kritika originalno objavljena na DOP-u:
![]()
![]()
![]()
Tajvanski „art house“ žanrovski film doživljava renesansu u poslednje vreme i jedan od njenih simbola je i Mong-Hong Chung, direktor fotografije i reditelj koji stoji iza uspešnih festivalskih filmova poput Parking (2008), The Fourth Portrait (2010) i Soul(2013). Njegov najnoviji film Godspeed (2016), premijerno prikazan prošle godine u Torontu i koji je nakon dugačke svetske festivalske turneje konačno „dolijao“ u programu Kinoskop na Sarajevo Film Festivalu, teško je opisati žanrovski, tematski, stilski i bilo kako drugačije nego kao začudno filmsko delo u kojem se, ako vas pogodi, uživa bez ostatka.
Priča je prilično jednostavna: mafijaški potrčko koji ne zna baš za koga radi uleće u lagano raskantani taksi kod vozača koji je čudno pričljiv i srdačan, pa njih dvojica, što usled svojih odluka, što sticajem čudnih okolnosti uleću u nepredviđene situacije. Premisa je takođe i relativno standarda, prosto zaziva žanrovsku obradu kroz spoj filma ceste, gangsterskog trilera i crne komedije, ali ovde imamo i puno egzistencijalne drame u dijalozima između dvojice nesrećnika, kao i vrlo nepredvidljive obrate i krive tragove na koje nas Chung sve vreme navodi.
Pomislite na gangstere koji u maniru klasičnog Tarantina (koji je ovaj pak preuzeo iz azijske, pre svega hongkonške kinematografije) raspravljaju o udobnom sedenju, najlonu na kauču i opsesiji da se stvari što duže vremena očuvaju novima, nasuprot tome da ostare, razviju karakter i prirastu nam srcu. Pomislite na gangsterskog dogalvnika (Leon Dai) koji nije sposoban samo da kreativno muči svoje protivnike ili da istrpi nenormalnu količinu batina, već je velemajstor strateškog razmišljanja filozofski distanciran od nasilja u kojem ne uživa. Ili na taksistu (poznati hongkonški komičar Michael Hui), nesrećnog imigranta koji nije uspeo u životu i izgubio je svaku nadu da će mu se to ikada dogoditi, koji je istovremeno spreman slatkorečivo varati svog klijenta i oprostiti mu dug kada sranje zadesi obojicu i deliti iskrene životne mudrosti i upadati na sahranu ne bi li se ogrebao za hranu. Ili dilersku „mazgu“ (Na-Dou Lin, takođe komičar) koja svoj posao nesvesno obavlja slušajući bizarna šefova naređenja preko telefona i pridržavajući ih se strogo uz dozu snalažljivosti.
Istini za volju, ritam je pomalo čudan, reklo bi se čak nehajno usporen do krajnjih granica, a sled događaja je meandrirajući i deluje skoro slučajno, iako se iza toga nesumnjivo skriva namera, što se najbolje vidi kod prvog skretanja od gangsteraja ka filmu ceste i zameni onoga kojeg percipiramo kao glavnog lika. To ne samo da ne smeta, nego ima i svojih čari, naročito sa glumcima koji igraju kontra svojih uobičajenih tipova i to čine odlično se zabavljajući. Svaku pohvalu zaslužuje i često fascinantno lepa, meditativna fotografija koju potpisuje sam Chung pod svojim standardnim pseudonimom Nagao Nakashima, kao i „soundtrack“ koji spaja tradicije azijske i zapadnjačke filmske muzike.
Sad, koliko god film „skakao“ sa skokovima u tempu, izbrusima akcije i nasilja i generalno neočekivanim stvarima, toliko je ponekad teško „spustiti se“ u one trenutke kada se prazni hod pretvara ili u crnu komediju ili u egzistencijalnu dramu. U tim među-momentima, Godspeedje pomalo naporan film koji treba i valja izdržati jer je nagrada koju nam pruža dovoljno velika. Iako se veći deo filma odvija po auto-cestama i magistralama, pomislite na vožnju kroz prirodu: truckavo, lepo, uzbudljivo. Sretan put!