2014.
scenario i režija: Ruben Östlund
uloge: Johannes Bah Kuhnke, Lisa Loven Kongsli, Vincent Wettergren, Clara Wettergren, Kristofer Hivju, Fanni Metelius, Karyn Myrenberg, Brady Corbet, Johannes Moustos
Na letovanje smo se svi već navikli kao na nekakav standard. Jebiga, ide se na more. Ko je nasledio kuću ili vikendicu, ide tamo gde se to nalazi, u suprotnom ima jeftinih aranžmana u pred-sezoni i post-sezoni. Verovatno ne poznajem nekog ko nije iskusio makar Prčanj, Paraliju, Burgas ili Kušadasi u neko čudno vreme. Jer na more se, jebiga, ide, tamo se upoznaju ženske / frajeri, pije pivo i ližu sladoledi, klinci tamo uče da plivaju, a odrasli makar na tih bednih sedam dana zaborave muke svog života i šljake za parsto eura po dvanaest sati dnevno kod gazde-dripca.
Zimovanje je već druga priča. Čak i u zemlji opsednutoj skijanjem poput Slovenije najčešće ne možete srediti skijanje preko sindikata, škole ili društva penzionera, kao što možete srediti neke Njivice u maju ili septembru. Odlazak na skijanje ne podrazumeva samo hotel / apartman i lončinu sarme, tu su i skije i žičare i ski-pass, kafa i čaj na stazi po triput većim cenama i slične zanimacije, da ne pričamo o školi skijanja za početnike, decu ili odrasle. Budimo iskreni, to sve lagano miriše na snobizam, ma koliko imalo svojih poklonika. Zlobnici bi rekli da je tu snobizam i foliranje čak važniji od želje za rekreacijom i promenom okoline.
E, sad, kao što se na more u idealnom slučaju ide na neku egzotičnu destinaciju gde su plaže peščane, more tirkizno i čisto, a delfini na izvol'te, tako se na idealno skijanje ide na Alpe. I upravo tu, u jednom “fancy” hotelu u francuskim Alpima je Ruben Östlund smestio svoj najnoviji socijalno-psihološki eksperiment koji u centru ima jednu švedsku, dobrostojeću četvoročlanu familiju. Ništa tu nije slučajno, a Force Majeure, originalnog naziva Turist, je jedan detaljno osmišljen film, na momente zajebantski, na momente hladan i precizan i među najboljima u Evropi i svetu ove (hm, prošle) godine, ovenčan nagradom u selekciji Un certain regard u Cannesu.
Film je podeljen u pet činova i prati petodnevni odmor narečene švedske familije koju sačinjavaju otac-biznismen Tomas (Kuhnke), majka-domaćica Ebba (Kongsli), te dvoje dece u uzrastu osnovne škole. Skandinavski milje nije slučajno ili prigodno izabran, već Östlund jako dobro koristi stereotip o Skandinavcima kao jednostavnim ljudima koji imaju sreće da su u proseku bogatiji od ostatka sveta, koji su možda zbog toga srećni, a zbog nečeg drugog depresivni. Prvog dana familija može da iskusi plodove svoje sreće: roditelji su zajedno i sa klincima, svi skupa se slikaju na planini za porodični album i fiks nostalgije u budućnosti. Hotel je lep i luksuzan (ali ne razmetljiv, nego onako diskretno buržoaski), na lepom je mestu visoko u planinama i puca predivan pogled.
Taj pogled će pokrenuti lavinu događaja. Drugog dana, familija posle skijanja ruča na hotelskoj terasi i gleda navodno kontrolisanu lavinu koja je jedan od turističkih fenomena. Isprva ljudi to slikaju, ne vidi se baš svaki dan, pa kad su već platili... Ebba, međutim, ima rezerve. Možda to nije baš tako pod kontrolom, vidi kako se sneg podiže, ništa se ne vidi. Tomas je uverava da je sve pod kontrolom, da niko nije blesav da bez upozorenja ugrožava elitne turiste. I tako nekoliko puta, dok se zaista ne učini da se lavina otrgla kontroli i da nadire prema terasi gde rulju najednom hvata panika. U toj panici Ebba grabi i štiti decu, kao prava majka, a Tomas uzima svoj iPhone i štiti svoje dupe. Srećom, na terasu je palo samo malo prašine i u toj lavini nema povređenih, što se ne može reći za unutrašnju, emotivnu lavinu koja će uslediti u odnosu između Tomasa i Ebbe.
To će sve biti produbljeno kada se u priču uključi i norverški par, razvedeni sredovečni Matts (Hivju) i njegova dosta mlađa devojka Fanni (Metelius). Suština spora oko Tomasovog postupka nije je li on postupio neodgovorno, što svakako jeste, mada to ne priznaje, nego je li postupio kao muškarac. Ma šta mi mislili, vrlo malo filmova se bavi muškarcima i njihovim položajem u društvu, pre svega teretom očekivanja. Od muškarca se očekuje i da bude hrabar i da bude sposoban i da se brine za svoje najbliže i da ih zaštiti. Muškarci su, međutim, dosta često ne samo sebični, nego i zatvoreni u svoje balone od sapunice, radeći socijalno prihvatljive svinjske stvari u cilju te famozne zarade. Čovek koji je od života naučen da grabi napred i čuva svoje dupe neće model ponašanja promeniti kad su u pitanju njegovi najbliži, a ne kolege i poslovni partneri. Prisnost i bliskost među ljudima izgleda da opada kako klasni status raste. Tomas je instinktivno doneo sebičnu odluku, kao što je Ebba instinktivno donela majčinsku. Ona je postupila socijalno prihvatljivo, on nije i sa tim će morati da živi ostatak života ili barem ostatak godišnjeg odmora. Matts drži stranu Tomasu, Fanni pa Ebbi. To nije samo sukob između polova, to je i sukob između pogleda na svet.
U intervjuima Östlund govori da je ideju za film dobio na osnovu jednog incidenta koji je određeni švedski par doživeo u Latinskoj Americi. Došlo je do pucnjave i pater familias se nije poneo kao čovek, nego pobegao kao pizdun. Sve se završilo i bilo hitro pospremljeno pod tepih, dok njegova gospođa ne bi popila čašu-dve vina previše, pa počela da se vraća na taj incident i brblja pred prijateljima o pizdunskom postupku svog muža. Östlund je intenzivno proučavao i video-klipove snimljene u sličnim kriznim situacijama i shvatio da nije to tek tako i slučajno, te da se muškarci dosta često ne ponašaju viteški, čak ni zaštitnički, pa ni kao zrela socijalna bića.
Östlund je inteligentan autor koji pored inspiracije jako dobro poznaje jezik filma i rad starih i nešto novijih majstora. Primetićemo tu i malo Bergmana i Bunuela, a ponajviše Hanekea u tom seciranju buržoaskog načina života i plašenju buržoazije naizgled banalnim situacijama. Daleko od toga da će se naša familija ovde izvući samo sa sjebanim odmorom, više od toga je u igri. Östlund će ih provesti kroz još nekoliko stresnih situacija (tempo koji bi se mogao označiti kao “talky” na početku se prilično ubrzava prema kraju), bez nade za iskupljenje. Obratite pažnju na muziku, baš na Vivaldija i baš na to njegovo famozno leto, obratite pažnju kada se to pojavljuje i zašto. Harmonika umesto gudačkog kvarteta je jako simpatičan detalj koji savršeno simulira i grandioznost i jednostavnost.Zanimljivo, ovo je već drugi značajan evropski film smešten u skijaški resort u poslednje dve godine. Dok je švajcarski kandidat za Oscara od pre dve godine Sister bio više socijalno naravnan i govorio o onim nevidljivim elementima koji bogatunima omogućavaju ugodno skijanje, Force Majeure se više bavi krhkošću celog tog buržoaskog sistema ugodnosti. Iako se na prvi pogled tako čini, nije ovo samo individualna studija slučaja, Force Majeure nudi širu, sveobuhvatnu sliku ljudske prirode. Kad smo već kod toga i kod one lavine koja je pokrenula onu drugu, nama zanimljiviju unutrašnju lavinu, jeste li primetili koliko smo bolji u obuzdavanju i kontroli prirode koja nas okružuje, a koliko smo nesposobni da išta učinimo po pitanju naše, ljudske prirode.