2016.
režija: Robert Zemeckis
scenario: Steven Knight
uloge: Brad Pitt, Marion Cotillard, August Deihl, Jared Harris, Lizzy Caplan, Simon McBurney, Matthew Goode, Thierry Fremont
Prašina koja se digla oko filma Allied je degutantna, ali to valjda ide sa tabloidizacijom i trivijalizacijom medija kao takvih. Priča o navodnoj tajnoj romansi između Brada Pitta i Marion Cotillard je brzo poreknuta od strane glumaca, a ubrzo su i trač-mediji spustili loptu. Francuska glumica nije sklona takvim ekscesima, ali njen američki kolega jeste, uostalom ne bi mu bilo prvi put da zameni svoju životnu partnerku sa onom koju je upravo upoznao na setu, pa je i nekako logično da se mediji zagreju i tamo gde nema vatre.
To povlačenje po medijima možda drži ime filma u kratkoročnoj memoriji prosečnog konzumenta informacija, pa mu tako radi i nekakav marketing, ali nisam siguran koliko je to produktivno. O samom filmu se, naime, u tim napisima nije govorilo ništa drugo nego da je u pitanju ljubavna priča smeštena u doba Drugog svetskog rata. Alliedje ipak mnogo više od toga, film zanimljiv za analizu po mnogim pitanjima, od talenta ispred i iza kamere, pa do prilično unikatnog iako ne uvek uspešnog spoja između retro ideja i modernih tehnologija.
Zemeckis je reditelj sa stilom, što demonstrira već u prvoj sceni padobranca koji se lagano spušta u pustinju. Njega, ime mu je Max Vatan i kanadski je obaveštajac / paravojnik, igra Brad Pitt. Max uspeva da bude savršeno kamufliran, a opet elegentan, što je nužno za misiju atentata na nemačkog ambasadora u okupiranom Maroku u jeku afričke kampanje 1942. godine. Na misiji će mu pomoći jednako elegantna pripadnica francuskog pokreta otpora, Marianne Beausejour (Cotillard) koju prvi put vidimo par scena dalje u fantastičnoj ljubičastoj haljini u ne manje impresivnom enterijeru finog restorana. Njih dvoje za potrebe misije glume brak, a Brad Pitt sa svojim anti-talentom za jezike pokušava da se proda kao Parižanin.
Već u prvih nekoliko minuta filma Zemeckis je pokušao da se referira na tri filma. Prva i osnovna ideja mu je bila napraviti ratni film sa špijunažom, ljubavlju, moralnim dilemama i nemalo melodrame, i prva asocijacija na to je legendarna Casablanca. Ne uspeva mu u potpunosti i pored nešto snimanja na lokacijama i verno rekreirane scenografije, ali vremena su se promenila. To i nije nužno loše jer je moderni Hollywood liberalniji i prema seksu i prema psovanju, što će Zemeckis iskoristiti u jednoj umerenoj meri.
Kad smo kod Pitta, druga asocijacija, možda ne potpuno isplanirana, je svakako Tarantinov ratno-eksploatacijski film Inglorious Basterds. Pitt je ovde možda elegantan i coolerski nezainteresovan, ali njegov ponekad “nahovani” francuski je tek za nijansu bolji od zavidnog (ne)znanja italijanskog koje demonstrira u dve antologijske scene kod Tarantina. Marion Cotillard koja mu je bila “coach” je svakako bolja glumica nego što je učiteljica jezika / akcenta. Opet, kad smo kod seksa i hemije, nije preterano čudno da se podigla medijska prašina, iako su glumci profesionalci i vrlo dobro znaju odigrati strast, ali situacija i sa zapletom i sa pozicioniranjem likova pomalo podseća na Pitta i njegovu bivšu suprugu u njihovom prvom zajedničkom filmu Mr and Mrs Smith, dok se replika o brakovima sklopljenim na terenu može meta-filmski preneti i na brakove sklopljene na snimanju, čemu je Pitt i inače sklon.
Bilo kako bilo, fiktivni brak (u filmu, naravno) postaje pravi, začinjen slatkom kćerkicom rođenom pod bombama u Londonu. Tu opet imamo komad kreativne istorije (u marokanskom poglavlju je više na snazi bila kreativna geografija: Casablanca nije ni blizu nekih peščanih dina), naleti tih razmera su do 1943. već bili prestali, ali prilika za dramu je neprocenjiva u inače usporenijem drugom činu koji se bavi njihovim (relativno) idiličnim životom u predgrađu dok je Max na kancelarijskoj dužnosti. U celom tom “settingu” ne vidim previše smisla u tome da Max ima i sestru koja je lezbejka (Caplan) i ne skida ruke sa svoje partnerke, osim možda šoka i poentiranja kako u ratnom haosu neke pojave koje bi inače bile dočekane na nož u konzervativnom društvu ipak prolaze ispod radara ma kako očite bile.
Film će, međutim, skrenuti potpuno u pravcu špijunskog trilera kada Maxu njegovi nadređeni i kontra-špijuni prenesu sumnju da je Marianne nacistički špijun koji njegove informacije prenosi neprijatelju. On joj mora poturiti lažnu poruku da je ona prenese, a ako to učini on je mora svojeručno likvidirati ili visiti na vešalima kao izdajnik. Njega neće samo uhvatiti paranoja, već i podela lojalnosti između žene koju voli i zemlje za koju se bori, a kraj koji nam je iskusni scenarista Steven Knight (Eastern Promises, Locke, serija Peaky Blinders) spremio deluje melodramatično i potpuno off, ali je zapravo vrlo logičan i radikalan je raskid sa praksom zašećerenih završetaka u ratnim melodramama.
Iz perspektive modernih filmova o Drugom svetskom ratu, Allieddeluje staromodno i naivno, što je donekle i bila namera autorskog dvojca. Brad Pitt možda nije frajer kao Humphrey Bogart, ali stari filmovi i njihovi glumci puno toga dobijaju i sa patinom vremena. Marion Cotillard je, međutim, savršeno sposobna odigrati ulogu kao diva iz klasičnog Hollywooda i eleganciji i misteriji dodati još i topline. Uz savršeni produkcijski dizajn, scenografiju i kostim, Allied prolazi kao posveta nekim boljim filmskim vremenima.
Problem je, međutim, što se sve to već preselilo na jedan drugi format i nestalo iz filmske umetnosti. Allied je, naime, savršeno moguće zamisliti kao kompjutersku avanturu sa redom akcije, redom infiltracije, redom logičkih zavrzlama i nekoliko misija koje treba ispuniti koje nisu nužno vojničke. U čisto akcionim scenama to posebno dolazi do izražaja sa kamerom koja naše junake hvata ili iza leđa, sa primerene distance i malko s visine, ili zgodno sa strane, kako je to već običaj u igricama.
Alliedje tako primer kompetentnog odglumljenog, zanatski solidnog i impozantno dizajniranog filma koji dolazi toliko posle kraja proverbijalnog banketa da ne može ni zagolicati intelekt ni pobuditi dublje emocije.