2014.
režija: Bennett Miller
scenario: E. Max Frye, Dan Futterman
uloge: Steve Carell, Channing Tatum, Mark Ruffalo, Sienna Miller, Vanessa Redgrave
Kada se govori o velikim američkim autorima današnjice, Bennett Miller se retko spomene, što je ne samo šteta, već i ozbiljna greška. Iako mu je Foxcatcher tek treći igrani film (u karijeri ima i jedan dokumentarac), Miller ima izgrađen, a opet prilagodljiv stil i prepoznatljiv spektar tema kojim se bavi. On je, ne bez razloga, jedan od favorita kritike i festivalskih žirija. Na sebe je skrenuo pažnju maestralnim igranim prvencem Capote (2005) sa Philipom Seymourom Hoffmanom u naslovnoj ulozi za koju je i dobio Oscara, a film je skupio još 4 nominacije. Usledio je Moneyball (2011), inteligentna sportska drama prepoznata od strane Akademije sa 6 nominacija, ali nijednim kipićem na kraju. Foxcatcherov skor je stao na 5 nominacija u važnijim kategorijama (osim šminke) i, začudo, izostankom nominacije za najbolji film.
Iako je utisak neposredno nakon gledanja filma čudan i difuzan, pa se čini da je i pored vrhunskog scenarija, maestralne glume i režije Foxcatcher nekako nekompletan film, u pitanju je ozbiljan previd Akademije. Foxcatcher je film sa odloženim dejstvom, slojevit film koji zahteva razmišljanje, kopanje, tumačenje i svakako je jedan od najboljih američkih filmova ove godine, možda već u najavi potcenjeni klasik. Teme koje Foxcatcher dotiče su fundamentalne, tempo je polagan, izraz sveden, bez veštački ubačene drame i cilj je postići dubinu, pre nego širinu. Kao i sam film, tako su i pojedinačna ostvarenja veoma studiozna.
Scenario polazi od postulata doku-drame. U pitanju je relativno poznat i već debatiran slučaj koji je pre skoro 20 godina uzdrmao Ameriku. Ekscentrični bogataš i vlasnik rvačkog kluba Foxcatcher John E. du Pont je ustrelio trenera u svom klubu, bivšeg olimpijskog i svetskog šampiona Davea Schultza. Suđeno mu je za ubistvo na mah, branio se neuračunljivošću, i osuđen je na najviše 30 godina boravka u zatvorskoj bolnici. Da je u pitanju bio neko drugi, a ne naslednik najveće američke hemijske korporacije sa dobrim vezama u vojsci, ubistvo bi se drugačije tretiralo i kazna bi bila oštrija. Ubistvom i suđenjem se film ne bavi, ali se temeljno bavi okolnostima koje su do njega dovele, a u centru pažnje stoje du Pont (Carell), Dave Schultz (Ruffalo) i njegov mlađi brat Mark (Tatum), takođe olimpijski i svetski šampion u rvanju.
Nakon uvodne montaže starih fotografija koje prikazuju žanr-scene iz ranijeg života stare bogataške familije, što će na značenju pridobiti tek kasnije, upoznajemo se s dvojicom braće rvača. Mark je u naponu snage, ali ima nesreću da se sportom koji nije naročito popularan i finansijski podržan. Mark zato ima tezgu da smorenim osnovcima drži motivacione govore za po 20 dolara, a kad to ne radi i ne trenira, živi u sumornom samačkom stanu i hrani se “TV-večerama”. Dave je, čini se, malo bolje prošao u životu. Za razliku od svog brata koji, budimo realni, nije baš najbistriji, Dave je komunikativan i uspeo je ostvariti solidne pozicije u nacionalnom savezu, ima trenersku karijeru, ženu (Miller) i dvoje dece, reklo bi se skroman, ali dostojanstven život. Odnos među braćom nije idiličan, primer je to klasične među-zavisnosti (roditelji razvedeni, njih dvojica su se stalno selili i odrasli upućeni jedan na drugog), a Mark ima utisak da će večno ostati u senci svog starijeg brata jer nema sredstava da se od njega odvoji.
Tu na scenu stupa John du Pont, ekscentrični bogataš, ornitolog, filatelista, filantrop, entuzijasta za istoriju, naoružanje, sport i borbu u raznim oblicima, te naravno samoproklamovani američki patriota. Rvanje je jedna od njegovih najnovijih opsesija (čist, tradicionalni vid borbe) i ima želje i sredstava da osnuje klub sa svom potrebnom infrastrukturom kako bi podržao američki nacionalni tim na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama. Naravno, i taj poduhvat je samo jedan u nizu kako bi on dobio poštovanje od svoje autoritarne majke (Redgrave), tipične žene iz visokog društva kojoj nisu jasni ti banalni sportovi.
On će braći uputiti identičnu ponudu da pređu u njegov klub kao treneri, Dave će odbiti kako bi svojoj deci pružio stabilnost, a Mark će oberučke prihvatiti. Isprva se to čini kao prava odluka, umesto derutnog stana, Mark sad živi u gostinskoj kući, trenira u najboljim uslovima i ima svu podršku ovog sveta od strane svog bogatog donatora i novog prijatelja. Za uzvrat mora samo da nabuba nekoliko govora zahvalnosti i da mu tu i tamo učini poneku sitnu uslugu, da ga zove nekim izmišljenim nadimkom i da sluša njegove monologe.
Već u samoj Johnovoj pojavi je jasno da nešto ne štima, da on nije samo ekscentrični bogataš sa previše love koju bi podelio nekoj organizaciji za dišpet majci, već je njegova patologija dosta dublja. On je navikao da ga ljudi gledaju sa poštovanjem i da im on nameće svoju volju. I to mu prolazi zato što je bogataš, pa će mu rvački tim ili kolekcionari vojne memorabilije ili klijenti iz vojske ukazivati poštovanje za izvesnu svotu novca, iako je jasno da ga na ulici niko ne bi ni pogledao. John to zna i to ga tišti, a svoj slabašan karakter pokušava da maskira megalomanskim planovima i postupcima. Patologija ide dotle da bi od hteo da poseduje ljude kao što njegova majka poseduje konje, a ni njegova opsesija rvanjem nije nevina i bez neke, ostavlja se sumnja da se iza svega krije potisnuta homoseksualnost.
Kada Mark shvati u šta se upleo i da umesto sa stabilnim bratom ima sličan među-zavisni odnos sa potpunim ludakom, pokušaće iz toga pre da se isključi (pićem, drogom, hranom, zanemarivanjem sporta) nego da se izvuče. Kada Dave dođe upomoć kako bi kako-tako držao situaciju pod kontrolom i pomogao Marku, stvari će sve brže izmicati kontroli, i Dave će, kao jedini razuman, morati da balansira između sve luđeg Johna i sve tvrdoglavijeg i autodestruktivnijeg Marka. Tragedija može da počne.
Za vas koji ste do ovde premotavali, izvinjavam se na spoilerima, ali priča je poznata, potkrepljena činjenicama i sigurno je bila predmet nekoliko dokumentaraca ili makar “true crime” emisija. Uostalom, poenta filma nije ni u priči koliko je u svim detaljima koji tu priču prate. Počevši od stava i hoda dvojice braće, njihovog međusobnog odnosa koji je spoj bratske ljubavi i rivalstva, njihovog razočaranje onim što su, kao olimpijski i svetski šampioni postigli u životu, pa do tragedije na kraju. Iako sve gledamo iz Markove perspektive, John je nekako centralni subjekt proučavanja. Kako on izgleda, kako se drži, kako se oblači, čime se dokazuje, čime se ponosi, šta govori, kako i zašto to govori, zašto ga prate kamere, zašto stalno gleda svoje kasete. On želi da bude veliki i upamćen, a jednostavno nije iz tog materijala. Odnos sa majkom i potisnuta homoseksualnost su već klasični psihoanalitički motivi (oni koji me prate znaju šta mislim o verodostojnosti psiho-analize), meni je mnogo zanimljivija njegova klasna, ekonomska i socijalna komponenta, njegov balon u oblacima u kojima živi.
Trojica glumaca su fenomenalni u ulogama koje im nimalo nisu tipične. Steve Carell, inače sjajan komičar, ovde je skriven iza neprepoznatljive maske, ogromnog “francuskog” nosa i pogurenog stava. U drugom filmu bi takav lik delovao karikaturalno, ali Carell ga igra uverljivo i neštedimice u svoj odvratnosti. Mark Ruffalo obično igra gradske pametnjakoviće, ali ovde briljira kao jednostavan, pristojan i ponosit čovek spreman da se nađe i pomogne i pored svog umora i svoje nesreće. Obojica su dobili nominacije, ali meni je još veće iznenađenje Channing Tatum. O njegovoj glumi nisam imao naročito visoko mišljenje, kao ni o njegovom izboru uloga. Naprosto, on je glumac za akcije i ćorave komedije, uloge su mu nezahtevne, likovi tipski i kartonski, a uspeh je postigao uglavnom zbog toga što je privlačan mlađoj ženskoj publici. Ovde je po prvi put, posle možda nekih ranih uloga u indie filmovima, pokazao da je ipak glumac. Trik je vrlo jednostavan, svog klasičnog ekstrovertnog idiota koji se aktivno glupira je nekako pretvorio u introvertnog, nesrećnog, sjebanog i samodestruktivnog. I uspelo mu je, pa mu ovom prilikom javno aplaudiram u svojoj kritici.
Režija je savršena, od uvodne scene, hladne fotografije, distance između kamere i likova do vrlo svedene upotrebe muzike (klasični klavir) i zapravo vrlo malo dijaloga. Foxcatcher ide više na atmosferu, razvoj likova i njihovih odnosa kroz postupke, bez previše objašnjavanja i crtanja. Dodatne dramatike nema, čak ni u scenama rvanja koje su produžene, često iz neposredne blizine, mučne i iscrpljujuće. Jedino mesto gde se taj pristup napušta je jedna atipično urnebesna scena sa ekspresnim skidanjem kilograma na sobnom biciklu.
Foxcatcherje inteligentan, slojevit i zahtevan film. Prvi utisak može biti čak i negativan, ali pamtite da ste pod jakim dojmom negativne atmosfere koju film širi. Miller se kroz film polako i studiozno ne bavi samo pričom o ekscentričnom bogatašu i dvojici braće, već gađa u centar onoga što već duže vreme ne valja sa Amerikom i američkim vrednostima. Apsolutna preporuka.