kritika originalno objavljena na Monitoru
![]()
![]()
![]()
![]()
2016.
scenario i režija: Maren Ade
uloge: Peter Simonischek, Sandra Hüller, Michael Wittenborn, Thomas Loibl, Tristan Pütter, Hadewych Minis, Lucy Russell, Ingrid Bisu, Vlad Ivanov
Toni Erdmann, treći film nemačke autorice Maren Ade, svoj festivalski i distribucijski život započeo je sa ovacijama u Cannesu i nagradom FIPRESCI žirija, otkupljen je za većinu važnih tržišta, a za očekivati je i da se nađe na popisu nominacija za Oscara za film van engleskog govornog područja. Dobro, na tako nešto smo i navikli, barem kada je reč o zvučnim svetskim festivalima. Međutim, ovi podaci ni ne počinju da opisuju o čemu se tu zapravo radi. Toni Erdmann je samonikli fenomen, potpuno van ustaljenih tokova bilo festivalske, bilo mainstream produkcije.
Prvo i osnovno, reč je o nemačkoj komediji. Istina, Nemci nisu poznati po naročitom smislu za humor do te mere da je osnova nemačkog humora sprdnja sa nemačkim smislom za humor. Naravno, pitanje je koliko stoji ta osnovna tvrdnja, ne samo zbog koprodukcije sa Austrijom (Austrijanci inače gaje vrlo osebujan humor), nego se veći deo radnje filma odvija u Bukureštu i u miljeu međunarodnih korporacija i njihovom mehuru od sapunice prožetom velikim poslovima. Zatim, iako humora ima na tone i varira od nezrelih spački do teškog apsurda, osnovna tema odnosa oca i kćeri okreće film više prema dramskom ključu.
Drugo pitanje je trajanje od 162 minuta, što nije baš uobičajeno. Međutim, iako je teško navesti događaje visokog intenziteta, to vreme prolazi prilično brzo zbog detaljnog, inteligentno složenog scenarija koji se dotiče mnogih prepoznatljivih životnih tema (starenja, ovisnosti o poslu, usamljenosti, pozicije muškarca i žene, korporativne kulture, internacionalnog kapitala i njegovog uticaja na ljude, države i društva), dok se sve vreme drži svoje osnovne koja je prožeta humorom, ali i akcentirana emotivno nabijenim trenucima. Takođe, valja obratiti pažnju i na režiju koja se možda čini školskom zbog klasičnog plan-kontraplan kadriranja (vrlo važno za komediju, jer reakcija je pola štosa) i ubačenih elemenata koji su i inače sveprisutni u svetu festivalskih filmova (česti srednji planovi, kamera iz ruke, praćenje likova s leđa), ali svaki potez ima svoje zašto, što Maren Ade čini vrlo metodičnom autoricom.
Metodičnost se ogleda i u ekspoziciji, to jest upoznavanju s likovima. Winfried (Simonischek) je profesor muzike u penziji koji je rešen da ostatak života provede u zezanju. Razveden je, kćer gradi karijeru, živi sa svojom prastarom majkom koju sablažnjava svojim izjavama. Međutim, kada mu umre pas kao jedina veza sa stvarnim svetom, Winfried odlučuje da se ponovo poveže s kćerkom i bez najave otputuje kod nje u Bukurešt.
Ona, ime joj je Ines (Hüller), radi na važnom projektu za naftnu kompaniju i upravo treba da zaključi veliki posao. Privatni život uglavnom nema, saznaćemo za seksualne susrete sa jednim od kolega i druženja sa drugim internacionalnim poslovnim ženama. Naravno, očeva poseta joj ne može pasti u gorem trenutku, posebno zbog toga što otac nije samo šaljivdžija (čovek joj je sa ozbiljnom facom poklonio rende za sir za rođendan), nego je baš neprimeren za okruženje korporativnih ajkula. Zapravo, ona jedva čeka da ga pošalje na avion doma i nastavi život po starom.
Međutim, tada se pojavljuje naslovni junak koji je zapravo očev alter-ego. Prepoznaćete ga po velikim (artificijelnim) zubima i raščupanoj crnoj perici. Toni se iznenada pojavljuje u Bukureštu, ne priznaje Winfrieda, menja svoje identitete od “instruktora za život” (“life coach” kao simbol apsurda u kojem živimo) do velikog diplomate ili vrhunskog korporativnog konsultanta, prati Ines, njene kolege i prijatelje i izjavljuje neprimerene stvari koje iz njegovih usta zvuče ili kao uvrnuti smisao za humor ili kao neka vrsta iskrene mudrosti u uveliko pretvornom svetu. Ines se isprva oseća kao u neprilici, ali polako postaje svesna zasićenja koje oseća prema takvoj ljigavštini i u njoj se porađa ideja o oslobođenju, pa makar i kroz (karijernu) autodestrukciju.
Oslobođenje vidimo u tri koraka. Prvi je gotovo instiktivna pobuna protiv “boys cluba” u poslovnom svetu, trenutak kada Ines, čuvši šta njen šef misli o njenoj i ženskoj seksualnosti na poslu, preuzima inicijativu u odnosu sa kolegom i njihov seksualni susret okreće u smeru bizarnog. Drugi je spoznaja i emotivni vrhunac filma uz pevanje starog hita na sav glas. (Reči pesme govore dovoljno.) Treća scena oslobođenja je za antologije bizarnosti i moderne kinematografije i, da ne otkrijem previše, sadrži neplaniranu nudističku kućnu žurku na kojoj je posebni gost ogromna i kosmata bugarska karnevalska maska.
Sa tako bogatom teksturom, kako u priči, tako i u karakterizaciji likova, Toni Erdmann predstavlja vrhunski izazov za glumce. I kao Winfried i kao Toni Peter Simonischek vrlo vešto balansira i drži nas u dilemi je li njegov lik roditelj koji pre svega želi pomoći ili je zapravo siledžija koji svoju destruktivnu energiju maskira neslanim šalama. Takođe, Sandra Hüller je odlična kao Ines i iz njene glume možemo iščitati da Ines igra tuđu igru i da svoj život i karijeru nije zamišljala baš tako. Ekipa epizodista, nemačkih, rumunskih i internacionalnih, takođe ima priliku da zabriljira, šefovi i kolege nisu svedeni na korporativne dronove, a prijateljice na karikaturu blaziranih bogatašica. Videti Vlada Ivanova u doziranom izdanju kao rumunskog poslovnjaka i zeznutog pregovarača i u nekoliko navrata iskreno zbunjeni izraz lica Lucy Russell prava je poslastica.
Pa opet, i pored svoje slojevitosti i metodičnosti, Toni Erdmann je daleko od savršenog filma. Istina, to su skoro tri sata zabavne i često bizarno smešne vožnje, ali glavne teme i sama poenta filma nisu ništa toliko novo i neviđeno. Poznato nam je da predanost poslu uzima svoj danak u nedostatku sadržajnog privatnog života i u konačnici u otuđenju od svih potencijalno bliskih ljudi, kao što nam je poznato da kapitalizam na visokom nivou proždire svoje prvoborce, kao uostalom i svaki sistem. Zapravo, nisam siguran je li bilo potrebno snimiti baš toliko dug i detaljan film na tu temu, posebno zbog činjenice da je postojalo zgodnije mesto za završetak nekih dvadesetak minuta pre kraja, a epilog koji smo dobili čist je višak. Ali i pored toga, Toni Erdmann je zbog svojih neospornih kvaliteta na svim nivoima, kao i zbog faktora uvrnute zabave film itekako vredan gledanja.
