Anna and the Apocalypse

Zom-com, odnosno parodija na filmove sa zombijima je u poslednje vreme sve češća pojava do te mere da polako gubi šarm koji je imala kao sasvim nova pojava. Zasićenje čini svoje, a ni bazičnost dveju koncepata i ograničena kombinatorika u njihovom spajanju svakako ne pomaže. Uostalom, ne može svaki film biti Shaun of the Deadili, ako okrenemo na romantiku, Warm Bodies, kod većine generalni uspeh zavisi od proporcije dobrih i loših štoseva, količine ponavljanja, brzine izlizivanja nekog štosa. Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo u miks ubacili i mjuzikl. I to srednjoškolski, pa još božićni. A da fora bude veća, neka bude i škotski, onako zbog akcenta.

Rezultat je Anna and the Apocalypse, film o kojem dosta toga govori njegov naslov. U skladu sa savremenim trendovima, ima mladu, pametnu, simpatičnu, pomalo svojeglavu protagonistkinju koja pripada “geek” sub-kulturi odakle dolazi i ciljana publika filma. Drugi deo priče, apokalipsa, odnosno invazija živih mrtvaca, pojavljuje se dovoljno rano i bez suvišnih objašnjenja o uzroku pojave i njenom uticaju na sumrak civilizacije. Sad, termin “srednjoškolski mjuzikl” ubacuje i svoj set pravila, recimo pevanje i plesanje često iz vedra neba i glavnog negativca koji nije zombi, već je živ čovek, samo zao, i njegova “svetovna” titula je direktor škole.

Naslovnu junakinju (Ella Hunt) upoznajemo na vožnji do škole u trenutku kad svom ocu (Mark Benton) objašnjava da bi nakon mature godinu dana provela putujući da bi malo bolje upoznala pravi svet pre nego što ode na studije. Otac se sa tom idejom ne slaže, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto: on je domar u školi koju Anna pohađa i želi ugodniji život za svoju kćer. Kliše?

Čim se radnja preseli u školu nakratko se upoznajemo i sa ostatkom likova u priči. Annin najbolji drugar John (Malcom Cumming) je, naravno, nespretan, po pravilu obučen kao kreten (džemper sa motivom božićne jelke na kojoj svetle lampice) i pomalo zaljubljen u nju. Njena najbolja prijateljica Lisa (Marli Siu) i njen dečko Chris (Christopher Leveaux) su članovi dramske grupe i postavljaju božićni mjuzikl. Annin bivši dečko Nick (Ben Wiggins) je karikatura onog popularnog, nakurčenog dripca kakve često gledamo u teen filmovima. Tu je negde i Steph (Sarah Swire), dežurna lezbejka i voditeljka novinarske sekcije. Školom tiranski vlada direktor znakovitog prezimena Savage (Paul Kaye) koji je opsednut uvođenjem i sprovođenjem pravila. Kliše?

Već kod druge muzičke numere, dakle sledećeg jutra kada Anna ponovo ide u školu, ovog puta sama, zombi-apokalipsa, najavljena u jednom kratkom kadru ranije, počinje u skoro punoj meri. Tako put od kuglane u koju su se Anna, John, Steph i Chris sakrili sledeći uputstva, čekajući vojnu evakuaciju i usput se zezajući na temu svega toga, do škole kao zbornog mesta gde čekaju Annin otac, direktor, Lisa i još neki, postaje put iskušenja pun opasnosti. U školi se. naravno, odvija borba moći između zlobnog, vlašću opijenog direktora i poštenog, humanog domara. Sve to je začinjeno sa povremenim muzičko-plesnim tačkama, fino napisanim, odlično uvežbanim, vizuelno atraktivnim i često smešnim.

Film sa tako brojnim, osnovnim i jedva razrađenim žanrovskim konceptima mora biti kliše i mora biti uglavnom predvidljiv. Uostalom, likovi su stereotipne skice, simpatične doduše, ali svejedno, sve je to po pravilima. Prava vrednost i važnost filma je da u tome uspeva, da se ne raspada i da niti trenutka nije dosadan, ma kako scenario i prosede radili protiv njega. Lagana ironija je konstantno prisutna, doduše usmerena samo na filmske žanrove, i to dosta pomaže glede gledljivosti, naročito onima koji ne otkidaju na mjuzikle i teen filmove, ali će zato uvek pogledati nekakvu zombi-apokalipsu.

Samu činjenicu da je ovako nešto uopšte isfurano do kraja, a nije odbačeno još u idejnoj fazi, američki su kritičari proglasili genijalnošću još negde oko svetske premijere u Austinu. Ne bih išao tako daleko sa oduševljenjem. U pitanju je korektan, bleskast, smešan i zabavan film, urađen znalački, doteran i ispoliran, ali jako omeđen žanrovima kojima se bavi malo kroz sprdnju, malo sa vrhunskim poštovanjem. Dobra zabava je uglavnom dovoljna, ali nemojmo pričati o nekom remek-delu.