje.
Svakako nije zgoreg s vremena na vreme se podsetiti nasleđa Holokausta, naročito u smutna vremena u kojima se zazivaju ideali prošlosti. Možda je zbog toga Berlin odabran kao mesto za svetsku premijeru, kao sredina koja je iz ruševina nacizma i komunizma izrasla u tolerantno okruženje puno poštovanja za drugost i žrtve. 1945 je od tada gostovao po festivalima, ali nije ni približno dobio pažnju koju zaslužuje kao jedan od najboljih filmova 2017. godine.