American Assassin

2017.

režija: Michael Cuesta

scenario: Stephen Schiff, Michael Finch, Edward Zwick, Marshall Herskowitz (prema romanu Vincea Flynna)

uloge: Dylan O’Brien, Michael Keaton, Taylor Kitsch, Shiva Negar, Sanaa Lathan, David Suchet, Scott Adkins

Lako je pisati kritiku kada postoji nekakva polazna osnova, makar najprostija dihotomija film valja – film ne valja koja bi ga odredila. Šta, međutim, reći za film koji niti valja, niti ne valja i koji je upadljiv u svojoj štancanoj običnosti tako da njegovo gledanje ili negledanje ni najmanje ne menja stvari? Naravno, od naše branše se očekuje izvesni snobovski prezir prema konfekciji, pa ma kakva ona bila, ali i to je stvar ukusa.

Zaista ne znam šta se skrivalo u glavama autora i producenata American Assassin koji je očigledno zamišljen kao prvi, “origins story” deo neke buduće franšize o junaku a la Jason Bourne, Jack Ryan, Jack Reacher ili Jack Bauer koji se malo u timu, malo na svoju ruku bori protiv terorizma pa da ne preuzmu nijedan rizik na sebe. Znamo da bez rizika nema gubitna, ali nema ni dobitka. Delo sa svojom kakvom-takvom fan-bazom je tu (serijal jeftinih romana koji samo čekaju ekranizacije), armija iskusnih hollywoodskih scenarista koji često imaju i rediteljsku i producentsku funkciju je tu, količina glumačkih zvezda je ispod proseka u odnosu na nova imena i moguće zvezde u nastanku, ali je svejedno tu, a u rediteljskoj fotelji je prekaljeni zanatlija izvežban na televiziji i prisutan u indie vodama Michael Cuesta čiji je prethodni dugometražni film bila pristojna, školski napravljena doku-drama Kill the Messenger.

Zaplet je takav da odgovara skoro svakom akcionom špijunskom trileru koji ste ikada pogledali. Simpatični student Mitch Rapp (O’Brien) svedoči terorističkom napadu u kojem gine njegova zaručnica, pa napusti studije, a umesto toga nauči sve o islamu, krene da trenira MMA, savlada hakerske veštine dovoljno da uskoči na “dark web” i tamo krene da lovi arapske teroriste sa perspektivom da bi ih rado i uživo smicao.

Nakon jedne ne baš sjajno isplanirane akcije u Libiji, Mitch biva uhvaćen na delu od strane CIA-e. U stvarnom životu bi za očekivati bilo da ga se baci u zatvor ili u umobolnicu na duži vremenski period, međutim filmska logika nalaže da ga šefica (Lathan) želi u svom timu i da će ga pritom veteran specijalnog ratovanja Stan Hurley (Keaton) obuči i od njega načini mašinu za ubijanje i borca za tajne zadatke. Mitch je, naravno, svojeglav, ali upravo u instinktu leži tajna njegove ubijitosti.

I obavezna prva misija na koju će krenuti je tipska: nestalo je 25 kila ruskog plutonija, sumnja se da cela ta zbrka ima veze sa Iranom i tvrdolinijašima u njihovoj vlasti koji se protive nuklearnom sporazumu sa zapadnim silama, a u svemu tome prste ima i odmetnuti bivši “projekat” CIA-e i Hurleya, surovi plaćenik po imenu Ghost (Kitsch). Na Mitchu, Hurleyu i operativki stacioniranoj u Turskoj Anniki (Negar) je da, jureći negativce po Istanbulu i Rimu spreče katastrofu i nuklearni udar na Ameriku ili Izrael. Red tučnjave u zatvorenim prostorima, red jurnjave po otvorenim, malo izmišljene “nauke”, malo fikcijske geopolitike, i eto nam kompletnog filma.

Ako ga se pogleda kao celinu, American Assassin je izuzetno prosečan film kojeg vadi solidan zanat i utisak da ni posle dva sata, koliko traje, ne postaje repetitivan i dosadan. Razlog za to je dovoljno pametna upotreba lokacija i zanatski precizna režija kojoj se može zameriti prekomerna upotreba “shaky cam”-a i hektične montaže (što je standard za akcione filmove novijeg datuma), ali Cuesta barem ima dovoljno “soli u glavi” da kameru odmakne na distancu sa koje možemo prepoznati da glumci većinu akrobacija izvode sami.

Nisam siguran koliko podrobna analiza svakog segmenta ima smisla, ali valja dati komentar da se izbor Dylana O’Briena (franšiza The Maze Runner) pokazao pravim na jedan neočekivan način. On, naime, nije glumac vanserijskog talenta i širokog raspona, ali u zadatim okvirima (od nevinog mulca do “badass” specijalca) funkcionira sasvim dobro i čak svoj dečački visok glas okreće u svoju korist, bilo kad govori, bilo kad ne govori. Sa Shivom Negar ima sasvim dovoljno hemije u zajedničkim scenama da je romantična komponenta sugerirana, ali ispod generalne vibre kameraderije. Ulogu Stana Hurleya bi i slabiji glumac od Michaela Keatona odigrao i u snu, ali upravo on daje jednu ironičnu i autoironičnu notu kojom je obeležena njegova glumačka renesansa od Birdmana napred. Sa druge strane, Taylor Kitsch ne radi posao kao glavni negativac. Njegovu terensku snalažljivost nekako možemo progutati, ali za psihopatske motive svog lika je naprosto suviše mlak.

U konačnici, American Assassin spada u klasu “meat and potatoes” trilera za ugodno gledanje i blaženi zaborav. Ambicije za franšizu se čine nerealnima naročito kada film nema skoro nikakav identitet (Mission: Impossible i Bourne filmovi su imali ono nešto, o Bond serijalu da i ne govorimo), ali finansijski rezultati nam sugeriraju da bi i do toga moglo doći. Mada, ako fali karaktera u prvom filmu, kako će to tek izgledati sa nekim nastavkom?