The Monster

2016.

scenario i režija: Bryan Bertino

uloge: Zoe Kazan, Ella Ballentine, Aaron Douglas, Scott Speedman, Chris Webb

Zvuči kao kliše, isti onaj koji vidimo iz napeto namontiranog trailera: majka i kćerka u pokvarenom autu, u kišnoj noći na putu kroz šumu kojim skoro niko nikad ne ide. I napada ih monstrum. Tu su još sablasne uspavanke i navodno vesele dečije pesmice sa vintage snimaka da zvuče još sablasnije, ako je to ikako moguće. Međutim, The Monster je sve samo ne običan, “run of the mill” horor film.

Prvo, ime njegovog autora bi trebalo značiti nešto. Bryan Bertino nije neki štancer, već žanrovski inovator. Majstor režijskog zanata je svakako, a uz to i sposoban producent i vrlo siguran scenarist. Njegov film The Strangers (2008) dao je jedno novo, dublje i karakternije čitanje “home invasion” pod-žanra. Mockingbird(2014) je bio pokušaj da to isto učini sa “found footage” postupkom koji, uparen sa jeftinom varijantom psiho-trilera, nije u potpunosti uspeo. The Monster je, hm, “monster movie”, ali od one sorte u kojoj je manje reč o monstrumu i teroru koji isti čini, već o likovima koji nisu baš nevine žrtve.

Uostalom, nakon uvodne kartice teksta i naracije, radnja filma počinje upravo fokusom na likove i njihovu međusobnu dinamiku. Kathy (Kazan) je majka, alkoholičarka i gubitnica koja spava izvaljena na kauču sa kojeg je budi kćerka Lizzy (Ballentine), besna što majka nije ispoštovala dogovor čak ni kad im je poslednji zajednički dan. Naime, Lizzy će preći da živi kod oca i Kathy, ma koliko neodgovorna i sjebana bila, ne može sakriti nezadovoljstvo takvim razvojem događaja. Nakon svađe koja eskalira, na putu do tamo im se desi nesreća da udare u vuka koji se pojavio niotkuda i oštete auto. Monstrum se, pak, pojavljuje u zgodnim momentima kad na lice mesta dođe majstor i hitna pomoć.

Ključ priče se, pak, krije u “flashback” sekvencama zgodno raspoređenim po filmu. One se bave odnosom između majke i kćeri sa poentom da to što je Kathy starija i ima poziciju autoriteta ne znači da je zapravo odraslija od svoje kćeri, dok Lizzy, iako sticajem okolnosti prerano sazrela, nije nužno imuna na ispade besa i slične emocionalne reakcije. U tom odnosu snaga, naslovni monstrum je očito metafora koja jednako vešto gađa i pogađa neodgovorno roditeljstvo sa jedne strane i (pred-)tinejdžerski angst sa druge.

Neki slično ambiciozan, ali slabije izveden film bi skliznuo na jednu stranu i demonizirao jednu od njih dve, svejedno koju, ali ovde to nije slučaj. Uz detaljno napisane likove i sjajno vođenje iz rediteljske fotelje, Zoe Kazan i mlada Elle Ballentine uspevaju da iznesu odlične uloge potpuno van klišea. Za Zoe Kazan bi se moglo reći da je u The Monster odigrala svoju do sada najbolju ulogu u karijeri, dok u slučaju Elle Ballentine nije teško pretpostaviti da joj se smeši karijera. Još važnije od toga, njihova zajednička hemija je besprekorna i vrlo ubedljiva.

Što se monstruma tiče, osvežavajuće je to da nemamo kompjutersku kreaturu, već živog čoveka u kostimu koji se kreće sasvim prirodno. Takođe, i efikasnost sa kojom Bertino dozira njegovo pojavljivanje na ekranu je za svaku pohvalu. U filmu u suštini umerenog, skoro meditativnog tempa sa ispadima akcije i momentima prepada, monstrum čije nam je prisustvo poznato, ali ga ne vidimo uvek i svugde je više nego efektna pretnja.

Problem, međutim, predstavljaju one žanrovske konvencije kojih se Bertino drži i čak ih koristi kao strukturu na koju kači svoje intervencije. Jedan od primetnijih problema je nedorečenost u motivaciji: otkud monstrum baš tu na putu, zašto se baš njima dvema to događa, koja je njegova pozadinska priča? Drugi je generalno predvidljiva žanrovska dramaturgija koja, naročito prema kraju, vodi od jedne tipske akcione scene do druge. One su, doduše, urađene dobro, ali uplovljavanje nazad u sigurnu luku žanrovskih klišea je lagano razočaravajuće nakon podignutih očekivanja. Problem sa The Monster se svodi na to da je samo dobar film, ne i odličan, iako je to mogao biti.