Are you the publisher? Claim or contact us about this channel


Embed this content in your HTML

Search

Report adult content:

click to rate:

Account: (login)

More Channels


Showcase


Channel Catalog


Channel Description:

kontakt: magister.umetnosti@gmail.com

older | 1 | .... | 3 | 4 | (Page 5) | 6 | 7 | .... | 66 | newer

    0 0
  • 12/25/14--00:00: Broj 55 / Number 55

  • 2014.
    režija: Kristijan Milić
    scenario: Ivan Pavličić
    uloge: Goran Bogdan, Alan Katić, Marko Cindrić, Dražen Mikulić

    Broj 55 je hrvatski ratni film. Pravi hrvatski, pravi ratni film. Ne, to nije ono što očekujete, “partizanski” crno-belo obojeni film za zamenjenom ideologijom, nego ratni, žanrovski, akcioni film koji prati grupu od 20-ak hrvatskih vojnika koji u jednoj kući u selu Kusonje nadomak Pakraca pokušavaju da prežive okršaj sa brojčano nadmoćnim srpskim snagama.
    Bilo je u hrvatskom ratnom filmu ideoloških skretanja (od zvanične verzije, to jest) i ranije, uzmio primere filmova Živi i mrtvii Crnci, a naročito ih je bilo u filmovima koji se bave ratnim posledicama (Crvena prašina, Metastaze). U svim tim filmovima se aktivno preispitivala zvanična verzija događaja, postavljala su se pitanja ispravnosti i čovečnosti, pitanja profitera, pitanja stvarnih i lažnih veterana, pitanja šta raditi posle sa oštećenim ljudima koji možda ni pre rata nisu bili funkcionalni članovi društva. Pitanje je koliko su zbog svoje “arthouse” etikete ovakvi filmovi stigli do široke publike.
    Skretanje filma Broj 55 je potpuno drugačijeg tipa. Milića i Pavličića ideologija ne zanima ni najmanje. Tu nema religije, nema politike, nema mržnje, samo surova borba za preživljavanje, što je valjda suština svih ljudi koji imaju nesreću da se nađu u ratu. Valjda je zato film dočekan na nož od strane određenih (sumnjivih) braniteljskih udruga koji mu zameraju nedovoljno hrvatstvo, katoličanstvo i tuđmanovštinu.

    Grupa se uputila u naizgled napušteno selo za koje se sumnja da je jako uporište neprijateljskih snaga u izviđačku misiju u improvizovanom oklopnom transporteru. Cela akcija je bila slabo isplanirana, falilo je obaveštajnih podataka, vojničkog i komandirskog iskustva. Selo je možda ispražnjeno od stanovništva, ali daleko od toga da je pusto, i to će vojnici otkriti prekasno, povlačenje više neće biti moguće, a jedino makar privremeno rešenje je sklanjanje u kuću sa brojem 55. Istovremeno dok ta grupa brani položaj, druga, tek sklopljena grupa pokušava da se do nje probije i da je izvuče...
    Film počinje sa hronološkim krajem događaja, kuća je razvaljena eksplozivom, neprijatelj ulazi unutra, odjekuju pucnji kojim se ubijaju ranjeni i preživeli. Ono što je posebno zanimljivo je to da ćemo do kraja filma skoro potpuno zaboraviti na njegov početak. Da, toliko je napet i toliko skreće pažnju na svoju radnju. Atmosferom i izvedbom podseća na hollywoodske akcione klasike, lako ćemo prepoznati uticaje Carpenterovog Assault on Percint 13 i Hillovog Southern Comfort, klaustrofobiju, teskobu, stalne napade nadmoćnog, ali uglavnom nevidljivog neprijatelja.
    Što se izvedbe tiče, ona je takođe na visokom nivou. Boja je dokumentaristički isprana, kamera fluidna, nikako ukočena. Povremeno vidimo i jako kontrolisani “shaky-cam”, kao i nekoliko efektnih “slow motiona”. Na pucnjavi i efektima se nije štedelo, toliko da pucnjava postaje dodatak soundtracku (koji takođe postoji, ponekad paše, ponekad ne). Kaskaderski rad isto je za svaku pohvalu.



    Gluma je takođe iznad proseka za hrvatski film, primetan je tek poneki ispad teatralnosti. Scenaristička i rediteljska odluka je da razvija grupe likova sa tek minimalnom distinkcijom među pojedincima (na osnovu izgleda, oružja, opreme, pozicije) i to kroz brze, pomalo tipske vojničke dijaloge. Na taj način se čuva dostojanstvo poginulih i nema utiska da je njihova privatnost izneta na film. Vrhunac drame je kada se dve grupe sretnu dovoljno blizu jedna drugoj, ali je akcija spasavanja nemoguća. Možda je jedina ozbiljna zamerka upravo na tom planu: propuštena je prilika za jaču emotivnu kulminaciju kada ekipa u kući odluči da ostane jer ne može ranjenike izvući sa sobom, a ne može ih ni pustiti na milost i nemilost neprijatelju.
    Već sa svojim prvencem Sigurna kuća (izašlim kao deo omnibusa 24 sata) Milić je skrenuo pažnju na sebe kao autor veran žanru i akciji. Živi i mrtvi je već bilo skretanje u ratni i natprirodni “suspense” horor, nešto je sporijeg ritma, ali je svakako efektan i odlično promišljen film. I pored silnih nagrada, Milić je morao da čeka čak 7 godina na novi film. U međuvremenu se bavio televizijskom režijom, od prilično neslavnog štanca sapunica i drugih konfekcijskih serija do prilično inovativne domaće verzije skandinavskih kriminalističkih serija Počivali u miru. Bila je priča da su prava za seriju prodata Amerikancima da naprave “remake”, ali za sada ništa od toga. Televizija je imala svoje prste i u produkciji Broja 55, koji je isprva zamišljen kao jedna epizoda igrano-dokumentarne serije koja bi se bavila rekonstrukcijom ratnih okršaja. Materijala je bilo previše za 50-ominutnu epizodu serije, pa je to prošireno na film. Za sada se još ne govori o drugim epizodama ili filmovima, ali je zanimljiv podatak da je sa oko milion dolara Broj 55 među jeftinijim projektima u tom zamišljenom serijalu i u hrvatskom filmu generalno, iako se to ni po čemu ne može naslutiti.
    Broj 55 je vrlo solidan film zasnovan na zdravim, žanrovskim temeljima. Miliću možemo poželeti što skorije projekte, a hrvatskom i regionalnom filmu više ovakvih, žanrovskih i neopterećenih ostvarenja. Gunđala sa raznih strana u ratu će mu zameriti jednostranost ili nedovoljnu ostrašćenost, ali za test probajte sledeći eksperiment: zamislite da se taj sukob odigrao negde drugde, negde daleko u nekom drugom lokalnom ratu o kojem smo možda čuli neku kratku vest. Onda recite kakav je film.

    0 0
  • 12/26/14--00:00: Magic in the Moonlight

  • 2014.
    scenario i režija: Woody Allen
    uloge: Colin Firth, Simon McBurney, Eileen Atkins, Hamish Linklater, Emma Stone, Marcia Gay Harden, Jacki Weaver

    Kada bi se delile nagrade za upornost, istrajnost i produktivnost u filmskoj industriji, Woody Allen bi ih skupljao na vagone. Za razliku od iritantno dosadnih amatera i još iritantnije dosadnih filmsko-industrijskih štancera, Woody Allen je Autor. Sa velikim A. Pre svega komičar, pa onda glumac, scenarista i reditelj, intelektualac, povremeno pacijent na psiho-terapiji, povremeno sam svoj terapeut i analitičar. Pa ipak, teško mi je da to kažem, pošto njegovu upornost i tempo od filma na godinu izuzetno poštujem (pa čak i pišem jednu filmsku kritiku dnevno, lakše je nego snimiti film, ali svejedno zahteva vreme i trud), kvantitet nije najpouzdanije merilo kvantiteta. U kreativnoj disciplini kao što je to filmsko autorstvo, inspiracija je nužna, ali nije uvek na istom nivou.
    Jednostavno rečeno, Woody Allen se ponavlja i reciklira. To apsolutno ne znači da je Magic in the Moonlight loš film, još manje da nije zabavan, naprotiv. I Woodijeva samoreciklaža ne mora biti loša, ipak ima KOGA reciklirati, ipak je to Woody, čovek zanimljive karijere, još zanimljivijeg života i umetnički čudnih sklonosti. Problem je u tome što je, čini se, Magic in the Moonlightrađen tako da je sasvim legitimno pretpostaviti da za ovakav film Woody Allen nije imao dublji motiv od toga da ispuni kvotu za ovu godinu.

    Evropa, posleratno vreme, optimistične, ubrzane 20-te godine. Stanley (Firth) je vešt mađioničar sposoban da se prebaci na drugi kraj sobe i da učini da slon nestane. Njegova tačka bi se danas smatrala uvredljivom (hej, obučen je i našminkan u srednjevekovnog Kineza), ali u ono vreme to je bilo nešto normalno, simpatično i slatko. Pored toga što je mađioničar, on je zakleti ateista koji ne veruje ni u Boga ni u bilo šta natprirodno ili onostrano, u postojanje duše, na primer. Njegovo “dopunsko” zanimanje je da putuje po svetu i raskrinkava osobe koje se predstavljaju kao mediji i varaju ne samo naivne i dokone bogataše, već rade besramnu samopromociju.
    Njegov kolega Howard (McBurney) mu skreće pažnju na novu spiritističku senzaciju, mladu Amerikanku Sophie (Stone) koja se zajedno sa majkom (Gay Harden) prikrpala bogatoj udovici (Weaver) i čak spetljala njenog blesavog sina (Linklater). Kako se sve to dešava na Azurnoj obali u letnjim mesecima, a Stanley nema šta pametnije za raditi (osim da ode na put po Galapagosu sa svojom savršeno odgovarajućom verenicom), a i draga tetka Vanessa (Atkins) koja ga je odgajala živi u blizini.
    Ispostavlja se da Sophie zna previše i pogađa predobro da bi bila tek obična prevarantkinja, da je možda stvarni medijum, ma kako to Stanleyu bilo neprihvatljivo. Drugi problem je to što je Sophie izuzetno prijatna (i na oko, a i kao osoba) i ugodno društvo, pa se kod Stanleya javljaju dvostruka osećanja za nju: ponos i uverenja mu nalažu da je raskrinka, ali se on usput poprilično zaljubljuje u nju i film se čvrsto pozicionira kao romantična komedija i na tom pravcu ostaje do kraja.
    Kao što rekoh, ima tu materijala za uživanje, ovo je pre svega šarmantan film. Colin Firth i Emma Stone su uverljivi u svojim ulogama i sjajno funkcionišu kao tandem, razlici u godinama uprkos. Od epizodista se ističe Eileen Atkins koja zapravo i jedina ima koliko-toliko razrađen lik, dok su drugi zaglavljeni sa tipskim likovima. Igraju ih standardno dobro, ali to nije dovoljno da bi zasijali. Scena, kostimi i fotografija su predivni, sve pršti od zasićenih letnjih boja, a i muzička podloga (uglavnom jazz i standardi) je odlična. Magic in the Moonlight priziva u sećanja stare, dobre filmove i to ne čini blatantno. Reći ću samo da bih jako voleo da je Woody Allen režirao The Great Gatsbyumesto Baza Luhrmanna, pošto bi sigurno pogodio atmosferu, osmislio likove i uveo nekakvo svoje tumačenje umesto da film pretvori u vrišteću žurku.

    Poznavaoci i poklonici Woodijevog rada će tu pronaći i gomilu citata njegovih ranijih filmova, pa čak i neke od njegovih udarnih štoseva i cele replike koje se doimaju kao da su preuzete iz njegovih klasika. Da ne pominjemo njegove standardne motive... Sredovečni, neurotični muškarac koji dovoljno veruje u to da je genije da i svi drugi ostaju pod tim dojmom, mlađa i naivnija, ne potpuno naivna, ali generalno dobrodušna devojka i njih dvoje koji tvore nekakav par. Kada bi se zalazilo dublje u psihoanalizu i u autorovu biografiju, mogle bi se izvući razne paralele sa autorovim životom i odabirom partnerki. Magic in the Moonlight ide toliko daleko da ima i klasičnog Woody Allen lika, i da je snimljen 70-ih ili možda 80-ih sam Allen bi ga igrao. Colin Firth savršeno uskače u ulogu sa potenciranom britanskom hladnoćom i svojom interpretacijom, ali to ostaje klasičan Woody Allen lik.
    Problem sa svim tim je što Magic in the Moonlight nije toliko dobar i neodoljiv kao što bismo očekivali da bude. Pomalo je previše providan, sama “misterija” koja služi kao okidač nije ni izbliza dovoljno dobro osmišljena, objašnjenje za nju je prigodno i neuverljivo, a kraj filma deluje preko svake mere zbrzano. Moj utisak je da smo ove godine već imali bolji film Woodija Allena, kojeg, istina, nije on režirao. Film se zvao Fading Gigolo i režirao ga je John Turturro, a Woody nas je počastio ulogom u njemu.

    0 0
  • 12/27/14--00:00: Clouds of Sils Maria

  • 2014.
    scenario i režija: Olivier Assayas
    uloge: Juliette Binoche, Kristen Stewart, Chloe Grace Moretz

    Olivier Assayas je dosta značajno ime francuskog autorskog filma i kada se drži domaćeg podneblja i liričnog, gotovo ispovednog diskursa njegovi filmovi deluju iskreno i šarmantno. Assayas ima reputaciju vrlo ličnog autora koji dosta inspiracije crpi iz svog odrastanja i pouka kojih je odrastajući izvukao. Neka vam kao referenca posluži njegov prethodni film Apres mai, ima ga na blogu (pri početku), izuzetno simpatičan i topao film o odrastanju u zanimljivim vremenima seksualne revolucije i “šesetosmaštva”.
    Assayas, međutim, dosta često ima globalne ambicije koje nikad nisu bivale do kraja ispunjene. Ti filmovi su mu, sa izuzetkom filma Clean (2004), skupljali prosečne kritike, a nisu dopirali do masovne publike. Clouds of Sils Maria predstavlja kompromis neke vrste, tema je globalno prihvaćena, a opet nekako “artsy” (starenje jedna glumice), a glumačka postava izuzetno zvučna, barem kad su u pitanju tri najveće uloge. Mesto radnje su švajcarski Alpi, jezik uglavnom engleski, i film je zapravo komorna drama koja svojim glumicama pruža priliku da zablistaju. Premijera u Cannesu je protekla dobro, film je pokupio solidne kritike, ali su one većinom bile centrirane oko glumačkih ostvarenja.

    Dakle, Maria Enders (Binoche) je globalna filmska i teatarska zvezda koju celebrity kultura nimalo ne zanima. Ona za lovu odradi poneki blockbuster, ali preferira art filmove i rad u teatru. Zajedno sa svojom asistentkinjom Val (Stewart) dolazi u Švajcarsku, možda svoju domovinu, ali svakako zemlju za koju je veže njena prva uloga koja ju je proslavila u teatru, da bi primila nagradu. Na putu saznaje da je autor drame koja ju je proslavila preminuo, kao i da se sprema nova postavka iste drame u Londonu...
    Začkoljica je u tome da je drama o lezbejskoj manipulaciji, gde je Maria u originalnoj izvedbi igrala mladu femme fatale koja zavodi i odbacuje svoju staru šeficu. Maria je tada igrala sa starijom, možda pomalo “washed up” glumicom koju je zadesila misteriozna smrt (nesrećni slučaj? samoubistvo?) nakon te uloge. U novom stanju stvari, za Mariu je namenjena uloga nesrećne šefice, dok bi mladu femme fatale igrala Jo-Ann Ellis (Moretz), glumica i zvezda u usponu sklona pizdarijama i skandalima.

    Maria i Val se povlače u Sils Mariu, turističko mesto u planinama čiji se prirodni fenomeni (kretanje oblaka) pominje u drami, kako bi se Maria pripremila za ulogu, ali tu počinju problemi, njene sumnje u samu sebe, svoje sposobnosti, svoje starenje. Rečju, ona se ne oseća prijatno u svojoj koži i novu situaciju ne može da prihvati. Međutim, to nisu stvari koje je lako zanemariti kao nekakve internet tračeve ili celebrity kulturu, pa čak i dosadne kolege sa kojima mora sarađivati ili nadobudne producente i reditelje, nego veoma opipljivi životni problemi. Poznata je činjenica (ili mit, svejedno) da postoje uloge koje preuzimaju svoje glumce, u filmu je to sveprisutni motiv, pa nam ostaje da vidimo kako će se Maria snaći u svemu tome. Posebno ako se uzme u obzir da su probe sa Val veoma uverljive i uznemirujuće.
    Ima u filmu veoma intrigantnih i zabavnih detalja. Prisutna je pomalo isfurana, ali svakako zabavna aluzija na stanje u modernoj filmskoj industriji, pa čak i jedan preslatko kretenski insert iz nekog svemirskog preproduciranog trasha (sa sve 3D naočarima, pošto Maria i Val gledaju bioskopsku projekciju). U Jo-Ann Ellis je lako prepoznati nekoliko glumica ili “glumica” iz današnjeg Hollywooda (recimo da je mala spaljena kao Lindsay Lohan, ali ima talenta kao Jennifer Lawrence). Posebno je zabavna “drama u drami”, taj komad za koji se Maria priprema, sasvim zamisliv kao legitimno, ako ne i legendarno umetničko delo.

    Bez svake zadrške, sve tri glumice briljiraju čim im se ukaže šansa. Za Juliette Binoche to i ne čudi, ne mogu se setiti jedne njene loše uloge. Ovde je možda malo ograničena sa svojim nekako tipskim likom i ne uspeva da dostigne nivo koji je Julianne Moore postigla sa sličnim likom u Cronenbergovom Maps to the Stars. Chloe Grace Moretz je svakako glumica i zvezda u usponu i pokazuje zavidnu količinu talenta i sposobna je ostati “nenadigrana” u kadru sa Juliette Binoche. Kristen Stewart koja (sa dobrim razlogom zvanim Twilight) u gledaocima izaziva skepsu pokazuje da se od Twilight etikete odlepila i da može biti pristojna indie/art glumica savršeno sposobna za diskretnu, ne previše ekspresivnu glumu. Neki će njene napore nazvati “daskastim” po inerciji i to svrstati u podglumljivanje, ali sve sam manje spreman da u to poverujem, nakon ovog filma i relativno nedavnog Camp X-Ray.
    Problem nastaje možda u našim očekivanjima. Assayas kao autor nije tip koji laže, maže, folira i sere. On je izgradio karijeru iskrenog autora koji ima šta da kaže i za to bira reči. Njegovi filmovi u principu deluju isreno i organski. Izgleda da na ovu temu nema baš šta da kaže, pa se uglavnom poštapa sa stereotipima o glumi, glumcima, ženama i starenju. Ovde nećete naći ništa novo na datu, veoma zanimljivu, temu, i uz najbolju volju i najbolju glumu, pa ćete biti osuđeni na kliše do klišea i gomilu opštih mesta.
    Filmova o ženama, a naročito glumicama koje stare nije manjkalo. Clouds of Sils Maria povremeno diže očekivanja, ali ih nikad ne ispunjava u potpunosti. Nije problem ni to da će vas ovaj film podsetiti na druge i bolje, jer uglavnom neće. Problem je u tome što je u tekst filma utkana moćnija i iskrenija drama koju bih radije pogledao, u teatru ili na filmu. Zamislite samo lezbejsko zavođenje u korporativnom okruženju. Ostavio bih Juliette Binoche i Chloe Grace Moretz. U idealnom slučaju film bi režirao Brian De Palma. Jesam li to upravo opisao Passion?

    0 0
  • 12/28/14--00:00: Predestination

  • 2014.
    scenario i režija: Michael Spierig, Peter Spierig (prema kratkoj priči All You Zombies Roberta A. Heinleina)
    uloge: Ethan Hawke, Sarah Snook, Noah Taylor

    Filmove o putovanju kroz vreme cene veoma posebni ljudi, oni koji vole zagonetke i mozgolomke, a pritom ne cepidlače po pitanju logike. Cepidlačenje je u takvim filmovima pogubno jer putovanje kroz vreme, a posebno vremenske petlje i posledični paradoksi za sobom ostavljaju velike logičke rupe na koje ne treba upirati prstom i koje nema smisla na silu zatrpavati pošto tu ni sabrana dela Stephena Hawkinga nisu od pomoći. Koga te petlje generalno živciraju i frustriraju, neka ih izbegava. Filmova ionako ima dovoljno na ovom svetu, pa čak i linearnih i relativno zabavnih hvatanja u koštac sa putovanjem kroz vreme.
    Predestination je od one, izuzetno zapetljane i nelinearne vrste filmova o putovanjima kroz vreme. Na svom putu naleće na mnogo prepreka i upada u razne rupe, ali je svejedno magično privlačan od prvog do poslednjeg trenutka. Dakle, zavalite se u fotelju i ne ustručavajte se da premotavate napred-nazad, možda će vam zatrebati.
    Autori, australsko-nemačka braća Spierig, uvode nas u priču sa pomalo haotičnim “teaserom”. Vidimo akcione scene borbe i eksplozije, oporavak u bolnici i rekonstruktivne plastične operacije, dijagnozu shizofrenije i Ethana Hawka kako polaže zakletvu u nekoj čudnoj i tajnoj vladinoj organizaciji, te duži opremu koja se sastoji od kofera za violinu i ručnog sata. U sledećoj sceni, smeštenoj u New York 70-ih, neki androgini frajer ulazi u zamračen i ne baš gužvovit (engleski rečeno “shady”) bar u kome je Hawke šanker. Gost u baru koji posećuju olinjali hipici i vijetnamski veterani štrči kao govno u punču, izbegava komunikaciju, pa čak i barmenove šale. Posle par čašica se odobrovolji i za opkladu u flašu pića započinje poprilično neverovatnu priču koja će zauzeti prvu polovinu filma. Uvod u priču je njegova spisateljska karijera u ženskim časopisima, a priča zapravo počinje sa replikom koja rešava misteriju njegove androginosti. “Kad sam bio sasvim mala devojčica...”

    Dalje ne bih kvario ugođaj, ovo je jedan od takvih filmova. A ima tu svega, i vrckavog humora sačinjenog od “hard boiled” one-linera, i akcije i mentorskog odnosa, i putovanja kroz vreme i propratnih paradoksa, kako naučnih, tako i filozofskih (kokoška i jaje, zmija koja guta sopstveni rep) i vladinih agenata i beskrupuloznih, psihotičnih terorista. Biće tu i rasprave o naslovnom pojmu, predestinaciji i sudbini, promeni i nepromenljivosti. Sve zajedno čini jedno ugodno filmsko iskustvo, jednu ne savršeno uverljivu i posloženu, ali svakako intrigantnu zagonetku.
    Nekoliko stvari su tu presudne. Prva je vizuelni identitet koji savršeno dočarava razne vremenske okvire, od netom posleratnih 40-ih, preko 50-ih i pre-hippie 60-ih, do trežnjenja 70-ih, kičastih 80-ih i korporativno-hladnih 90-ih. Shema boja se menja u zavisnosti od perioda, kao i okolni detalji (arhitektura, automobili, odeća i oružje – uvek revolver). Posebna vizuelna poslastica je komad retro SF-a oko svemirskog programa 60-ih.
    Druga presudna stvar je gluma. Predestination je dobar deo vremena praktično duo-drama koja se u baru odvija između Hawkovog konobara i gosta kojeg Sarah Snook igra apsolutno genijalno. U svojih par scena Noah Taylor je uverljiv kao vladin birokrata, ali dvojac Hawke – Snook apsolutno nosi ceo film. Hawke je sposoban za tako nešto i već ima reputaciju hrabrog glumca kome je važniji zanimljiv materijal nego slava i honorari, a njegova filmografija govori za sebe. Sarah Snook je glumica u usponu, do ovog filma sam o njoj samo pročitao par tekstova i nisam imao prilike da je vidim na ekranu. Reći ću samo da je sjajna i da su moja očekivanja od njene daljnje karijere izuzetno visoka.

    Treća i četvrta stvar su adaptacija izvornog materijala, kratke priče koju nisam imao prilike da pročitam, a posle ovog filma imam ogromnu želju i u konačnici režija. Što se adaptacije tiče, film se verno drži postulata priče (putovanje kroz vreme je izmišljeno 1981. i kraj, nema veze što u našem svetu to nije istina). Režija je na kompetentna, ponekad školski nevidljiva, ponekad raskošna i inventivna, pa Predestination nikad nije dosadan ili naporan film, ma koliko klizio u haos.
    Braći Spierig je ovo treći film i moglo bi se reći da su napokon imali sreće. Prvi film, zombie komedija Undead je dokusurila kritika, iako je film imao podužu festivalsku turneju. Drugi film, vampirski The Daybreakers je bio nešto bolji i zreliji, skupio je pristojne kritike i solidnu gledanost (pre svega zahvaljujući poznatim glumcima), ali je svoju interesantnu premisu pratočio u generičku akciju. Predestination je pogodak u centar mete: inteligentan žanrovski film koji se poigrava i sa postulatima žanra referirajući na brojne filmove (od Back to the Future do Terminatora) i drugim žanrovima (ima više momenata melodrame), koji svojom inovativnošću ne beži ni od etikete “art”. Predestination ima moju ogromnu preporuku.

    0 0
  • 12/29/14--00:00: Begin Again
  • 2013
    scenario i režija: John Carney
    uloge: Mark Ruffalo, Keira Knightley, James Corden, Hailee Steinfeld, Catherine Keener, Yasiin Bey, Adam Levine, Cee Lo Green

    John Carney je pogodio ukus publike sa svojim hitom Once (2006), modernim romantičnim mjuziklom o dvoje ljudi koji šetaju Dublinom, snimaju album i pričaju ljubavnu priču. Kombinacija elemenata se činila dovoljno iskrenom, pa se to svidelo i publici i kritici. Sedam godina kasnije, Carney se vratio temi i snimio Begin Again. Nije ovo nastavak u strogom smislu reči, zapravo više podseća na one “neformalne” nastavke gde se postavi slična osnova, a snimi potpuno drugi film. Kao što to biva, štos koji je upalio jednom ne mora upaliti i drugi put.
    Begin Again je zbrka, tematski i kompozicijski. Prati dvoje ljudi kojima je sreća okrenula leđa i prodaje priču kako od dve propale firme može da se napravi jedna dobra. Dan (Ruffalo) je muzički producent koji dobija otkaz u firmi koju je sam osnovao. Razveden je od Miriam (Keener) i nema baš neki odnos sa kćerkom Violet (Steinfeld). Pije kao smuk i na ivici je samoubistva. Gretta (Knightley) je britanska kantautorica koju je u New York doveo njen dečko i muzički partner (Levine), pa ju je prevario i ostavio čim je okusio malo slave. Ona se posle zbuksala u stan kod drugara, uličnog muzičara (Corden) i tu troši poslednje newyorške dane pe nego što se popišana vrati kući.

    Srećom, drugar će je odvesti u jedan bar sa otvorenim mikrofonom i tu će je Dan čuti i doći na ideju da joj on producira album i vrati se na svoj posao u izdavačkoj kući. Ideja je da album snime na najrazličitijim lokacijama u New Yorku sa brojnim “session” muzičarima i da će to biti nešto zaista originalno i fenomenalno. Čisto onako, da je ta ideja iole valjana i izvodljiva, toga bi se setile glavešine još 60-ih, muzika se ne bi snimala u studiju i producirala nego bi se hvatao taj “organski” zvuk grada.
    Ovakva folirantska pizdarija je i najmanji problem, barem je filmična i omogućava slikanje New Yorka koji kao deluje autentično, a u biti je sve artificijelno kao na razglednici. Ipak, to je New York, grad koji jednostavno volim da gledam, pa ću oprostiti. Problem je što takvi lažnjaci izbijaju posvuda u filmu. Malo se upućuju kritike na račun muzičkih kuća, preproduciranih pesama i albuma, kontrole imidža i identiteta umetnika, a malo se sve to glamurizira, svesno ili ne, dovođenjem muzičkih zvezda (Levine, Green, Bey – Mos Def) da manje ili više igraju sami sebe. Tako da u konačnici imamo jednu shizofrenu, a opet tako životnu situaciju da film od starta propagira laž i pozu kao veliku i duboku istinu, pa onda kao da sam poveruje u te svoje baljezgarije i sve deluje nekako “second hand”.

    Takva je i muzika: malo kvalitetniji pop za radio, idealan “soundtrack” na temu leta u gradu u koji će slušati devojke iz dobrih kuća u mini kabrioletima koje su im kupili mama i tata. Dakle, nije najjeftinija konfekcija, ali daleko je od bilo čega unikatnog. Reference na Leonarda Cohena i Boba Dylana su tu vrišteće lažne u propagandi dobrog ukusa. Glede toga, pojedine scene su vrišteći neukusne, kao taj “meet cute” trenutak kad Dan zamišlja u glavi najljigaviji mogući aranžman za Grettin pseudo-iskreni pesmuljak. Ili kada Cee Lo Green opali “freestyle” iz čista mira koji vrišti koliko je pozerski. Ili kada mala Violet uleti sa solažom od pet minuta na gitari na kojoj se mučila da uhvati tri rifa.
    Problematična je i romantična priča jer je jasno od početka da će se svaki kontakt između Dana i Grette završiti u najboljem slučaju sa zagrljajem. On joj može biti prijatelj i mentor, za sve drugo je previše mator i previše ogorčen. Opet, ako je to prijateljski i poslovni odnos, da li bi se on, i pored sebične motivacije, baš toliko cimao oko nje? Motivacija i opravdanje su manjkavi čak i za manje temeljne postupke likova. Nije mi jasno kako Dan uvek nađe parking ili kako Gretta vodi Violet u shopping ako klošari kod ortaka na gajbi, a niko tu nema prihoda. Bar je, mada neuverljivo, objašnjeno otkud im kinta za muzičare i za snimanje. Ako ćemo iskreno, nije mi se baš dopala ni struktura na početku filma gde sa dve strane, sukcesivno, gledamo kako Dan i Gretta dolaze u lokal u kome će se sresti.

    Ako nešto spasava Begin Again, onda su to glumci. Catherine Keener opet igra nesrećnu i nadrkanu ženu, ali ne smeta – dobra je u tome. Isto se može reći za Hailee Steinfeld kao nadrkanu klinku. Mos Def je sasvim pristojan kao studijska glavešina. James Corden unosi dovoljnu dozu šeprtljavosti i blentavosti, ali ne preteruje. Keira Knightley je misterija. Sa jedne strane, pleni naivnošću i klinačkim izgledom, bez sisa i sa svojim krupnim okicama deluje kao neka klinka koja je upisala neki egzotični fakultet i veruje u gluposti koje priča. Pohvalno je to što je svoje vokale otpevala sama i to sasvim u redu, međutim to nije dovoljno da nas uveri u njenu zvezdanu budućnost i talenat velike kantautorice. Ali Mark Ruffalo je potpuno pogođen, sa svojom raščupanom kosom i bradom izgleda kao propali producent, pomalo umetnik, pomalo klošar, a najviše budala. Kada počne da govori o muzici, ima onaj ludački sjaj u očima. Deluje kao lik kojeg se može sresti po barovima i klubovima koji prodaje govnarske priče svakome ko je voljan da ga sasluša.
    Možda sam malo preoštar u kritici. Begin Again nije toliko loš film, ili ne daj bože negledljiv, koliko iritira svojom formuličnošću i pozerajem. Gledljiv je, izgleda i zvuči pristojno, glumci su na visini zadatka, montažne sekvence atraktivne kao u video-spotu. Ali problem je što osoba pri zdravoj pameti ni u jednom trenutku neće poverovati u bedastoće koje će tu čuti. Begin Again je lepo ispoliran, a ispod te fasade se krije samo mnogo foliranja sa minimalno ideje.


    0 0
  • 12/30/14--00:00: Young Ones
  • 2014.
    scenario i režija: Jake Paltrow
    uloge: Michael Shannon, Nicholas Hoult, Kodi Smit-McPhee, Elle Fanning, Aimee Mullins, Robert Hobbs, David Butler, Liah O'Prey

    Postapokaliptični, pustinjski krajolik. Nekadašnjih zelenih livada sećaju se samo stariji. Dvojica lutalica nalete na nešto što je nekad možda bilo javni WC, ili nekakav bunar. Frajer ih satre sa puškom iz daljine. Svet je surov, a sve se vrti oko vode u filmu skrivenom iza generičkog, nazovi-cool naslovaYoung Ones koji u ovom filmu ne znači ništa posebno. Dakle, ono što je nafta danas (makar u uskim umovima eko-fanatika), to će biti voda nekad u budućnosti.
    Jake Paltrow, neostvareni autor poznatog prezimena i “plemenitog” hollywoodskog porekla (otac Bruce je televizijski scenarista i producet, sestra Gwyneth je glumica, kao i majka Blythe Danner), očito nikad nije preterano razmišljao o apokalipsi i siromaštvu. To se vidi po veoma originalnom, ali potpuno nelogičnom uređenju njegovog postapokaliptičnog sveta. Nažalost, to shizofreno i amaterski, a potaknuto ambicijom da film bude veći od života (citira se There Will Be Blood obilato, spajaju se žanrovi westerna i postapokaliptičnog SF-a sa motivima grčke tragedije), ostaje samo jedno pitanje: koliko će to loše ispasti na kraju? Moglo je i gore...
    Reč-dve o “settingu”. Bila nekad Amerika, sada je to podeljeno na relativnu civilizaciju i nešto što liči na Divlji Zapad. Vodovodske kompanije su onaj bau-bau koje su u revizionističkim westernima bile železničke, a u There Will Be Blood naftne kompanije. Voda je teško dostupna i za piće, a kamo li za luksuz poput higijene, pojenja životinja (koje, primetićemo, nisu izumrle) ili navodnjavanja farmi. Oko nje se stvaraju špekulacije, za nju se ubija. Pa ipak, niko ne deluje prljavo i pored nekoliko detalja koji bi nam ukazali na teške uslove života, poput “peskiranja” posuđa i jedne neugodne, vulgarne šale na račun lične higijene. Da stvar bude blesavija, nije došlo do sloma tehnologije, ona je čak uznapredovala. Kvadriplegičarka ima SF proteze, žive životinje dosta često menjaju robotizovane varijante (četiri “noge”, kamera, displej i tovarni sanduk – eto vam robo-mazge). Postoji i neka vrsta centralne vlasti, samo nije mnogo prisutna u divljini, dok u gradovima sve izgleda sjajno. Ne treba preterano objašnjavati zašto je sve to apsurdno: ako bi se neko bavio naukom i tehnikom da pravi robo-mazge i high tech proteze, zašto nije rešena opskrba s vodom, recimo filtracijom slane, morske vode ili reciklažom telesnih fluida.
    U toj i takvoj situaciji kroz tri poglavlja pratimo život jedne familije. Prvo poglavlje je posvećeno ocu Ernestu Holmu (Shannon). On je tipičan western junak, ćutljiv, povučen i gleda svoja posla, ali može biti jako opasan. On snabdeva radnike vodovoda sa potrepštinama i nada se da će ih potkupiti da okrenu cevi ka njegovoj farmi koja je pod hipotekom. Dok ga sin Jerome (Smit-McPhee) prati u stopu, kćerka (Fanning) mu se otvoreno suprotstavlja i želi da se po svaku cenu uda za sumnjivog, mada ambicioznog Flema (Hoult). Drugo poglavlje prati zeta Flema i njegovo bogaćenje preko manipulacije, ubistava, laži i prevara. Poslednje prati sina na putu spoznaje istine, osvete i stasavanja iz dečaka u muškarca.
    I pored neuverljivog settinga, priča je zanimljiva dovoljno da bi se pratila. Već u prvom poglavlju se nekako vezujemo za likove u toj jednoj porodičnoj tragediji koju nam i muzika (gudači + klavir) najavljuje. Vidimo brižljivo izgrađen socijalni pejzaž i potencijalno zanimljiv razvoj događaja, pa makar na logički klimavoj konstrukciji. Drugi deo je veoma površan citat superiornijeg filma, pa onda finale deluje kao jeftina moralizacija i nastupa neizbežno razočaranje.
    Srećom, sve to solidno izgleda što se tiče fotografije i montaže. Sa druge strane, gluma je sve samo ne briljantna, a tipski napisani likovi nimalo ne olakšavaju. Michael Shannon je više nego solidan kao čovek pod stalnim pritiskom preživljavanja. Kodi Smit-McPhee isto tako kao sin koji ga gleda kao idola. Problemi nastaju kod Nicholasa Houlta koji je neuverljiv kao beskrupulozni manipulator, a posebno kod Elle Fanning. Za Maleficent je praktično samo statirala, a ovde odlazi u drugu krajnost zvanu histerično preglumljivanje, što je još užasnije.
    Young Ones je zanimljiv kao komad trivije, preporučljiv entuzijastima za žanrove i robo-mazge (koje su simpatične), ali jednostavno nije dobar film i može se slobodno preskočiti.

    0 0
  • 12/31/14--00:00: Redirected
  • 2014
    režija: Emilis Velyvis
    scenario: Emilis Velyvis, Lewis Britnell, Jonas Banys
    uloge: Vinnie Jones, Scot Williams, Gil Darnell, Oliver Jackson, Anthony Strachan, Andrius Žiurauskas, Vita Siauciunaite

    Iskreno, ovo mi je prvi susret sa litvanskom kinematografijom, naprosto nisam imao prilike da pogledam neki film odatle. Ipak je to mala kinematografija bez značajnijih festivalskih i komercijalnih uspeha. Redirected je potpuni izuzetak od pravila, uslovno rečeno je litvanski film (većina dijaloga je na engleskom jeziku), ne pokazuje nimalo respekta za litvansku filmsku tradiciju, strogo je žanrovski i komercijalno okrenut. U pitanju je film koji najblatantnije kopira matrice krimi-komedije u stilu Guya Ritchija, gde je litvansko okruženje, prikazano kao kaljuža tranzicionog nemorala, samo uvrnuta i na momente uvredljiva pozadina za nedaće i pizdarije u koje su upali junaci filma, inače go kreten do kretena.
    Sve počinje sa pljačkom nekih krimosa usred kockarske partije u Londonu. Tročlana banda je raširena na četvoročlanu, a četvrti član i vozač Michael (Williams), inače pripadnik obezbeđenja Njenog Veličanstva, pojma nema u čemu pomaže svojim kretenoidnim prijateljima. Oni su stereotipna bagra: dežurni ložač Johnny (Darnell), pederkasta veganska pičkica Tim (Jackson) i odvratna debela svinjčuga Ben (Strachan). Njihova glavna meta je Golden Pole (Jones), siledžija bez manira i milosti i jasno je da pljačka neće proći nekažnjeno. Johnny, naravno, ima ideju da društvance zbriše u Maleziju i uživa na suncu, ali njihov let usled erupcije vulkana na Islandu pristane u Litvaniji. Pljačkaju ih kurve, makroi, taksisti, panduri, oni se gube i nalaze, neki od njih završavaju u kandžama litvanskih seoskih gangstera, a Golden Pole ih prati u stopu. Sve je ružno, gadno i sprema se pičvajz.
    U toj ružnoći i gadosti ima nekog šarma i gledalac koji voli i ceni morbidarije i frenetične krimi-komedije će se nasmejati nekoliko puta. Problem je što smo to više ili manje videli, pa Redirected izgleda kao “mash-up” furioznog tempa nekog Snatcha, gadosti Eurotripa i “oh, my balls” humora Hangover franšize. Pritom taj “mash-up” deluje jeftino i “second hand”. Vinnie Jones, bivši fudbaler i kostolom, po pravilu rezervni igrač u filmovima, ovde je glavno ime i ponajbolji glumac, praćen kolonijom relativnih anonimusa. Na kraju krajeva, sve izgleda malo izlizano.
    Čini se da je Velyvis imao nameru da iskoristi jedan zapadni trend i uvali ga domaćem tržištu kao egzotiku, a da se pored toga obračuna sa koječime. Recimo sa filmskim kritičarima. Ta replika u kojoj besprizorna seljanka koja je upravo pokupila dva “engleska pedera” jer “šta će svet misliti o nama” objašnjava kako nije kurva i ima svoje snove da bude filmski kritičar je još i najsmešnija, pored toga što je najnategnutija replika u filmu. Glupo i detinjasto, ali barem iskreno. Po globalnoj mreži čitam da je Velyvis ubacio ime domaćeg reditelja na kućicu za pse (infantilno i interno, možda bih shvatio da sam upućen u “scenu”) i da je na ratnoj nozi sa piratima.
    Lepo za njega, ali moram reći da me nije impresionirao. Redirected je film koji se gleda da prođe vreme i ako je moguće sa pola mozga. Naprosto, previše je tu reciklaže i ničim potkrepljenog kurčenja da bi se ovakav film shvatio ozbiljno. Možda smo mi filmski kritičari u duši besprizorne seljačke kurve, ali barem naše frustracije dopiru do manjeg broja ljudi nego frustracije ovakvih autora. Samo kažem...

    0 0
  • 01/01/15--00:00: The Guest
  • 2014.
    režija: Adam Wingard
    scenario: Simon Barrett
    uloge: Dan Stevens, Maika Monroe, Brendan Meyer, Sheila Kelley, Leland Orser, Lance Reddick

    “Dobar dan, gospođo Peterson. Ja sam David i služio sam sa vašim sinom Calebom. Bio sam tamo kada je poginuo”. To su, parafrazirano, prve rečenice izgovorene u filmu The Guest. Jasno nam je da je situacija nezgodna, familija žali sina, odnosno brata koji je poginuo u Afganistanu. Nezvanog gosta koji kaže tako nešto, ma kakav on bio, a čini se da je pristojan momak sa manirima, valja primiti. Opet, filmsko iskustvo nas uči da se sve to neće dobro završiti. Takav je “trope” i treba imati hrabrosti kršiti ga kada ga se već poteklo. Uostalom, i sam naslov i prvi kadar nam govore ko je tu u centru ptiče.
    David (Stevens), je po potrebi samozatajan, a po potrebi slatkorečiv, ali zato uvek na usluzi. Tako se familiji uvlači pod kožu. Nežna i preopterećena majka (Kelley) ima pomagača, tupavi i naivni otac (Orser) drugara sa kojim će piti pivo, a mlađi, osetljivi brat (Meyer) zaštitnika pred školskim nasilnicima. Sestra (Monroe) je skeptična, ali svejedno ne može ostati ravnodušna prema zgodnom momku kao što je David, makar samo zbog toga što je zgodan. Vrlo brzo oko familije počinje da se širi miris leševa, a obično ginu oni koje članovi percipiraju kao uzrok svojim nevoljama. A uskoro se uključuje i treća strana, odnosno vojska...
    The Guest je film koji je skupio dobre kritike u Americi i solidne u Britaniji i iz njihovog ugla gledanja to ima smisla: film se poigrava sa žanrovima i pod-žanrovima u pokušaju dočara kolektivnu psihu ili makar kolektivnu psihozu američkog društva sa nasleđem najnovijih dugotrajnih ratova. Do sada se to kanalisalo kroz žanrovske filmove, horore, akcije i trilere, češće u B produkciji ili u okviru trasha nego kroz nekakve arthouse forme. I to se u filmu vidi, svaki “trope” je podvučen, bilo da se radi o tipskosti likova i situacija kroz koje oni prolaze, bilo da se radi o detaljima poput electro-gothic muzike.
    Pa ipak, iz perspektive kontinentalne Evrope, nemoguće je zaobići Hanekea, od Funny Games pa nadalje, ili recimo Borgmana. Razlika je u obradi, u Evropi arthouse ima primat nad žanrom, ali i u tumačenju društvenih pojava. Pomenuti filmovi bave se eksploatacijom straha (opravdanog ili neopravdanog) prisutnog kod srednjih i viših slojeva. Sa druge strane, uvođenje pod-zapleta sa vojskom i tajnim eksperimentima asocira na američke političke filmove iz 70-ih, ali i na (u Americi mirnodopsku) fimsku praksu iz 90-ih (sa ne baš očitim neprijateljem u samom sistemu) oličenu najviše u serijama The X Files i The Pretender.
    Spoj svega toga je lagano problematičan, jer se ambicije koje film ima nikako ne uklapaju sa “campy” notama i stilom na koji se vozi, ne na takav način. Konačni utisak je da je The Guest neozbiljan film koji interesantno počinje, ali posle skreće u haos, ludilo i proizvoljnost. Naravno, i tada je zabavan za gledanje, ali frustrira činjenica da bi mogao biti i bolji. Čini se da su autori Wingard i Barrett toliko verni svojim žanrovskim i “no budget” korenima da za sada teško izlaze na kraj sa filmom koji zahteva drugačiji pristup.
    Tajna njegove gledljivosti, i pored toga što u jednom trenutku odlazi u vražju mater, leži u sjajnoj glumi. Britanski glumac Dan Stevens (serija Downtown Abbey) je strašan kao David. Sa svojim ledenim pogledom i finim manirima priziva u sećanje najbolja ostvarenja Alexandra Skargarda. Posebno se može pohvaliti kako je “skinuo” južnjački akcenat. Maika Monroe je zaređala nekoliko uloga u zapaženim filmovima, ali sada ima i još više vremena na ekranu i sjajno ga koristi. Čini se da će izrasti u dobru glumicu. Roditelji i mlađi brat su prilično uverljivi, a Lance Reddick (Cedric Daniels u seriji The Wire) se pojavljuje kao figura od autoriteta, što je vrlo dobar štos.
    The Guest nije loš film, zabavan je i dinamičan čak i kad je potpuno nebulozan. Pa ipak, njegova premisa i “udica” na koju nas zakači su mnogo bolji nego što je “payoff”. Film za jedno gledanje i ne previše mozganja i očekivanja, ma šta kritika tvrdila.

    0 0
  • 01/02/15--00:00: Bad Turn Worse
  • 2013.
    režija: Simon Hawkins, Zeke Hawkins
    scenario: Dutch Southern
    uloge: Jeremy Allen White, Logan Huffman, Mackenzie Davis, Mark Pellegrino, Jon Gries, William Devane

    Bad Turn Worse je pomalo generički naslov za bilo koji film koji uključuje kriminal: naprosto stvari mogu krenuti samo od zlog ka gorem, a jedna pogrešna odluka otvara beskonačno mnogo loših izbora i nijedan dobar. Posle te jedne tačke povratka nema. Originalni naslov We Gotta Get Out of This Place je tačniji i više odgovara temi i radnji filma, ali problem sa njim je jasna asocijacija na poznatu pesmu grupe The Animals i samim tim pomalo očekivana, prvoloptaška simbolika. U stvari, citati su nešto što se u filmu Bad Turn Worse koristi stalno, često bez mere i oni opasno ugrožavaju potencijal za iskrenost i originalnost.
    Bad Turn Worse je još jedan od takozvanih “backwoods” neo-noir trilera, smeštenih u neku sjebanu zabit bogu iza nogu (u ovom slučaju u pitanju je teksaški polu-pustinjski gradić), prepuni sirotinje, očajnika, kriminalaca, ljigavaca i psihopata. Počinje skoro pa “tarantinovskim” nebuloznim dijalogom u kafani o značenju i korišćenju termina. Razgovaraju dvoje naoko bistrih klinaca, Bobby (White) i Sue (Davis), koji u svojoj vukojebini provode poslednje leto pred studije. Dijalog biva prekinut kad im se za stolom pridruži njen dečko, a Bobbijev najbolji drugar B. J. (Huffman), očito nedovoljnih intelektualnih kapaciteta da se u razgovor uključi. On započinje svoju prvu tiradu (a imaće ih nekoliko) o besmislenosti obrazovanja u poređenju sa pravim, težačkim životom.

    Jasno je kao dan da B. J. nije toliko glup (a glup je poprilično), koliko je frustriran činjenicom da ga životni put neće odvesti nikuda, ponajmanje na neko ugodnije mesto od njegove rodne vukojebine. Jedina ideja koje se setio je da opljačka svog i Bobbijevog šefa Giffa (Pellegrino) kojeg smatra još glupljim od sebe. Problem sa tim je da je Giff opasni kriminalni tip i da lova u sefu nije bila njegova, nego u vlasništvu njegovog šefa, Big Reda (Devane), još većeg i opasnijeg gangstera. Bobby i B. J. su stavljeni pred ultimatum od strane Giffa: kao što su opljačkali njega (a Bobby u tome nije ni učestvovao), tako će opljačkati jednu veću Redovu pošiljku novca. Jasno je da su sve troje mladih ljudi u nebranom grožđu, posebno zato što su Sue i Bobby počeli da se petljaju, a B. J. to otkriva, pa ekipica pored spoljnih problema ima i probleme sa unutrašnjom dinamikom...
    Bad Turn Worse je konačno dospeo na bioskopsko i video-tržište nakon više od godinu dana festivalske turneje na kojoj je pokupio uglavnom dobre kritike. Rediteljski dvojac, braća Hawkins, od ranije su poznati stručnijoj publici i festivalskim žirijima zbog svojih kratkometražnih filmova. Scenarista Dutch Southern je debitant, ali ima ime koje uliva poverenje kada je južnjački noir u pitanju: zove se kao lik jednog od takvih romana i filmova. Reference u filmu su brojne i uočljive: citira se Jim Thompson, jedan od visoko rangiranih pisaca u pulp-miljeu čiji su neki romani doživljavali po više filmskih inkarnacija (The Getaway kao najočitiji primer) i koji je sarađivao sa Kubrickom na početku njegove karijere. Pored takvih citata u dijalozima, dosta ih se vidi i u samoj postavci filma. Recimo da vremenska neodređenost koja pomalo liči na 90-te nekako asocira na Mud, a zaplet sa lovom na nekoliko “backwoods” filmova.
    Negde u pozadini se čak pojavljuje i razrađenija socijalna priča, odnosno socijalni pejzaž u kome nije potpuno jasno jesu li ljudi prinuđeni da se bave kriminalom zato što su besperspektivni i siromašni ili su besperspektivni i siromašni zato što je društvo ogrezlo u kriminal. Jasno je da je B. J. samo mlađa verzija Giffa, nekakav Giff u razvoju, i da je Giff verovatno počeo kao B. J. Obojici bi ideal bio Big Red, drugačiji život ne mogu ni zamisliti. Njima nasuprot stoje Bobby i Sue koji veruju u mogućnost drugačijeg sveta, ne zato što su mladi i naivni, nego zato što mogu da se svojim znanjem i radom izvuku iz vukojebine u kojoj su imali nesreću da budu rođeni. Možda su ipak oni mladi i naivni, a B. J. je u pravu, možda im obrazovanje neće ništa doneti, možda je ceo sistem namešten i možda im je bolje da se s tim pomire.

    Trio mladih glumaca odlično radi svoj posao. Logan Huffman ima najteži zadatak kao B. J. jer nije nimalo jednostavno uverljivo odigrati tako jednodimenzionalno i glupavo čeljade. John Allen White unosi potrebnu dozu tunjavosti u Bobbija, a Mackenzie Davis, glumica u definitivnom usponu, pogađa senzualnost i krhkost Sue. Mark Pellegrino pogađa očekivane psihopatske tonove kao Giff, a Big Red se u kadru ne pojavljuje do kraja filma i opstaje kao solidno zamišljen bauk. Jednom kad se pojavi, William Devane ga igra sigurno, uverljivo i sa merom.
    Bad Turn Worse je bolji film po delovima nego u celini. Recimo scena u kojoj Bobby dobije kriptično upozorenje od korumpiranog šerifa (Gries) da ne želi ni da čuje za zločin na koji ga Giff tera je apsolutno genijalno osmišljena, napisana i odglumljena. Asocijacije na Jima Thompsona, direktni citati na početku i na kraju, imaju smisla sami za sebe, ali ne korespondiraju sa ostatkom filma (teorija o 32 načina da se ispriča priča gde se treba držati pravila o očekivanju neočekivanog). U svakom aspektu se jasno vidi šta su braća Hawkins gledala i čitala, na šta se ugledala. Sve je to nekako ubačeno u film, i zamućena fotografija i alternativna country muzika. Da ne pominjemo opštije stvari kao što su narativ i “setting”. Negde je prošlo, negde ne. Bad Turn Worse je sasvim pristojan dugometražni prvenac, ali nažalost ništa više od toga, iako je imao potencijala.

    0 0
  • 01/03/15--00:00: Mr. Turner

  • 2014.
    scenario i režija: Mike Leigh
    uloge: Timothy Spall, Paul Jesson, Dorothy Atkinson, Marion Bailey, Ruth Sheen, Lesley Manville, Martin Savage

    Mike Leigh je specifičan autor sa potpisom koji je nemoguće promašiti. Njegov pristup vuče korene iz teatra, može se nazvati radioničarskim i improvizacijskim. Leigh, naime, nema scenario. Dosta često nema ni priču, ima samo temu i generalnu ideju. Onda na višemesečnim serijama proba sa glumcima koje čak i naziva svojom trupom (dosta često sarađuje sa istim glumcima), oni svi zajedno dođu do nekih dijaloga koji će figurirati kao nekakav scenario po kojem će se snimati.
    Možemo ispostaviti vrhunski Naked i Secrets and Lies kao tipične filmove Mikea Leigha, ali on svoj “trademark” vuče kroz skoro sve filmove, svidelo se to nama ili ne. Recimo, njegove teme su često prizori iz života radničke klase, poput Loachovih “dreamedy” filmova. Žanrovski stoji negde između komedije i drame. Njegovi glumci su toliko upoznati sa svojim likovima i uključeni u njihovo stvaranje da se razlika između ličnosti i lika briše. Sa druge strane, vizuelizacija mu nije jača strana, izbor  lokacija isto, ma “production values”, generalno. Njega ne zanimaju ni budžeti, posebno ne Hollywood (koji neće ni centa uložiti u projekte bez scenarija), ni glumačke zvezde, on glumce stvara i obrazuje, ne kupuje gotove.

    A onda dolazimo do Mr. Turnera koji svakako mora biti nekakav kompromis. Za početak, film ima atraktivnu fotografiju i lokacije. Ima detaljno osmišljenu priču i poantu iza nje, možda čak i napisan scenario, mada Leigh to negira. Film je istorijski, ako ne spektakl, a ono bar kostimirana drama sa stvarnim ličnostima, sa svojim zakonitostima, od produkcije, preko lokacija, scenografije i kostima, do sitnica kao što su jezik i akcenti. Suviše je to zadatih tema da bi se išlo u nesputanu improvizaciju.
    Mr. Turner je nešto što bih nazvao Barry Lyndonom sadašnjeg trenutka, biografska priča o jednom čoveku koji postiže uspeh bez obzira na upitne moralne i ljudske kvalitete. Turner (Spall) je slikar, izuzetno cenjen iako nema neki naročiti raspon tema, motiva i izvedbi (sve se svodi na morske pejzaže, brodove i oluje), ali makar je dovoljno tehnički pismen za taj period kasnog klasicizma i ranog romantizma. Kao kolega nije naročito profesionalan, uspešnijima od sebe (glavešinama iz Akademije bez trunke talenta) se uvlači, dok se na autsajderima, umetnicima ispred svog vremena i siromašnima iživljava. Ni na privatnom planu se za njega ne može reći da je dobar čovek, ljubavnicu i dve kćeri je oterao od sebe, tako da im se ni ne javlja više, sluškinju Miss Darby (Atkinson) tretira kao neželjenog naseleđenog kućnog ljubimca, sve dok je ne tretira kao seksualni objekat, a čak i svog oca (Jesson) koga kao poslednji klinac zove “daddy” sebično tera da mu bolestan pomaže.
    Ako mislite da je ovo film sa nekom izraženom linijom radnje, kao i svaki biopic, da tretira uspon ili pad ili makar promenu u čoveku, varate se. I na tom planu je dosta u stilu Barry Lyndona - bez akcenata prati život jedne javne ličnosti kroz razne neke situacije, od kojih su neke značajne za dalja dešavanja, a neke ne. Mi naprosto vidimo kako Turner stari pred nama, kako ga zdravlje napušta, kako je sve u gorem i gorem raspoloženju i eventualno kako su mu dela sve slabija i slabija. Jedini komadić čovečnosti koji će usput steći zasluga je dvostruke udovice (Bailey) kod koje je odsedao na svojim putovanjima na obalu.

    Postavlja se pitanje koliko je Turner bio materijal za film, pogotovo za film Mikea Leigha. Naravno, njegov život je bio zanimljiv i padao je u nekako zanimljiva vremena, kačile su ga revolucije, Napoleon i rano viktorijansko doba. Sam Turner se dosta posvećivao umetnosti, eksperimentima sa tehnikom i bojama, iako je slikao stalno jedne te iste motive. Pa ipak, uz rizik da ispadnem tipičan kontinentalni Evropljanin, Turner, iako možda najbolji britanski slikar tog doba, bio je drugorazredni umetnik na globalnom nivou. Centar slikarstva je jednostavno bio negde drugde, malo preko Kanala. Da se Leigh više posvetio privatnom aspektu njegovog života, Mr. Turner bi bio bolji film, ovako je pomalo rasplinut.
    Nije ni ovako dosadan, besmislen ili negledljiv, iako odsustvo dinamičkih akcenata i poštovanja osnovnih dramaturških zakonitosti (ako nećeš temu produbiti ili poentirati, nemoj je ni pokretati) od njega ne čini izuzetno ugodno iskustvo. Fotografija je divna i poetična, a Timothy Spall je odigrao ulogu života i potpuno je genijalan, pa makar veći deo filma samo reži i stenje i zajebava sve oko sebe. Naprosto, nigde ne vidimo zašto je takav lik zaslužio “biopic”, jer osim što stari, on ne pokazuje znake promene.
    Jedini mogući ključ je tendencija velikih autora da se hvataju biopica o slavnim ličnostima, posebno o umetnicima. To u prevodu znači da je Leigh manje snimao film o Turneru, a više o sebi. Ima logike, on je umetnik koji snima filmove na jedan te isti način. Želi široku publiku i priznanja, ali ne podilazi nikome. Arogantan je, ali sa pravom. Možda je genije, možda se samo stalno ponavlja, možda je najveći britanski filmski autor svoje generacije. I možda sebe na privatnom planu smatra nedovoljno dobrim čovekom.
    Je li to razlog za dvoipočasovni film u kojem svaka treća rečenica sadrži reč “indeed”? Ne bih znao, prosudite sami. Mene nije ubedio.

    0 0
  • 01/04/15--00:00: The Salvation

  • 2014.
    režija: Kristian Levering
    scenario: Kristian Levering, Anders Thomas Jensen
    uloge: Mads Mikkelsen, Eva Green, Jeffrey Dean Morgan, Eric Cantona, Mikael Persbrandt, Douglas Henshall, Jonathan Pryce

    Tvrdi se smelo, ali nikad zapravo nije dokazano da je western kao žanr na umoru. Istina, nije toliko aktivan, bilo kao puka zabava, bilo kao epska avantura, bilo kao moćna alegorija na moderni svet, kao što je bio nekoliko dekada ranije. Sa druge strane, tvrditi da žanr nestaje ili da je potrošen je pomalo neodgovorno i prepotentno. Možda je Amerikancima western “passé”, nešto na šta se lože ostareli glumci, ali je zato u povoju talas evropskih westerna. Imali smo toga i ranije, Sergio Leone je sa internacionalnim glumcima snimao westerne po Italiji i Španiji, a Nemci su po Jugoslaviji snimali ekranizacije Karla Maya. Nemci i Austrijanci su aktivni i danas, Gold i Das finstere tal su više nego zanimljivi westerni. The Salvation nam nudi priliku da vidimo kako na temu westerna razmišljaju Danci, i to “dogmaši”.
    Sada kada je Dogma 95 proglašena za klinačke snove i pretenciozno izdrkavanje čak i od strane najmilitantnijih sledbenika, zanimljivo je promatrati šta je taj pokret ostavio u amanet. The Salvation zapravo pokazuje koliko je malo Dogma doprinela današnjem izgledu i promišljanju filma i da je češće balast i problem nego deo kreativnog rešenja. Za The Salvation, Levering je uzore potražio negde drugde, u mitologiji i istorijatu westerna, od “klasičara” poput Johna Forda, preko temeljnih levičara poput Freda Zinnemanna i Carla Formana do neizbežnog Sergia Leonea i prilike da se uputi “ne-američki” pogled sa strane na prvenstveno američki žanr. To je osetno donekle u fotografiji koja se upinje da liči na staru i klasičnu, ali negde ispod površine odjekuje šlamperaj i neujednačenost. Stvari bolje stoje u nedvosmisleno “morriconeovskoj” muzičkoj podlozi, a najbolje po pitanju izbora internacionalnih glumaca.
    Mads Mikkelsen nastavlja svoj niz uloga ćutljivih ratnika, nakon filmova Valhalla Rising i Michael Kohlhaas, ali je njegov lik u problemu koji je sličniji onom koji muči Mikkelsenov lik u nagrađivanom filmu Jagten. On, naime, stoji skoro potpuno sam protiv baraba (nasilnog kriminalnog klana i sitnih duša svojih sugrađana) na drugoj strani. Film počinje s njim koji nakon sedam godina teškog pionirskog života konačno dočekuje svoju ženu i sina na usamljenoj železničkoj stanici. Putovanje moraju nastaviti kočijom, ali saputnici su im dvojica pijanaca i kriminalaca koji uspevaju da izbace njega i brutalno siluju ženu i ubiju sina. Čim ih pronađe, on im presudi. Problem je u tome što je jedan od ubijenih bio brat zloglasnog pukovnika (Morgan) koji drži ceo grad i u nekom “dealu” sa naftnom kompanijom otkupljuje zemlju. Grad prepun kukavica čiji su najeminentniji predstavnici sveštenik / šerif (Henshall) i gradonačelnik / grobar (Pryce) u Mikkelsenovom Jonu i njegovom bratu Peteru (Persbrandt) vide isključivo nevolju i pretnju svojoj sigurnosti u kompleksnoj situaciji.
    Bez potrebe za preteranim isticanjem, Mikkelsen je sjajan, kao što smo od njega navikli. Jeffrey Dean Morgan, ranije poznat po epizodama i televizijskim ulogama, sasvim je uverljiv kao negativac. Eric Cantona, simpatični amater i bivši fudbaler ima simpatičnu, iako ni po čemu posebnu epizodicu. Jonathan Pryce je standardno koloritan. Ipak, najimpozantniju ulogu u filmu je ostvarila Eva Green. Njen lik je kompleksan, oštećen fizičkim i govornim hendikepom. Ona svoju nemalu ambiciju i zavodničke veštine mora pokazati na drugi način, izokola.
    The Salvation je solidan film. Nažalost. Jer je mogao biti mnogo bolji da se malo vremena posvetilo razradi likova i aspekata priče. Aspekata priče ima previše, film prolazi kroz skoro sve tipične western teme, ali nijednu zapravo ne razrađuje do kraja. Pominju se tu i Indijanci od kojih je zemlja oteta, bezakonje, banditizam, kapitalizam, nafta, muljačine, uz centralnu liniju priče o kvarnosti, vernosti i osveti. Šteta što se kroz sve to samo protrčava, što je forma važnija od suštine. Nije loše ovako, ali je svakako moglo bolje.

    0 0
  • 01/05/15--00:00: Nightcrawler

  • 2014.
    scenario i režija: Dan Gilroy
    uloge: Jake Gyllenhaal, Rene Russo, Riz Ahmed, Bill Paxton

    Nightcrawlerje film o kojem je teško pisati odmah. Ne zato što zahteva više gledanja, već iz prostog razloga što nudi previše informacija, senzacija (u smislu podražaja, ne šokantnih otkrića) i utisaka koji zahtevaju neko vreme inkubacije ne bi li se slegli u konačni sud. Jasno nam je da je u pitanju film koji ima grandioznu ambiciju da kroz portret jednog sociopate na putu uspeha ili propasti (kod takvih ljudi najčešće nema kalkulacije, igra se na sve ili ništa) oslika celokupni zeitgeist našeg vremena.
    Dotični sociopata je Lou Bloom, igra ga maestralno Jake Gyllenhaal, koji je za potrebe snimanja smršao deset ili petnaest kilograma, sa umornim licem i upalim očima. Počinje na samom dnu, kradući žičanu ogradu u napuštenoj industrijskoj zoni. On nije običan lopov i očajnik koji se zadovoljava mrvicama, on je čovek koji želi uspeh. Teško da će od sekundarnih sirovina napraviti karijeru, a spas mu donosi susret sa iskusnim “freelance” reporterom (Paxton) koji lokalnim televizijama nudi svoje snimke saobraćajnih nesreća, požara i kriminala na širem području Los Angelesa. Lou po hitnom postupku nabavlja uređaj za praćenje policijske radio-veze i prvu ručnu kameru i daje se u akciju.
     
    Jasno nam je da Lou nije kao ostali lešinarski šljam koji lovi krvave slike, nego da svom poslu pristupa sa gotovo šahovskim promišljanjem poteza. Ostali nude snimke prvom ili najboljem ponuđaču, ali Lou se vezuje za jednu stanicu (najniže rangiranu od svih) i za najočajniju noćnu urednicu vesti, Ninu (Russo). On gradi ime, reputaciju, odnos i karijeru. Sposoban je da ispregovara sve, da se zaštiti, da se sakrije iza svog bezličnog govora i robotski ravnog glasa, dok u glavi broji novac. Lou uskoro dovlači i asistenta, mladog beskućnika Ricka (Ahmed) koga jedva plaća, kupuje bolji auto, bolji “skener”, bolju navigaciju, bolje kamere (dva ugla su bolja od jednog). Etiku shvata vrlo labavo, pa mu ni petljanje sa mestom nesreće ili zločina nije strano, bilo da je to pomeranje magneta na frižideru, bilo da je to gnjavljenje ljudi za izjavu, bilo da je to zgodno rearanžiranje leševa.
    Lou Bloom je sociopata zato što ne shvata socijalno ponašanje. Možda čak i psihopata nesposoban za empatiju. Obratite pažnju na njegov govor i kliničku hladnokrvnost sa kojom pregovara. On zvuči kao udžbenik iz Uvoda u menadžment, kao jeftina self-help knjiga skinuta sa interneta, kao tipski CV poslat na 100 različitih konkursa. U poređenju s njim Top Shop oglasi deluju kao stvarna ljudska bića. U Nini on nalazi pravog životnog i poslovnog partnera i u odnosu s njom je klinički hladan kao i u odnosu sa Rickom koji je jedino pravo ljudsko biće u celom filmu.
    Upravo je odnos između Loua i Nine centralna tačka u filmu. Na prvi pogled, ona je normalna osoba koja ima posao za koji zna da nije baš nešto, ali ga se grčevito drži. Da je na nekom drugom mestu, možda bi imala moralnih skrupula ili se makar pretvarala da ih ima. To što je ona formalno nadređena lešinarima koji joj doturaju snimke ne znači da i ona sama nije očajna i spremna na svaku niskost da bi posao zadržala. Njih dvoje žive u simbiozi i uče jedno od drugog.
    Filmovi o beskrupuloznosti medija, a što su manji i bedniji, to moraju biti beskrupulozniji kako bi se takmičili sa većim igračima i prešli u veću ligu, nisu neka novost. Njihova rastegljiva etika teško koga može da šokira. Nije potrebno gledati filmove, dovoljno je gledati vesti tu i tamo. “If it bleeds, it leads” je poslovica stara koliko i novinarski posao. Stoga, Nightcrawler nije ni izbliza toliko šokantan kao što je to bio Network, skoro četrdeset godina ranije. Vremena su takva kakva su, mi smo oguglali na sve i malo šta nas može iznenaditi. Čak ni institucionalni rasizam i klasizam medija. Da bi se priča prodala bolje, idealno mesto zločina je sigurno predgrađe, idealna žrtva je dobrostojeća bela žena koja “prerezanog grkljana trči i vrišti upomoć”, a idealni počinilac je siromašni pripadnik neke od manjina. Jako zanimljiva implikacija koja se nigde u filmu ne pojavljuje otvoreno je to da nam mediji serviraju ono što tražimo. Sa upozorenjem ili ne, i tako se tu upozorenje pre može shvatiti kao najava, reklama, “teaser”, to nije samo sadržaj koji nam senzacionalistički mediji serviraju, to je sadržaj koji mi gutamo i tražimo još.
    Louova sociopatija nije neko bljutavo moralističko upozorenje nama da ima raznih ljudi kojih se treba čuvati. Da je samo to, Nightcrawlerbi bio samo jedan od gomile filmova ugodnih za gledanje i zaboravljanje. Lou je jedan od detaljnijih i strašnijih likova u poslednje vreme, od pojavnog oblika, do moralnog kompasa i slike koju on ima sam o sebi. Nije nimalo slučajno što on govori rečnikom kojim govori. Nije nimalo slučajno što on iz raspalog auta Ricku prodaje priču o korporativnoj kulturi i stažiranju. Nije nimalo slučajno da se naučio o biznisu čitajući besplatne kurseve na internetu. Nije nimalo slučajan njegov stav i nastup kada pregovara, izvlači se iz nevolje ili namešta situaciju za još bolje i bolje snimke. On je ideal savremenog (koje već traje 30-ak godina) američkog preduzetništva, on je “go-getter”, on je “fast-learner”, on je spreman da radi kao crv i veruje da će mu naporan rad doneti uspeh, ništa mu nije strano i ništa mu nije sveto. On je mešavina “hotshot” uloga Toma Cruisea iz 80-ih i 90-ih, Travisa Bickla i Gordona Gekka, ujedno i fotorobot idealnog radnika i preduzetnika i njegova mračna strana.
    Jake Gyllenhaal je apsolutno maestralan u svojoj ulozi i pokazuje se kao pouzdan izbor za čudne i sjebane likove. To ne treba da čudi, jer je pažnu na sebe privukao sa takvom ulogom u filmu Donnie Darko. Ono što valja napomenuti je da Gyllenhaal ima seriju sjajnih uloga u poslednje vreme (End of Watch, Enemy, Prisoners) koju nastavlja. Za ulogu u Nightcrawleru je dobio nominaciju za Zlatni Globus, a nije bez šansi da na to doda i nominaciju za Oscara.
    Ne zaostaju ni ostali glumci. Riz Ahmed je odličan kao Rick i pokazuje da je versatilniji glumac od tipskih uloga britansko-muslimanskih intelektualaca. Bill Paxton ima malu, ali koloritnu epizodu kao iskusni lešinar. Iznenađenje je povratak Rene Russo u vode ozbiljne glume. Glumica je napravila šestogodišnju pauzu, da bi se vratila sa sitnim ulogama u dva dela Thora. Njen izbor ne treba da čudi pošto je supruga autora Dana Gilroya, ali ukazano poverenje se isplatilo. Rene Russo dokazuje da nije samo lepo lice, nego i sposobna glumica koja sa dobrim materijalom može svašta napraviti.
    Ono što čudi je činjenica da je Nightcrawler Gilroyevo debitantsko ostvarenje što se tiče režije. Dan Gilroy je poznatiji kao autor ili ko-autor nekoliko scenarija za filmove različite po žanru i kvalitetu, ali je još poznatiji kao brat Tonija Gilroya, još jednog scenariste koji se dohvatio režije. Scenario za Nightcrawler je daleko bolji od svega što je Dan Gilroy napisao do sada i može poslužiti kao prekretnica u njegovoj karijeri. Scenario je detaljan, slojevit i intrigantan i, najvažnije, ostavlja prostora razmišljanje nakon gledanja filma. Režija je dobra, odmerena i sigurna, sa sjajnim osećajem za ritam i napetost. Fotografija Roberta Elswita, inače čestog saradnika Paula Thomasa Andersona, sjajno hvata suštinu miljea, atraktivna je i sugestiva. I montaža Johna Gilroya (još jednog od braće) zaslužuje pohvalu.
    Nightcrawlerje izuzetno dobar film, posebno kad se u obzir uzme da je debitantsko ostvarenje. Školski je, nastudiran, inteligentan, referentan i pažljivo urađen, sa svim izbalansiranim aspektima. Ono što mu nedostaje je “wow” faktor. Nije zadivljujući, i čini se da ne uspeva da ispuni svoje ambicije. Nije onoliko dobar, sveprožimajući i genijalan kao što bi želeo da bude. Ne glede na to, možemo samo poželeti još ovakvih ambicioznih i kompletnih filmova.



    0 0
  • 01/06/15--00:00: If I Stay

  • 2014.
    režija: R. J. Cutler
    scenario: Shauna Cross (po romanu Gayle Forman)
    uloge: Chloe Grace Moretz, Jamie Blackley, Mireille Enos, Joshua Leonard, Jakob Davies, Stacy Keach, Gabreielle Rose, Liana Liberato

    Uzmite bilo koje slabo osmišljeno sranje i na njega zalepite etiketu “young adult” i gledajte šta se dešava. Čvrsto sam uveren da će se to sranje sasvim solidno prodavati i naći publiku. I to je problem: kvalitet nije potreban uslov, a nije niti cilj stvaranja, bitan je samo novac koji će ciljna grupa deliti šakom i kapom. Pa i sam termin “young adult” odnosi se na ciljnu grupu pre nego na neki žanr. Pod tom etiketom ćete naći i relativno ozbiljne filmove o odrastanju i postapokaliptične alegorije i melodrame. Bitno je da likovi i publika po godinama upadaju u ciljanu demografsku skupinu.
    If I Stay je upravo jedna takva slabo osmišljena i dosadna teen melodrama bez pravog dramskog sukoba, bez razrade likova osim po godinama i stylingu, bez ikakvih jasnih svojstava, opterećena opštim mestima. A njih ima na svaku zadatu temu: odrastanje, veze, ambicije, odnosi između generacija, i na kraju grčevita borba za život. Likovi su listom plošni i skoro bez svojstava, kao nekakve bespilotne letilice, nosioci po dve-tri osobine. Stereotipija ide toliko daleko da će se pojaviti i svačiji omiljeni stereotip “magic Negro”, ovog puta u formi doktorke (ili medicinske sestre, svejedno) koja šapuće motivacione poruke na uho komiranoj devojci.
    Krenimo redom. Pratimo Miu (Moretz), slatkastu srednjoškolku koja obožava klasičnu muziku iako su joj roditelji ljuti rockeri. Otac (Leonard) i majka (Enos) joj nude podršku u svemu, ali ona je, za razliku od njih, odgovorna i nekako uštogljena. Njen cilj je Juilliard, ni manje ni više. To će se nekako promeniti kad upozna dečka Adama (Blackley), gitaristu i pevača nekog pop-punk sastava.
    Međutim, njena rutina je prekinuta u jednoj poprilično gadnoj saobraćajnoj nesreći koja Miu otera u komu i od tada film kreće na dva koloseka. U jednom ona u formi duha prati događaje oko svog oporavka, a druga se bavi njenom vezom sa Adamom (usponima i padovima, te nerazumevanjima prioriteta kod jednog i drugog) i odnosom sa roditeljima. Jedino je pitanje, no to je potpuno nevažno, jesu li to njene konstrukcije iz kome ili njena sećanja i rekonstrukcije prošlosti. Prva varijanta bi bila za nijansu inovativnija, ali u pitanju je, nažalost, druga.
    Inovativnost nije nešto čime se ovaj film može pohvaliti. Inače vrlo dobra i perspektivna Chloe Grace Moretz ovde šmira preko svake mere, Jamie Blackley je uverljivo iritantan - pitanje je koliko je tu prisutna gluma, a koliko je samo predstavnik svoje generacije (ili to iz mene progovara početak sredovečne mrzovolje), a Mireille Enos i Joshua Leonard su neprimetni. Veteran Stacy Keach unosi malo živosti i prepoznatljivosti, ali to nikako nije dovoljno da bi se film spasio. Jednostavno rečeno, preopterećen je opštim mestima i standardnim rešenjima, predvidljiv i dosadan, bez ijednog pravog dramskog sukoba. Čak je i muzika, neki njanjavi indie pop, u principu generička i dosadnjikava, standardna u filmovima tog tipa.
    Nisam čitao izvorni roman, ali mogu pretpostaviti da takva forma sa dve priče ima smisla na papiru i u verbalnom formatu. Na filmu, međutim, to nije dovoljno. Film kao medij je dosta kompleksniji i zahtevniji od pisane reči i površnost i otaljavanje se tu mnogo bolje vidi. If I Stayje jednostavno loš film i ne nudi skoro nikakvu satisfakciju. Nemojte gubiti vreme na ovo.

    0 0
  • 01/07/15--00:00: Tusk

  • 2014.
    scenario i režija: Kevin Smith
    uloge: Justin Long, Michael Parks, Genesis Rodriguez, Haley Joel Osment, Johnny Depp

    Kevin Smith je za mene poseban autor, makar je bio. Clerks mi je gotovo genijalan film koji sjajno hvata novi nihilistički (ili makar dekonstruktivičko-apsurdni) duh 90-ih. Mall Rats je pokušao to isto, nije baš uspeo, ali je svejedno bio zabavan film. Chasing Amy je jedan od najživotnijih romantičnih filmova za mene. Dogmi se može zameriti nezrelost, ali sam slab na sprdnju sa religijom, ma kako infantilna sprdnja bila, teško da je infantilnija od organizovane religije. Jay & Silent Bob Strike Back je sprdnja sa celim univerzumom karaktera koje je Smith stvorio i autorova sprdnja sa samim sobom, infantilno do bola, ali gledljivo zbog starih dobrih vremena.
    Priznajem, tu sam se pogubio, ali sam nastavio da gledam Smithove filmove. Jersey Girl mi je bio nekako suviše običan. Clerks IIčak pomalo usiljen pokušaj revitalizacije stare priče. Zack and Miri Make a Porno je bio gledljiv, ali ni po čemu poseban filmčić. Cop Out je Smith režirao otprilike kao plaćenik da bi skupio lovu za dalje projekte, pa ga i ne smatram Smithovim filmom. Red State mi je promakao iz nejasnih razloga. Za ono što je radio po televiziji, internetu i kojekuda nisam imao vremena i živaca da se upuštam u lov, a i plašio sam se rezultata. I to nas dovodi do sadašnjeg vremena, do Tuska kao možda prvog dela Smithove “Kanadske trilogije”.
    Okolnosti filma mi nisu najjasnije, vuku poreklo iz nekih već Smithovih zezanja i internih štoseva koje nisam ispratio. Po jednoj varijanti, Tusk je razrađen materijal iz nekog njegovog podcasta, po drugoj je u pitanju razrada jednog trashy oglasa u novinama. Film je najavljen kao horor-komedija. Okolnosti su manje bitne, bitno je kakav je film. A on me nije oduševio.
     
    Wallace (Long) i Teddy (Osment) imaju uspešan podcast u kojem se nemilice sprdaju sa svim i svačim, najčešće sa budalama na internetu. Podcast se zove “Not See Party”, izgovara se slično kao Nazi Party, i tema je nekoliko ne baš najuspešnijih štoseva tu i tamo po filmu. Wallace ima ideju da za sledeću priču skoči do Manitobe i porazgovara sa izvesnim Kill Bill Kidom koji je, vitlajući mačem, odsekao sebi nogu. Zvuči kao eksploatacija i jeste eksploatacija, i Wallace i Teddy su kreteni svaki na svoj način, Teddy je jednostavno tupav, a Wallace je sve iritantniji kako ga upoznajemo: sere kao foka, prepotentan je i zanemaruje svoju devojku Ally (Rodriguez), a njihova emisija je besmislena i nezrela, ali izgleda da ljudi to vole.
    Jednom kad se Wallace nađe u Kanadi, shvati da se Kill Bill Kid ubio u nekom od svojih narednih pokušaja vitlanja mačem, pa se nađe u problemu: otišao je na put, a nema priče. Kako se u Kanadi ne dešava bog zna šta (u američkim šalama, Kanađani su prijatni, fini i dosadni, agresivni jedino kad je u pitanju hokej), on pribegne očajničkoj taktici i javi se na oglas koji je video u klonji lokalnog bara. Oglas obećava obilje avanturističkih priča i prenoćište u zamenu za pažljivo slušanje. Eto Wallacu njegove budale za sledeću emisiju.
    Stariji gospodin koji mu priča o svojim avanturama je Howard Howe (Parks). Na prvi pogled deluje zanimljivo, bistro i bezopasno. Gosta nudi čajem i priča mu kako se napio sa Hemingwayem u toku priprema za Dan D i svoju najveću posleratnu avanturu kako se izgubio na moru, nasukao na neki otok i živeo sa moržem koji mu je bio bolje društvo od bilo kog čoveka. Jasno nam je da je starac malo ćaknut. Međutim, jasno nam je da se to neće na tome završiti kada se Wallace onesvesti i probudi vezan za krevet. Howard ima druge planove za njega.
    I tu film počinje da pada. Naprosto, nedovoljno je smešan da bi bio komedija u maniru Smithovih ranijih raspojasanih radova, a nedovoljno zapravo strašan i originalan da bi bio punokrvni horor. Humor deluje usiljeno, loše napisano, sve na istu foru. Horor elementi izgledaju staro, ali ne u smislu nekog retra ili posvete nekom od klasičnih autora, nego kao da se Smith nije setio ničeg boljeg. To je manje važno za horor-komediju, a problem je što spoj ne radi kako treba, što u toj silnoj grotesknosti nije zapravo zabavan. Scene su duge, dijalozi se pretvaraju u monologe i sve to gnjavi. Wallacova sećanja i deo radnje koji prati Ally i Teddija pomalo razbija monotoniju, ali nedovoljno. U drugoj polovini filma se pojavljuje i priča o potrazi za Wallacom u kojoj je centralni lik frankofoni inspektor (Johnny Depp u još jednoj od svojih iskarikiranih, loših, prvoloptaških uloga) i ta priča je jednako spora, dosadna, metiljava i “second hand” kao i priča o Wallacovoj sudbini u rukama ludaka.
    Jedino što u filmu ima smisla je maska i šminka koja podseća na stare trash filmove i filmove B produkcije. Gluma zavisi od momenta do momenta. Justin Long gradi Wallaca kako-tako, dokle god ima prostora za to. Genesis Rodriguez i Haley Joel Osment rade korektan posao, ali ništa više od toga. Johnny Depp opet preglumljuje i to je pomalo uvredljivo za “Quebecois” populaciju, posebno kada se uzme u obzir da je tekst prepun jeftinog humora zasnovanog na setereotipima na račun Kanade i Kanađana. Michael Parks je solidan kao zlikovac i evocira uspomene na legende poput Vincenta Pricea, ali njegov lik se suviše često ponavlja da bi bio svež.
    Ako je ovo najbolje što Smith trenutno ume, već se plašim kakva će i o čemu biti trilogija, a kakvi će biti njegovi drugi projekti (ima ih nekoliko navedenih na IMDB-u, koliko da znamo da Smith neće biti besposlen). Lepo je znati da Smith može raditi i drugačije filmove od onih na koje smo navikli i da još uvek uživa u pisanju, režiji i stvaranju. Loše je to što je, čini se, ostao bez ideja, pa poseže za najstandarnijim trikovima. Tusk mi nije seo ni kao fanu ni kao kritičaru i čisto sumnjam da će mi njegova dalja razrada popraviti utisak.


    0 0
  • 01/08/15--00:00: Before I Go To Sleep

  • 2014.
    scenario i režija: Rowan Joffe (po romanu S.J. Watsona)
    uloge: Nicole Kidman, Colin Firth, Mark Strong, Anne-Marie Duff, Adam Levy

    Zamislite situaciju u kojoj se budite i nemate pojma ko ste i gde ste. Nije u pitanju mamurluk posle lude noći u klubu, to se ponavlja svakog dana. Recimo, izlazite ispod tuša i gledate ne baš stranca, ali recimo stariju verziju sebe kako zuri u vas iz ogledala. Da, ovo je još jedan od filmova o amneziji, ali ne očekujte Memento ili nešto slično intrigantno i angažirajuće. Before I Go To Sleep ima ambicije da bude klasičan “ženski” triler, nastao po sličnom bestseller romanu (čitaj: plažnoj literaturi), njegov stil je standardan do nivoa intelektualne lenjosti. U najboljem slučaju, ovo je film za jedno gledanje.
    Naša junakinja je Christine (Kidman) i pati od amnezije. Po rečima njenog muža Bena (Firth), amnezija je posledica nesreće pre desetak godina. Christine je zapela u svojoj 25-oj godini života, ne prepoznaje ni muža ni matoru sebe, i njih dvoje svaki dan prolaze kroz istu rutinu potkrepljenu fotografijama, “stickerima” i spiskovima zaduženja za taj dan. Christine se isto tako svakog dana podseća da je na terapiji kod doktora Nascha (Strong) koji je ohrabruje da vodi video-dnevnik i pregledava svoje zapise na dnevnom nivou. I muž i doktor verovatno znaju više nego što govore, ali među njima dvojicom vlada nepoverenje. Pitanje je ko od njih dvojice “obrađuje” nesrećnu ženu i šta će od svega toga biti. Cela misterija nije tako jednostavna, a “reset” koji se svakog jutra dogodi u Christininoj glavi je više nego zgodan trik, pa se u priči pojavljuje i Christinin i Benov sin Adam i prijateljica Claire (Duff) koja se navodno odselila negde.
    Jasno kao dan, misterija je tanka i broj osumnjičenih veoma limitiran. Film nudi nekoliko preokreta, usuđujem se reći nekoliko preokreta previše. Mi vidimo kako Christine otkriva misteriju oko svoje sudbine, kako napreduje ili ne napreduje na terapiji i kako je progresivno sve zbunjenija svojim položajem. Ono što ne vidimo je kako ta amnezija učestvuje na njen dnevni život. Praktično, ona pokušava da se seti ko je i šta je, ali je ne vidimo kako ide u kupovinu ili kod frizera, kako priprema hranu, čita novine, gleda televiziju... Zapravo, Christine van konteksta filma kao da ne postoji i ne može da postoji: gde su joj roditelji, prijatelji, kolege s faksa, braća i sestre? Kako Ben ne popizdi da svakog dana govori jedno te isto? Kako Christine nekog jutra primeti, a nekog ne primeti da je njeno telo telo žene koja je rađala?
    Ko očekuje savršenu logiku i kontinuitet od filmova o amneziji, taj očito nije pogledao dovoljno filmova. Takvi filmovi su logički šupljikavi, ali zato rade po jednom drugom principu: neobičnosti i zanimljivosti, pa čak i začudnosti. Before I Go To Sleepnije takav film. Nije dovoljno interesantan i stilizovan da bi bio klasičan triler, niti je dovoljno hrabar, začudan i inovativan. Loše je napisan, loše režiran, ne izgleda impozantno i zvuči kao kanta. Jedino što može da ponudi su stari, potrošeni trikovi.
    Istini za volju, gluma je nešto bolja od toga. Nicole Kidman je odlična i sposobna je da oživi tako statičan i izgubljen lik mučene žene Christine. Colin Firth je veća žrtva lošeg pisanja, pa ni uz najbolju nameru ne prolazi kao možda sumnjiv, a možda ljubazan muž. Mark Strong lik ovakvog doktora može da odigra u snu. Misterija je šta cenjeni pozorišni glumac Adam Levy radi u ovakvom filmu pošto ima možda jednu scenu i dve replike.
    Rowan Joffe nije potpuni anonimus u britanskom filmu. On je pre svega scenarista koji je sarađivao sa Pawlikowskim (što ne znači puno, obojica su bili na početku karijere) i autor još nekoliko scenarija od kojih je The American (2010) najpoznatiji film. Ovo mu je drugi pokušaj režije na filmu (radio je nešto i na televiziji), nakon pristojnog trilera Brighton Rock. Njegovi motivi za ovakav film su mi nejasni: očito je imao dobre glumce na raspolaganju, ali kao da nije znao šta bi sa materijalom. Before I Go To Sleep je jednostavno nedovoljno dobar film koji ničim ne istupa. Ne samo to, nije čak ni zanatski korektan. Jednostavno je nemaštovit.

    0 0
  • 01/09/15--00:00: Men, Women & Children

  • 2014.
    režija: Jason Reitman
    scenario: Jason Reitman, Erin Cressida Wilson (po romanu Chada Kultgena)
    uloge: Adam Sandler, Rosemarie DeWitt, Jennifer Garner, Judy Greer, Dean Norris, J. K. Simmons, Travis Tope, Kaitlyn Dever, Olivia Crocicchia, Ansel Elgort, Elena Kampouris, Will Peltz, Emma Thompson (narator)

    Postoje dve stvari koje su apsolutna konstanta na ovom svetu: promena (svaki napredak je pre svega promena) i strah od promene. Ne mora značiti da su promene uvek i isključivo dobra stvar, posebno ako se uzmu u obzir sve nuspojave tih promena. Međutim, one su u tom ili drugačijem obliku neminovne. Evo par primera kroz istoriju. Direktna demokratija je postala nemoguća kada se okvir povećao od nivoa grčkog polisa. Robovlasništvo i feudalizam kao njegov derivat su se pokazali kao neisplativi u uslovima industrijalizacije. Konzervativni javni moral se pokazao nespojivim sa udobnošću konzumerizma, pa su seksualna revolucija, ljudska prava i mirovni pokreti postali standard posle Drugog svetskog rata. Sa druge strane, te promene, kakve god bile, nisu bile dočekivane raširenih ruku, nego im je pružan otpor na ovaj ili onaj način. Ludisti su uništavali mašine misleći da će im one oduzeti posao. Građanski rat u Americi se u određenoj meri vodio za ili protiv robovlasničkog sistema. Društvene promene koje su se dešavale 60-ih nisu prošle bez otpora određenih struktura i taj otpor i dalje traje, u različitim oblicima i različitim intenzitetom u različitim delovima sveta.
     
    Ono što je danas vrhunska društvena tema je informatička revolucija i promene koje su usledile zahvaljujući njoj, pre svega u svakodnevnom životu. Stara je teza da mi danas primamo neuporedivo više informacija i imamo neuporedivo više izbora (makar to bio besmisleni, virtuelni izbor) nego što su to imali naši roditelji, da ne govorimo o ljudima pre sto i više godina. Vreme provodimo za kompjuterom, na mobilnim telefonima, na internetu, u komunikaciji sa polu-poznatim i nepoznatim ljudima, igrajući virtuelne ratne igre, ganjajući virtuelnu slavu, fantazirajući o virtuelnim osobama... Jedni su, najčešće mlađi, oni koji su u takvom svetu odrasli, prigrlili te silne mogućnosti, možda čak i zamenili realni svet virtuelnim. Drugi se u takvom svetu ne snalaze najbolje, pa se u sve to ne mešaju. Treći to vide kao razlog za moralnu paniku i protiv takvog sveta se aktivno bore.
    Men, Women & Children je film koji, u teoriji, promišlja taj naš moderni svet zasićen društvenim mrežama i instantnom, virtuelnom komunikacijom. Kako mu ime govori, film se bavi različitim generacijama ljudi, u pitanju je “hyperlink” film smešten u teksaško predgrađe i prati nekoliko srednjoškolaca i njihovih roditelja kako se suočavaju sa izazovima modernog sveta. Na papiru, posebno ako se uzme u obzir da je reditelj i ko-scenarista Jason Reitman, autor nekoliko vrlo bitnih filmova u poslednjih desetak godina (Juno, Up in the Air), ovo deluje kao potencijalno zanimljiv i relevantan film. Ali, nismo mi te sreće.
    Don Truby (Sandler) i njegova žena Helen (DeWitt) su zapeli u dosadnom braku. Ona to rešava postavljenjem profila na site za upoznavanje, a on najpre pornografijom, pa traženjem utehe kod online prostitutki. Njihov sin Chris (Tope) je toliko “predrkao” da ga više ne uzbuđuju normalne seksualne situacije. Chrisova “devojka” Hannah (Crocicchia) više nego išta želi da postane “celebrity” i u tu svrhu održava web site sa škakljivim materijalom u sekciji za članove. Ona se upravo javila na konkurs za nekakav reality show u nadi da će joj to biti karta do zvezda, vila na Beverly Hillsu, skupih automobila i poznatih muževa. Njen menadžer je njena majka (Greer) koja je morala da odustane od “celebrity” karijere kad ju je rodila. Ona se sada petlja sa sveže razvedenim susedom Kentom (Norris) čiji je sin Tim (Elgort) ovisnik o video-igricama toliko da je batalio sport i novi fan egzistencijalističke filozofije i dokumentaraca o svemiru koji govore kako smo mi, ljudi, u principu nebitni. Tim je počeo da se petlja sa školskom alternativkom Brandy (Dever), i njihova veza bi bila slatka i prava tinejdžerska kada njena majka (Garner) ne bi pomno pratila svaki njen korak na internetu, svaki post na Facebooku, svaki mail i svaku poruku na mobilnom telefonu. Pored toga, ona drži neka ubibože dosadna predavanja o bezbednosti na internetu. Pored njih tu je još i anoreksična Allie (Kampouris) koja visi po pro-anoreksičnim chatovima i nada se da će privući pažnju jednog par godina starijeg momka (Peltz) kojeg uglavnom nije briga za nju. Sve to iz “kosmičke” perspektive posmatra Emma Thompson kao narator koji nas vodi kroz priču.
    Problem je u tome što Men, Women & Childrenne donosi ništa novo, realno, životno i na bilo koji način angažirajuće. Sve što možemo videti su uopštene priče i popovanje nalik na udženike o sigurnosti u virtuelnom svetu. Mi smo u svoje vreme imali ubibože dosadna predavanja o štetnosti droge, alkohola, seksa i opasnosti o verskih sekti. Današnji klinci su verovatno prinuđeni da slušaju sranja o bezbednosti na internetu. Ako imaju malo mozga, zaboraviće sve što čuju tamo i o svemu se informirati sami. A posebno će preskočiti ovakve popujuće filmove u kojima čak i balansirana perspektiva (neo-ludistkinja će biti prikazana jednako antipatično kao i pornofil) deluje lažno i namešteno. Svemirske slike i narator su tu samo da podvuku utisak pretencioznosti i ispraznosti ovakvog filma. Na kraju, film ima čisto dramaturških problema: dijalog je drven i izveštačen, a likovi tanki kao papir, nesimpatični (što nije toliki problem) i dosadni (što je pogubno).
    Glumci malo ublažavaju užasan utisak o filmu. Adam Sandler je najveće iznenađenje i zapravo je podnošljiv u svedenoj dramskoj ulozi bez glupiranja i kreveljenja. J. K. Simmons je osveženje u obe scene u kojoj se pojavljuje. Ostali odrasli su solidni i podnošljivi sa izuzetkom Jennifer Garner koja je iritantna kao uvek. Što se mladih glumaca tiče, u Men, Women & Childrense pojavljuje prva liga tinejdžerskih glumaca i vidi se neki njihov potencijal. Ansel Elgort i Kaitlyn Dever imaju nešto zajednočke hemije, dok je utisak da Olivia Crocicchia najčešće klizi u neukusno preglumljivanje. Emma Thompson je impozantan narator, ali čemu sve to kada je taj ceo narator samo jeftin trik da se film podvali kao nešto ozbiljno, kao delo koje ima šta da kaže na temu.
    Čini se da je Reitmanova karijera u silaznoj putanji. Young Adult je bio pristojan film, ali ni prineti aktuelnosti i duhovitosti Up in the Air. Labor Day je bio promašaj na svim nivoima osim na glumačkom. Men, Women & Children je još ekstremniji primer lošeg filma, prvoloptaškog, zasnovanog na moralnoj panici. Nadajmo se da je to samo faza i da će Reitman pronaći novu inspiraciju i ponovo snimati relevantne filmove. Sa ovakvim filmovima će verovatno ubrzo nestati sa scene.



    0 0
  • 01/10/15--00:00: The Homesman

  • 2014.
    režija: Tommy Lee Jones
    scenario: Tommy Lee Jones, Kieran Fitzgerald, Wesley A. Oliver (po romanu Gledona Swarthouta)
    uloge: Tommy Lee Jones, Hilary Swank, Grace Gummer, Miranda Otto, Sonja Richter, Barry Corbin, William Fichtner, John Lithgow, Tim Blake Nelson, James Spader, Meryl Streep, Hailee Steinfeld

    Western je, ne samo u domenu filma, već kao kompletna mitologija, potencirao muškost i mužjaštvo. Njegovi likovi su bili neustrašivi avanturisti, opasni revolveraši, uporni pioniri, rančeri, vojnici, graničari, šerifi... Pitanje je koliko su predstave koje smo dobili iz pulp romana, stripova i klasičnih hollywoodskih filmova ispravne, pošto se o osvajanju Zapada vrlo malo znalo i pisalo u tadašnjoj štampi. Procesi dugog trajanja, posebno svakodnevne životne prilike, još manje su nam dostupne nego bitke, osnivanja gradova i rančeva ili prolaska železnice. Je li Divlji Zapad zaista bio tako divalj i anarhičan? Jesu li zaista pretili banditi i Indijanci? Ili su sukobi izbijali po nekom sasvim drugom osnovu, recimo između bogatih rančera i siromašnih radnika, ili između železničkih kompanija i farmera. Osim istoričara i entuzijasta, to nikog drugog nije zanimalo. Većini je mitološka slika o neustrašivim kaubojima koji šire granice poznatog i civilizovanog sveta bila dovoljna i poželjna. Neki su se zbog nje i uputili u nove krajeve, nadajući se da će tamo osigurati svoj komadić američkog sna.

    The Homesman je film koji u velikoj meri obrće klasičnu western matricu. Za početak, nema glamurizacije, namontiranih saloona u kojima se danonoćno odvijaju partije pokera između revolveraša, dok ide muzika sa klavira i prisutne su animir-dame. Za početak, u pitanju je relativno nova i neistražena teritorija Nebraske, škrta, retko naseljena zemlja gde se ljudi očajnički bore da nešto započnu. Život je mnogo opasniji i naporniji od bilo koje zamišljene avanture. Drugo, The Homesman je film skoro kompletno iz ženske perspektive. Za razliku od klasičnih westerna gde žene postoje da bi upale u nevolje iz kojih će ih spasavati hrabri muškarci, ovde su žene i pokretači priče i njeni aktivni učesnici. Naprosto, žene su ili jake i odlučne, poput heroine Mary Bee (Swank) ili u ozbiljnim, nesavladivim problemima, poput tri žene oko kojih se cela priča i odvija. Treća razlika je odsustvo bilo kakve mitologizacije. Pionirski život neće od dečaka načiniti muškarca, a od barabe pristojnog čoveka, što je bio predmet mnogih filmova poput Bad Company (1972), niti ljudi iz relativne civilizacije na te pionire gledaju kao na heroje koji pomeraju granice. Pre bi se reklo da će pionirski život u siromaštvu i divljini slomiti i najčvršći karakter, a da ljudi za takav život neće dobiti zahvalnost drugih, pre podozrenje i nepoverenje.
    Znači, imamo tri žene koje su poludele od pionirskog života. Arabella (Gummer) je u kratkom roku sahranila troje svoje dece koja su stradala od difterije. Theoline (Otto) je u napadu ludila ubila svoje novorođenče. Gro (Richter) je postala katatonična nakon smrti majke i brutalnog iživljavanja muža. Lokalni pastor (Lithgow) se dogovorio sa drugim sveštenikom, preko granice u Iowi da primi te žene i brine se o njima. Problem je, međutim, što nema nijednog muškarca koji će žene odvesti tamo, a put je dug, surov i pun opasnosti, od vremena do Indijanaca i bandita. 

    Tog zadatka se latila Mary Bee, naoko stabilna i samodostatna, pristojna i religiozna žena. Ona je neudata i to je tišti, a njen očaj ide do toga da zaprosi prvog suseda, jer bi njihov brak bio dobra poslovna investicija. On će je glatko odbiti: suviše voli da šefuje, a i izgleda obično. Ona, naravno, nema kome da se obrati za pomoć, pa joj je jedina opcija da uceni barabu kojoj je prethodno spasila život. Ta baraba se predstavlja kao George Briggs (Jones), skitnica je, siromah i očajnik, ali deluje kao čovek koji može podneti nedaće ako za to ima motiva. A ček od 300 dolara je poprilično jak motiv...
    Film na papiru izgleda jako dobro i tu iluziju donekle drži u prvoj trećini u kojoj nam pokazuje monstruozno lice Divljeg Zapada koje čak ni novohollywoodski revizionisti nisu prikazivali. Odluka da se bez okolišanja kroz nekoliko flasbacka prikaže sudbina tih nesrećnih žena je hrabra koliko je i efektna: odsustvo kontrasta sa nekim “normalnim” životom je upadljivo a poruka je više nego jasna: muke tu ne prestaju, mogu biti samo podnošljivije ili manje podnošljive.
    Problemi počinju na putu koji je prikazan kao serija svih mogućih očekivanih nedaća, od vremena, preko Indijanaca do bandita uz obavezno nepredvidljivo ponašanje triju bolesnih žena. One su ipak ludače, da se ne zaboravi. Drugi problem je Briggsov lik i najveći problem tu je površna karakterizacija. On počinje kao bednik i baraba, postaje koristoljubivi pijanac, pa onda zaštitnik, pa heroj, pa mudrac, da bi se na kraju vratio na pijanu budalu. Tommy Lee Jones ga igra kao da mu je stalo, ali slaba je to uteha. Treći problem je što jedini lik sa kojim je moguće povezati se nestaje iz priče daleko pre kraja filma. Trudim se da ne otkrijem spoiler, ali takav sled događaja svima koji nisu čitali izvorni roman deluje šokantno i napadno. Dobro je imati odnos do likova, ali ne bi bilo loše tu i tamo napraviti neki prelaz.
    Film je dobar po detaljima i oni su posebno vidljivi u kasnijim epizodama. U jednoj od njih se Briggs sreće sa vlasnikom finog hotela usred ničega, Duffijem (Spader) koji odbija da pomogne nesrećnim ženama jer se plaši da će mu one narušiti ugled, a on, eto, upravo čeka posetu nekih važnih ljudi i mogućih poslovnih partnera. Scena je genijalna koliko je apsurdna i samo podvlači utisak da je u pustari nemoguće ostati potpuno normalan. Takođe, pojavljivanje glumačke legende Meryl Streep u ulozi sveštenikove žene i Hailee Steinfeld u ulozi sluškinje (sećate je se, to je ona mala iz True Grittbraće Coen, sada je porasla, ali je sačuvala ciničan pogled) je preko potrebno osveženje, naročito kad se uzme u obzir anti-klimaks na kraju.

    Svojim bioskopskim prvencem, The Three Burials of Melquiades Estrada(2005), Tommy Lee Jones se pokazao kao vešt reditelj koji zna da ispriča ljudsku priču. Spoj njega sa westernom, kao glumca i kao autora, u teoriji deluje fantastično: on je baš takav tip glumca, ne mnogo različit od Clinta Eastwooda, izdržljiv, starog kova, pomalo tvrd, ali odaje utisak western ideala dobrog i pristojnog čoveka. Uostalom, stariji glumci dosta često i nalaze utočište u westernu, gde još uvek mogu da se osećaju kao pravi muškarci.
    U slučaju The Homesman nije upitan ni kvalitet izvornog materijala, koji je hrabar, inovativan i van očekivanih šablona, a ipak ga se može dovesti u vezu sa westernom. Problem je, čini se, što roman nudi malo previše toga da bi se moglo bez problema preneti na film, a da isti održi tempo. Čini se da je Tommy Lee Jones pokušao dosta toga, ali ovde ga je koštala prosta činjenica da je on primarno glumac, a ne pisac scenarija i reditelj. Tako da je The Homesman tek blago natprosečan film koji na momente pokazuje znake genijalnosti i urgentnosti, ali nema potreban momentum da taj nivo održi.

    0 0
  • 01/11/15--00:00: Diplomacy / Diplomatie

  • 2014.
    režija: Volker Schlöndorff
    scenario: Volker Schlöndorff, Cyril Gely (prema Gelijevoj drami)
    uloge: Niels Arestrup, Andre Dussollier


    Danas se uspon tako neozbiljnog i sumnjivog tipa kao što je bio Hitler smatra nemogućim. Verovatno da se u nekim nazovi ozbiljnim krugovima takav scenario smatrao nemogućim i u ono vreme. Pobogu, tip je jedino nudio fantazije i mitologiju, a put do njih vodio je kroz krvavi i iscrpljujući rat. Njegov najuži krug sačinjavali su slični ludaci, fantasti, očajnici i oportunisti. Pa ipak znamo šta se desilo, Hitler se uzdigao na apsolutnu vlast koristeći trikove i klimu nepoverenja i otvorenih sukoba u radničkom pokretu. Usledili su rat, pljačka, koncentracioni logori, razaranja i uništenja. Hitler je čak i u momentima potpunog očaja rešio da bude dobro zapamćen za sva vremena i u tome je uspeo.
    Sa ove distance, nije teško razumeti njegovo funkcionisanje. U pitanju su uglavnom dečiji, primalni mehanizmi. Primer za to može biti i njegov odnos prema okupiranom Parizu koji je i pre rata predstavljao nivo koji bi Berlin morao da dostigne i prestigne. Za vreme okupacije, Pariz je smatran relativno mirnom i bezopasnom zonom, suviše elitistički i fin da bi prljao ruke sa pobunom, ali to mu nije mnogo pomoglo. Hitler mu je namenio sudbinu kakvu samo psihopata može: ako ga on ne može imati za sebe, neće ga imati niko drugi. Postojao je elaboriran plan da se pariski mostovi sruše, što bi poplavilo grad, a da se kao bonus miniraju svi spomenici, javne zgrade, muzeji, tako da se nekadašnja prestonica sveta pretvori u gomilu šuta. Ne bi to promenilo ishod rata, ne bi čak ni mnogo usporilo napredovanje savezničkih snaga, ali bio bi to zločin protiv čovečnosti, protiv kulture, jalova osveta i poruka svetu.
     
    Taj plan je zaista postojao i malo je falilo da bude realizovan. Iz priloženog znamo da se to nije dogodilo, Pariz i dalje stoji kao turistička atrakcija i jedna od evropskih i globalnih metropola. O okupaciji i oslobođenju Pariza je snimljeno više filmova, od kojih je Is Paris Burning? (1966) sa svojom internacionalnom glumačkom i autorskom ekipom najmonumentalniji. Diplomacy je smešten u vreme borbi za oslobođenje i bavi jednim aspektom toga: pregovorima između nemačkog generala i švedskog diplomate o što bržoj i što mirnijoj predaji grada kako bi se izbeglo besmisleno uništavanje i sačuvali ljudski životi.
    Najveći deo filma se fokusira samo na njih dvojicu. Dieter von Choltitz (Arestrup) je nemački general iz aristokratske, oficirske kuće i veteran oba svetska rata. U svojoj karijeri je nadgledao likvidacije jevrejske populacije i uništenja gradova koji su bili manje glamurozni nego Pariz. Star je i umoran od ratovanja i dovoljno inteligentan da zna kako će se sve to završiti, ali svejedno namerava da ispuni naređenje. Na to ga obavezuje njegov vojnički poziv, ali i prosta činjenica da je njegova porodica ugrožena i da će biti likvidirana ako odbije naređenje.
    Sa druge strane stoji švedski konzul Raoul Nordling (Dussollier), predstavnik neutralne države, ali rođeni Parižanin, čovek od integriteta i simpatizer pokreta otpora. Njegov cilj je ubediti generala da odbije poslušnost zaradi čovečnosti. On se pojavljuje nenajavljen u hotelu u kome general stoluje, i odmah ga razoružava činjenicom da nije ušao kroz vrata nego kroz tajni prolaz. Generalova soba je, kakve li ironije, pripadala ljubavnici poslednjeg francuskog cara Napoleona III, a on je voleo da navraća neometano.
    Pregovori između njih dvojice teku očekivano, bivaju prekidani vestima sa fronta i upadima ovih ili onih nemačkih vojnika. Film je vešto postavljen, iako se vidi da je originalni tekst zamišljen za teatar i spaja najbolje od dva sveta. Sa jedne strane, glumci mogu da zablistaju kao pred živom publikom, a sa druge se pokretima kamere vešto gradi filmska napetost koja oslikava i prostornu i vremensku stisku koju dvojica ljudi, gospode i profesionalaca osećaju. Floskulu “po istinitom događaju” ovde treba shvatiti sa nemalom ogradom: ovi pregovori su konstrukcija, nisu se zapravo dogodili, iako su se akteri poznavali i pregovarali, doduše o drugim stvarima.
    Niels Arestrup, poznat po svojim pasivno-agresivnim ulogama, ovde igra čoveka koji je primoran da se ponaša kao monstrum, iako ni sam ne veruje u ono što govori, a Andre Dussollier ima zadatak da dopre do njegove ljudskosi i savesti, a za to na raspolaganju ima samo razgovor. Treći i centralni lik u njihovom razgovoru, ali i u filmu je sam grad Pariz zgodno snimljen sa hotelskog balkona u noći, u zoru i tokom jutra. Iako znamo ishod pregovora, i možemo sa sigurnošću da pretpostavimo argumentaciju obojice, nijednog trenutka nam nije dosadno da ih pratimo.

    Volker Schlöndorff je jako interesantan autor sada već starije generacije. Obrazovao se u Parizu i izbrusio na asistencijama kod Malla, Melvila i Resnaisa. Priključio se Novom nemačkom filmu i potpisao legendarni The Tin Drum (1979). Snimao je u različitim produkcijama i kulturama, svuda po svetu. Radio je sa evropskim i hollywoodskim glumcima. Učestvovao u globalnim koprodukcijama. Bavio se velikim temama (između ostalog i nacističkom prošlošću, ali nije po tome pilao) i zanimljivim ljudima u kovitlacu istorijskih događaja. Obrađivao je klasike svetske literature. Njegov film Voyager (1990) je za mene formativni film i jedan od najboljih ljubavnih filmova ikada.
    Sa Diplomacypokazuje da još uvek nije izgubio osećaj, da ima šta da kaže i da je majstor izbora materijala i pričanja filmskih priča. U pitanju je jedan od onih tako malih, a tako velikih filmova čije implikacije idu mnogo dalje od onoga što vidimo na ekranu, pa čak i dalje od onoga što vidimo kad gledamo bilo arhivske ili sadašnje slike Pariza. Jasno nam je šta se nije dogodilo, ali to ne umanjuje monstruoznost činjenice šta je moglo da se dogodi. Kasnije odlikovani Dieter von Choltitz i Raoul Nording su odgovorni za to da ćemo uvek imati Pariz. Ovo je film njima u čast.


    0 0
  • 01/12/15--00:00: St. Vincent
  • tekst originalno objavljen na: monitor.hr

    2014.
    scenario i režija: Theodore Melfi
    uloge: Bill Murray, Melissa McCarthy, Naomi Watts, Jaeden Lieberher, Terrence Howard, Chris O’Dowd

    Poslednjih desetak godina Bill Murray je, kao, sa “pola gasa”, bežao od etikete komičara. Trudio se da igra ozbiljne uloge u ozbiljnim filmovima, poput Lost in Translation, Broken Flowers i Hyde Park on Hudson, ili makar da se pojavi u ponekoj epizodnoj ulozi u komedijama Wesa Andersona, valjda zato što ga smatra ozbiljnim autorom. Istovremeno je hvatao “gaže” na glasovnim ulogama u animiranim filmovima i u ponekoj komediji - integritet je poželjna osobina, ali ipak valja gledati od čega se živi. Bill Murray je bio i ostao pre svega komičar, ma šta on o tome mislio. St. Vincent je dokaz za tu tezu, a Bill Murray je tu ostvario možda ulogu svog života.
    Na papiru to ne izgleda tako dobro, priča je klišeizirana do kraja, likovi su što tipski, što karikaturalni, odnosi među njima predvidljivi. Čak se i izbor glumaca čini kao potpuno proračunat da bi se postigao nekakav srednje-dobar efekat: tipičan “feel-good” film da nasmeje i oraspoloži svojim pozitivnim nabojem. Producenti, braća Weinstein, ovakve filmove samo štancaju, nadaju se najboljem i retko promašuju. St. Vincent je bolji od toga jer, pored fenomenalnog Murraya, a ni ostali glumci ovde nisu dangubili, poseduje neku neuhvatljivu ljudskost i iskrenost.
    Murrayev naslovni junak uopšte nije svetac, zapravo teško je reći da je dobar ili makar zabavan čovek. Naprosto, on je drkadžija koji mrzi ljude, na stranu što je kockar, kurvar, pijandura i pre svega tvrdoglav. On je jedan od onih likova koji vam mogu biti zabavni kad ih upoznate jer imaju šta da kažu (Vin je, na primer, vijetnamski veteran), ali su na duge staze štetni za sebe i za druge. Njegova dnevna rutina je prekinuta (na neki način) sa dolaskom novih suseda, samohrane majke rentgenske tehničarke Maggie (McCarthy) i njenog sina Olivera (Lieberher), mršavka kojem na čelu piše etiketa “buduća žrtva školskih nasilnika”. Vin će postati njegova dadilja, što u praksi znači da će ga učiti vrednostima mukotrpnog besmislenog rada koji se ne isplati, klađenja na konje koje može i da se isplati, bežanja od poverilaca - zelenaša (Howard) finog odnosa sa predstavnicama najstarijeg zanata na svetu čak i kad su gospođe trudne (briljantna Naomi Watts u ulozi ruske prostitutke Dake) i višenja u barovima sa jednako depresivnim matorcima. Jedino što će Oliveru biti malo od koristi će biti spoznaja o jednom udarcu koji može primeniti u samoodbrani. Sa druge strane, kako to biva, Vin će zbog Oliverovog prisustva povratiti, ili makar ponovo pokazati, nešto malo ljudskosti.
    Znamo kako to dalje ide, čak možemo pogoditi sve tačke u zapletu. Svi likovi u filmu imaju nekakvu funkciju za glavnu priču, nisu samo pozadinski šum, od zelenaša do duhovitog sveštenika / učitelja (O’Dowd). Manje ili više nam je jasno i kada će i na čemu nastupiti peripetija, kao što nam je jasno kakav će kraj film imati. Biću fini da ne odajem “spoilere”, ali za ovakav film najveći spoiler je bilo kakvo iskustvo sa gledanjem filmova. Pa i pored toga, St. Vincent je jedan od boljih filmova u poslednje vreme.
    St. Vincent je film sačinjen od klišea i od toga ne beži. Naprotiv, autor Theodore Melfi ih prihvata i podiže na jedan sasvim novi nivo. Pođimo od Billa Murraya, on igra svog tipskog lika, povremeno duhovitog matorog drkoša, ali ga igra baš kako treba i baš onako kako samo on to može i kako to od njega očekujemo. Melfi ga “hrani” sa dobrim replikama i sa gomilom detalja koji ističu njegove performanse, ne samo u tekstu, nego i u pozadini, scenografiji, kostimu. Jaeden Lieberher je u početku “wild card”, deca glumci to obično jesu, međutim čak i kad osetimo da je nešto malo “off” sa njim, on uspeva da nas kupi i uveri u svoju iskrenost. Naprosto, njegova izvedba nije ni potpuno dečija (u smislu naivna) ni potpuno glumačka (u smislu šablonska), već on postaje Oliver. Melissa McCarthy dokazuje da je ipak glumica, pa makar bila glumica od jedne od jedne uloge. Maggie zaista jeste njena tipična nervozna debela žena, ali joj možemo verovati da postoji, pa glumica i autor ne moraju pribegavati jeftinim šokovima, provlačiti ju kroz blato i ići na transfer neprijatnosti kao izvor humora. Naomi Watts je očekivano sjajna, a uloga Dake dokazuje njenu moć transformacije. Njen ruski akcenat je savršen, kao i generalno neznanje engleskog, njena poza i njen stav, uz sve spoljne detalje vezane za scenu, kostim i frizuru. Teško je raditi sa potrošenim likom kakav je prostitutka sa zlatnim srcem, ali Naomi Watts pokazuje zašto je jedna od vodećih glumica danas. Čak su i Terrence Howard i Chris O’Dowd dobili priliku da se iskažu u svojim veoma tipskim epizodama. Theodora Melfija treba pohvaliti i kao pisca i kao reditelja zato što sa tako klasičnim i bezbroj puta ponovljenim tekstom uspeva da izvuče svežinu. Nije to samo rad s glumcima niti samo vešto pisanje, niti isključivo oko za detalj. To je potpuna autorska kontrola u pravom smislu te reči.
    St. Vincent je film koji vam se ne može ne svideti, ma koliko običan i očekivan bio. U pitanju je pažljivo promišljen i pažljivo složen film sa glumom na vrhunskom nivou kakva se retko sreće čak i u tekućoj “oscar-sezoni”. St. Vincent nije od tih filmova koji pucaju na nagrade (Akademija i drugi “nagrađivači” vole da se drže ozbiljno, komedije su u takvom društvu retkost), on prvenstveno gađa publiku, široku ali ne masovnu. Skor na blagajni je više nego dobar, budžet utrostručen samo u Americi. Dokaz da se dobar rad ipak isplati je i to da su i film i Bill Murray pokupili nominacije za Zlatne Globuse u kategoriji komedije. Sa Oscarima će stvari verovatno izgledati drugačije.
    Ipak, kladionica oko nagrada nisu najbolji razlog da pogledate film. Razlog je pre svih Bill Murray. Zbog njega morate pogledati i odjavnu špicu. Bez zezanja.

    0 0
  • 01/13/15--00:00: Comet
  • 2014.
    scenario i režija: Sam Esmail
    uloge: Justin Long, Emmy Rosum

    Uvodna kartica lažno prodaje film i najavljuje grozomornu pretencioznost. Ona glasi: “Ova priča se događa u razmaku od nekoliko godina i nekoliko univerzuma”. Očekujemo fantaziju, vremensko-prostornu petlju, paralelne realnosti, možda teoriju haosa, ali ne dobijamo skoro ništa od toga. Možda malo fantazije kroz nekoliko scena koje su možda san, tek pred kraj filma. Umesto toga, imamo film o vezi koji se bavi ključnim trenucima jednog para (upoznavanje, raskidi, pomirenja) čije je artsy skretanje to da se bavi samo tim trenucima, bez nekakve vezivne priče, i to da oni nisu izloženi hronološki, iako tu hronologiju nije teško rekonstruisati.
    Oni su Dell (Long) i Kimberly (Rosum). Upoznaju se na groblju gde su oboje došli da gledaju kišu meteora. Oboje su došli sa drugim ljudima, ali Dellu to nimalo ne smeta, čak ni po cenu ozbiljnih batina od strane njenog dečka. Oni su očito različiti, verovatno i nekompatibilni, ali pokazuju interes jedno za drugo. Dell je pesimista koji živi pet minuta u budućnosti, valjda od silne brige da nešto ne zajebe. Kimberly živi u sadašnjosti. Oboje su brbljivi hipsteri bez puno sadržaja i moram reći da sam od početka bio pesimističan po pitanju njihovog petljanja. Osim upoznavanja, scene kojima se film posvećuje su hotelska soba u Parizu pred venčanje gde vidimo da nije sve tako idealno, scena u vozu gde vidimo da plamen još nije ugašen, telefonski razgovor na relaciji New York – Los Angeles i još jedan ponovni susret dvoje sada već nazovi odraslih ljudi.
    Filmova sa ovakvom strukturom je bilo, tako da to nije novost, mada se Esmailu mora priznati originalnost da se ograničio samo na tih nekoliko ključnih momenata. Budimo iskreni, ovo nije film veći od života poput Blue Valentine ili Broken Circle Breakdown niti ima pretenzija da to bude. Ovde nemamo neku veliku epsku ljubav, nego formativnu vezu za dvoje mladih ljudi, onu za koju se može pretpostaviti da neće sjajno završiti, ali je to ona famozna prva ozbiljna veza koja će pomoći njima dvoma da se izgrade kao ljudi. Ishod filma je da nije toliko loš koliko može biti, nije dosadan za praćenje i skakanje kroz vreme je vešto izmontirano i tekstualno povezano tako da nemam zamerki. Problem se skriva negde drugde.
    Štos je u tome da su likovi nekako bezveze. Beživotni su kao lutke napravljene da predstavljaju svoju generaciju. Ako postoje van filma, onda su to isprazni, dosadni ljudi bez ikakve dubine koji se mogu isticati jedino svojom vanjštinom i nekom natruhom stila. Tom utisku doprinosi i apsolutno neuverljiv dijalog koji na momente skreće u monolog i skače od nespretnog brzog lupetanja do velikog mudrovanja u pokušaju. Nije da se glumci ne trude da ih oživotvore, upinju se iz petnih žila, stalo im je i do likova i do projekta, a i autor je prisutan i vodi ih. I Justin Long i Emmy Rosum su svakako imali gore momente od ovoga, ali ponekad glumci mogu da urade samo onoliko koliko im likovi dozvoljavaju.
    Mora se pohvaliti i hrabrost da se napravi baš ovakav film. Svašta je moglo poći naopako. Duo-drame su rizične na nekoliko nivoa, mogu biti dosadne, neuverljive, likovi mogu biti antipatični ili čak odbojni. Filmovi koji nisu izloženi hronološki mogu delovati neuredno i pretenciozno. Sekvnce snevanja i tripovanja uvek nose rizik da se manje vešt i iskusan autor u njima pogubi, da ne zna šta i kako želi da kaže. Već jedna stvar od toga može potpuno potopiti film. Ima filmova koji su dobro zamišljeni, ali nisu precizno razrađeni.
    Dobra vest je da to ovde nije slučaj i da film ostaje na površini. Jedva. Nemojte me pogrešno shvatiti, ovo nije ni dobar ni loš film, niti naročito potreban, a pretpostavljam da neće u budućnosti bitnije uticati na druge. Ovo je jedan projekat za koji se videlo da je njegovom autoru stalo i da je dosta toga izgurano na trud i želju. Nešto je moguće isfurati na entuzijazam, a za ostalo je potrebno ipak malo više ideje, znanja i iskustva. Dobra vest je da je Sam Esmail novajlija i da ima vremena i mogućnosti da uči.

older | 1 | .... | 3 | 4 | (Page 5) | 6 | 7 | .... | 66 | newer