2016.
režija: Gore Verbinski
scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski
uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi
Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringuserijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellnesstaj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.
Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.
Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.
Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.
Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.
Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...