kritika originalno objavljena na Monitoru
![]()
2017.
Režija: Robin Campillo
Scenario: Robin Campillo, Philippe Mangeot
Uloge: Nahuel Perez Biscayart, Arnaud Valois, Adele Haenel, Antoine Reinartz, Felix Maritaud, Catherine Vinatier, Saadia Bentaieb, Ariel Borenstein, Teophile Ray
120 otkucaja u minutije normalni srčani ritam i nešto čemu se protagonisti tako naslovljenog filma uglavnom mogu samo jalovo nadati. Oni su članovi društvene aktivističke grupe Act Up Paris koja je krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog stoleća podizala svest o HIV-u i AIDS-u i borila se za prava obolelih koja su po pravilu podrazumevala jednak tretman. Film Robina Campilla najpoznatijeg u funkciji scenariste (Entre les Murs, Planetarium) nudi nam ne samo pogled iznutra, s obzirom da je i sam bio aktivan u pokretu, i presek onovremenog društva, nego i pogled na život kao takav, prolazan, obeležen nepravdom i suštinski povezan sa smrću.
Film prati „uže jezgro“ grupe od njihovih sastanaka i debata, preko učešća u društvenim aktivnostima poput gay parada, pa do direktnih akcija koje podrazumevaju i edukaciju školske dece, ali i gerilske napade na farmaceutske kompanije, zdravstveni i politički establishment. Takođe ih posmatra i privatno, kao ljude od kojih većina živi sa opakom bolešću koja će ih pre ili kasnije (obično pre) dokusuriti, ali koji imaju iste potrebe i želje kao i svi ostali, potrebe za ljubavlju i srećom. U filmu se ritmično smenjuju njihove razlike u mišljenjima i pristupima, napete, gotovo žanrovske scene njihovih akcija, trenuci slavlja i sreće prikazani na žurkama, periodi tuge i nesigurnosti, prijateljstvo, ljubav i podrška. Do neminovne, bolne i duge smrti.
U toj ekipi se kao protagonista čiji život pratimo izdvaja Sean (Perez Biscayart). On je nekako najradikalniji i najglasniji u grupi, da ne pominjemo da je najotvorenije gay od svih prisutnih na sastancima. Čak se može reći da je najživotniji i najživahniji, pa nam zato već od samog početka privlači pažnju. Njegova živahnost i životnost će doći do izražaja u ljubavnoj priči koju ima sa Nathanom (Valois) koja je jedna od onih ljubavnih priča urađenih sa najviše osećaja još od La vie d'Adele.
Međutim, razlog za radikalizam i maksimalistički pristup bez obaziranja na taktiku, što posebno nervira neformalnog šefa grupe Thibaulta (Reinartz), dok najelokventnija i možda najsposobnija u grupi Sophie (Haenel) večito pokušava da nađe balans, dobijamo ubrzo: Sean nije samo pozitivan na HIV, već je i oboleo, pa su mu dani odbrojani. 120 BPMće od studije pokreta, grupne dinamike i ideala skrenuti prema hronici propadanja i osobnoj tragediji.
Zanimljivo, u toku dve trećine filma to "radi" savršeno, scene se smenjuju ritmično, sve do jedne su energične i vidi se da Campillo itekako zna i da režira po pravilima i o čemu govori kao aktivista i kao čovek koji zna šta je ljubav, šta prijateljstvo i šta znači biti na margini prepušten sam sebi i sebi sličnima. Detlji mesta i vremena su perfektno pogođeni, pokreti kamere su fluidni, glumci raspoloženi i sve je itekako nabijeno emocijom tako da ni smrt jednog od očito "žrtvovanih" likova (Borenstein) ne deluje kao jeftini filmski trik.
Problem, međutim, nastaje u poslednjoj trećini filma. Ne samo da Campillo insistira na naturalističkom prikazu duge, iscrpljujuće bolesti i smrti svog protagoniste i na promeni njegove ličnosti usled suočavanja sa strahom, nego ostaje sa njim, njegovim mrtvim telom, majkom i prijateljima još dugo posle smrti zasipajući nas koncentriranom tugom i očajem još dugo i u bolno sporom ritmu. Efekat na koji Campillo ide je jasan sam po sebi, ali se postavlja pitanje ima li to sve smisla pošto je na nekoliko mesta ranije poentirao to isto i većina tih mesta mu je ostavljala mogućnost da snažnije završi 120 BPMi kao film i kao svedočanstvo o vremenu i kao političku i humanističku izjavu. Ovako film nagrađen velikom nagradom žirija u Cannesu i ovenčan kritičarskim hvalospevima postaje nepotrebno dug i zamoran.