2014.
režija: Kristijan Milić
scenario: Ivan Pavličić
uloge: Goran Bogdan, Alan Katić, Marko Cindrić, Dražen Mikulić
Broj 55 je hrvatski ratni film. Pravi hrvatski, pravi ratni film. Ne, to nije ono što očekujete, “partizanski” crno-belo obojeni film za zamenjenom ideologijom, nego ratni, žanrovski, akcioni film koji prati grupu od 20-ak hrvatskih vojnika koji u jednoj kući u selu Kusonje nadomak Pakraca pokušavaju da prežive okršaj sa brojčano nadmoćnim srpskim snagama.
Bilo je u hrvatskom ratnom filmu ideoloških skretanja (od zvanične verzije, to jest) i ranije, uzmio primere filmova Živi i mrtvii Crnci, a naročito ih je bilo u filmovima koji se bave ratnim posledicama (Crvena prašina, Metastaze). U svim tim filmovima se aktivno preispitivala zvanična verzija događaja, postavljala su se pitanja ispravnosti i čovečnosti, pitanja profitera, pitanja stvarnih i lažnih veterana, pitanja šta raditi posle sa oštećenim ljudima koji možda ni pre rata nisu bili funkcionalni članovi društva. Pitanje je koliko su zbog svoje “arthouse” etikete ovakvi filmovi stigli do široke publike.
Skretanje filma Broj 55 je potpuno drugačijeg tipa. Milića i Pavličića ideologija ne zanima ni najmanje. Tu nema religije, nema politike, nema mržnje, samo surova borba za preživljavanje, što je valjda suština svih ljudi koji imaju nesreću da se nađu u ratu. Valjda je zato film dočekan na nož od strane određenih (sumnjivih) braniteljskih udruga koji mu zameraju nedovoljno hrvatstvo, katoličanstvo i tuđmanovštinu.
Grupa se uputila u naizgled napušteno selo za koje se sumnja da je jako uporište neprijateljskih snaga u izviđačku misiju u improvizovanom oklopnom transporteru. Cela akcija je bila slabo isplanirana, falilo je obaveštajnih podataka, vojničkog i komandirskog iskustva. Selo je možda ispražnjeno od stanovništva, ali daleko od toga da je pusto, i to će vojnici otkriti prekasno, povlačenje više neće biti moguće, a jedino makar privremeno rešenje je sklanjanje u kuću sa brojem 55. Istovremeno dok ta grupa brani položaj, druga, tek sklopljena grupa pokušava da se do nje probije i da je izvuče...
Film počinje sa hronološkim krajem događaja, kuća je razvaljena eksplozivom, neprijatelj ulazi unutra, odjekuju pucnji kojim se ubijaju ranjeni i preživeli. Ono što je posebno zanimljivo je to da ćemo do kraja filma skoro potpuno zaboraviti na njegov početak. Da, toliko je napet i toliko skreće pažnju na svoju radnju. Atmosferom i izvedbom podseća na hollywoodske akcione klasike, lako ćemo prepoznati uticaje Carpenterovog Assault on Percint 13 i Hillovog Southern Comfort, klaustrofobiju, teskobu, stalne napade nadmoćnog, ali uglavnom nevidljivog neprijatelja.
Što se izvedbe tiče, ona je takođe na visokom nivou. Boja je dokumentaristički isprana, kamera fluidna, nikako ukočena. Povremeno vidimo i jako kontrolisani “shaky-cam”, kao i nekoliko efektnih “slow motiona”. Na pucnjavi i efektima se nije štedelo, toliko da pucnjava postaje dodatak soundtracku (koji takođe postoji, ponekad paše, ponekad ne). Kaskaderski rad isto je za svaku pohvalu.
Gluma je takođe iznad proseka za hrvatski film, primetan je tek poneki ispad teatralnosti. Scenaristička i rediteljska odluka je da razvija grupe likova sa tek minimalnom distinkcijom među pojedincima (na osnovu izgleda, oružja, opreme, pozicije) i to kroz brze, pomalo tipske vojničke dijaloge. Na taj način se čuva dostojanstvo poginulih i nema utiska da je njihova privatnost izneta na film. Vrhunac drame je kada se dve grupe sretnu dovoljno blizu jedna drugoj, ali je akcija spasavanja nemoguća. Možda je jedina ozbiljna zamerka upravo na tom planu: propuštena je prilika za jaču emotivnu kulminaciju kada ekipa u kući odluči da ostane jer ne može ranjenike izvući sa sobom, a ne može ih ni pustiti na milost i nemilost neprijatelju.
Već sa svojim prvencem Sigurna kuća (izašlim kao deo omnibusa 24 sata) Milić je skrenuo pažnju na sebe kao autor veran žanru i akciji. Živi i mrtvi je već bilo skretanje u ratni i natprirodni “suspense” horor, nešto je sporijeg ritma, ali je svakako efektan i odlično promišljen film. I pored silnih nagrada, Milić je morao da čeka čak 7 godina na novi film. U međuvremenu se bavio televizijskom režijom, od prilično neslavnog štanca sapunica i drugih konfekcijskih serija do prilično inovativne domaće verzije skandinavskih kriminalističkih serija Počivali u miru. Bila je priča da su prava za seriju prodata Amerikancima da naprave “remake”, ali za sada ništa od toga. Televizija je imala svoje prste i u produkciji Broja 55, koji je isprva zamišljen kao jedna epizoda igrano-dokumentarne serije koja bi se bavila rekonstrukcijom ratnih okršaja. Materijala je bilo previše za 50-ominutnu epizodu serije, pa je to prošireno na film. Za sada se još ne govori o drugim epizodama ili filmovima, ali je zanimljiv podatak da je sa oko milion dolara Broj 55 među jeftinijim projektima u tom zamišljenom serijalu i u hrvatskom filmu generalno, iako se to ni po čemu ne može naslutiti.
Broj 55 je vrlo solidan film zasnovan na zdravim, žanrovskim temeljima. Miliću možemo poželeti što skorije projekte, a hrvatskom i regionalnom filmu više ovakvih, žanrovskih i neopterećenih ostvarenja. Gunđala sa raznih strana u ratu će mu zameriti jednostranost ili nedovoljnu ostrašćenost, ali za test probajte sledeći eksperiment: zamislite da se taj sukob odigrao negde drugde, negde daleko u nekom drugom lokalnom ratu o kojem smo možda čuli neku kratku vest. Onda recite kakav je film.
