2017.
scanario i režija: Trent Haaga (prema romanu Bryana Smitha)
uloge: Matthew Gray Gubler, AnnaLynne McCord, Alisha Boe, Sheila Vand, Sam Eidson
Znamo za teoriju “Fuck Off Money”, odnodno da je svakome neka količina dovoljna da po potrebi stera sve i svakoga u kurac ako mu se nešto ne svidi. Za neke se ta granica računa u milijardama, za neke u milionima, ali teško je poverovati da će nekome par desetina hiljada dolara, u ovom slučaju 68, pomoći da iz korena promeni svoj usrani život i živi bezbrižno do kraja istog. Razmislite dobro: da li biste za svotu od koje teško možete kupiti stan bilo gde u zapadnom svetu postali ubica? Višestruki?
Chip (zvezda serije Criminal Minds Matthew Gray Gubler) je serijski gubitnik, šmokljan i papučar čiji je primarni izvor prihoda čišćenje tuđih septičkih jama. On je tako jadan, bedan i kukavan da nam dođe da se zapitamo kako je uopšte mogao da osvoji devojku kakva je Liza (AnnaLynne McCord iz re-boota serije Beverly Hills) koja, ako ništa drugo, izgleda kao da se ne bi petljala sa takvim tunjavim likovima. Zapravo, neće nas začuditi činjenica da se ona jebe sa drugim likovima (uglavnom za pare), ali to nije najveći Chipov problem s njom. Ne, Liza je smislila plan da opljačka svog sponzora, a njihovog stanodavca za “veliku svotu”, tih 68 hiljada.
Međutim, kako to obično biva kad zločin planiraju i izvode osobe upitnih intelektualnih kapaciteta, stvari polaze po zlu. Matori prdonja i njegova žena dobijaju po metak, a naš fantastični duo završava sa zarobljenicom (i potencijalnom svedokinjom), Violet (Boe), u prtljažniku svoje karakteristične krntije. Liza ima ideju da je “prodaju” njenom ludom bratu (Eidson) za “njegov hobi”. I to propada, pa Chip i Violet moraju da beže sa “vrućom” lovom i od policije i od Lize i od svakog potencijalnog znatiželjnika, recimo sablasne cure (Vand) koja radi na benzinskoj pumpi.
Ne očekujte naročitu realnost, nalazimo se na terenu potencijalno zabavnog južnjačkog trilera koji istovremeno sjajno funkcioniše kao crna komedija. Eksploatacija je reč koju tražimo. Krećemo se u svetu idiota, ludaka i ljigavaca, moramo prihvatiti njihovu logiku. Metiljavi Chip mora povratiti svoju muškost tako što će se izboriti sa ženama koje ga zlostavljaju. Ili, prošireno gledano, pošto tu nisu samo žene, on se mora ponovo osećati kao čovek (ako se ikada tako osećao) tako što će se suprotstaviti svima koji ga guraju, vuku, ponižavaju, guraju u zločin da bi ga ponudili kao žrtvu.
Naravno, sa škakljivom pozadinom izvrtanja rodnih uloga (obično se žena sveti muškarcima), 68 Kill je podigao par kritičarskih obrva po feminističkoj liniji, a argumentacija se svodila na halabuku kako su u filmu žene, a naročito Liza, portretirane kao čisto zlo. Nije to pitanje za raspravu, ali su dame i gospoda promašili ceo fudbal: žene u 68 Kill su zle, ali u tome potpuno osveštene, snažne i sa slobodnim izborom. Ergo, makar za razliku od većine filmova sličnog tipa, nisu pasivne glupače koje mogu biti opisane sa po jednim epitetom kao “lepe”, “lude” ili “cool”.
Problem, i to mnogo veći, skriva se na sasvim drugom mestu. 68 Killje vrlo retko “mesnat” u svom pulpu, naročito na početku. Kasnije se stanje nešto popravlja, ali ostaje utisak da su seks, nasilje, ludosti i nepodopštine u ovom filmu bačene u drugi plan. Umesto toga likovi brbljaju, brbljaju i brbljaju, veoma glasno ako smem dodati, čak i kada su se uputili da nekome provale u kuću i pokradu mu pare. Pritom to brbljanje nije ni izbliza promišljeno i napisano kao, na primer, kod Tarantina čiji su rani i najbolji radovi svakako poslužili Haageu kao inspiracija. Haage koji režira po drugi put, a veteran je pisanja scenarija za “direct to video” i TV filmove iz Troma miljea, jednostavno nije taj kalibar. Toliko da stičem utisak da mu se scenario za Katzov Cheap Thrills nekako potkrao.
Ono što vadi film je casting. Glumci su izabrani pažljivo i protiv uobičajenog tipa uloga. Matthew Gray Gubler je svoju personu knjiškog mekušca okrenuo u potpuno drugom smeru i bez rezerve odigrao glupaka koji služi kao vreća za udaranje kroz veći deo filma da bi se razvio u osvetnika, recimo. Karijera u indie filmovima, naročito sa žanrovskim šmekom, mu se smeši. AnnaLynne McCord je briljantna kao “white trash” ludača i sasvim je moguće da će joj karijera krenuti u tom pravcu. Meni do sada nepoznata Alisha Boe može biti dovoljno slatkasta da bi dobijala angažmane u tom smeru, ali u tome pokazuje i dovoljno integriteta potrebnog za ozbiljnije stvari. Sam Eidson je više nego solidan kao psihopata. Međutim, otkrovenje filma je Sheila Vand (A Girl Walks Home Alone at Night) koja ovom po minutaži skromnom, ali izrazito mesnatom ulogom psihotične darkerke efektivno razbija etnički ključ za dodelu uloga. Zbog njih se isplati gledati 68 Kill.